Davorina Jenka. Grofa Almavivu, načelnika u Andaluziji, na premijeri je tumačio omiljeni glumac i vrsni pevač Raja Pavlović, njegovu ženu Groficu Rozinu igrala je čuvena Vela Nigrinova, dok je Suzanu, prvu sobaricu grofičinu i zaručnicu Figarovu igrala Marija Cvetić. Figaro, grofov sobar i nadzornik zamka ( veseli, mudri, okretni sluga, direktni dramski naslednik svih slugu-faktotuma od Siroa, preko Arlekina do Maskarila, u najvećoj mogućoj meri oslikava i samog Bomaršea ; on je, ustvari, autobiografska ličnost i stoga je životniji, plastičniji, ubedljiviji od svih svojih prethodnika ) bio je prvi glumac i reditelj Svetislav Dinulović koji je plenio publiku svojim neodoljivim i nepresušnim komičarskim maestrijama improvizacijama. Ostale uloge su tumačili: Mileva Radulović ( Marselina domaćica ), Dimitrije Kolarović ( Antonije baštovan, ujak Suzanin a otac Fanšetin ), Maksimovićeva ( Fanšeta Antonijeva kći ), Frasinelova (

bolje večeri, konstatuje kritika. Za svoj debi na sceni Nacionalnog teatra Gavela je, što se od njega i očekivalo, odabrao krupan i težak zadatak Bomaršeovu komediju laku kao čipka i kao čipka punu spletova ljubavi, šala, gluposti, spletaka. Gde svaka reč liči na stih, svaki korak na dražesni ples. Gde ni jednog trenutka ne sme da stanu ili promaše sićušni točkići među rubinima ovoga sjajnog vazda brbljivog, najsloženijeg časovnika koji je igda izašao na ruku časovničara Bomaršea . I, kao da mu je to bilo malo Gavela, želeći da bude i dobar reditelj za publiku i dobar učitelj za glumce, imao je lepe smelosti da sastavi dve sasvim različite podele uloga, od Grofa Almavive sve do Druge Pastirke. Premijerna podela se pokazala dostojna poverenja: Dugalićka je umela da od početka do kraja bude sjajna, Žanka Stokić nenadmašna u vragolijama Suzane, ali ipak, ne svojom krivicom, nije možda bila Suzanica, Ana Paranos iza groteskne maske uvek istinita, Darinka

uvek istinit i iskren. Za sve je nalazio pravi izraz i pravu mjeru: za ponos i poniženje, za smionost i kukavičluk, za bol i uvrede, za bjesnilo i opiranje, ljubav i nestašno udvaranje, za mržnju života i smrti, zabeležio je Josip Andreis. Predanje govori da je, znajući kakve je probleme komedija Figarova ženidba imala da bi došla na scenu, kao i da je u nekim zemljama Evrope i dalje zabranjivana, da Ponte pribegao lukavstvu i pred cara došao slaveći Mocarta, a zaobilazeći Bomaršea , te je tako uspeo da dobije dozvolu za prikazivanje opere. Premijera je bila 1. maja 1786. u bečkom Burgteatru pod rukovodstvom samog Mocarta i imala je veliki uspeh, dok je decembra iste godine u Pragu opera doživela pravi trijumf. Uspesi se potom nižu u čitavoj Evropi, kao i Južnoj i Severnoj Americi .

igrali su, dakle, i kraljevi koji su toliko držali do tog istog dostojanstva. Pošto je pisca napravio smešnim, pošto mu je uskratio oreol mučenika, kralj ga je posle nekoliko dana pustio iz zatvora. Stvari su manje-više bile poravnane na liniji kralj-pisac, sa jednom dodatnom velikodušnošću od strane vladara: odobrio je izvođenje Figarove ženidbe u Versalju; Marija-Antoaneta, ta kraljica poslovično neupućena u potrebe puka, igrala je jednu od uloga. Što se Bomaršea tiče, on je celokupnu zaradu od predstava dao sirotinji. Sam je, željan mira, i dovoljno bogat da tu želju ostvari, počeo da gradi impozantnu kuću u četvrti Sent-Antoan, nadomak najsiromašnijih delova Pariza, i na nekih dvestotinjak metara od Bastilje U dopola dovršenoj palati proveo je burnu noć 14. jula 1789. i bio tako svedokom osvajanja zloglasne tamnice. Neki od njegovih biografa pripisuju mu gotovo mitsku ulogu: upravljao je potom, tvrde oni, rušenjem zatvora i

opere ka našoj novoj operi, operi koja je drugačija i svedena, operi koja je samu sebe napravila i samu sebe dezintegrisala da bi je iznova i iznova rađala, operi u kojoj nema bel kanta i glamura, operi u kojoj je dah koloratura i najveća istina, operi u kojoj vladaju nova ad hok pravila i zakonitosti i opera u kojoj je glumac kao ceo orkestar sposoban da plače, kliče, peva, jauče i doziva uspavanog sebe na pokret, na buđenje i revoluciju . Bomaršea i onog što tretira prvi deo predstave? Jako se razlikuje - s jedne strane, ali ta dva dela zapravo dišu zajedno. Drugi deo predstave zapravo nema ili ima sve što prvi deo predstave ima tj. nema. U drugom činu su svi operski elementi zapravo poništeni, ali se nekom drugom analizom možda može i reći da su vraćeni nekoj novoj praoperi ili pramuzici. Drugi deo je crn, sveden, trasparentan i jako emotivan .

po svršetku predstave došli slušaoci u golemoj povorci pod njegove prozore i klicanjem mu odali svoje priznanje. Seviljski brijač je te večeri imao pun uspjeh. Vedra životna snaga, koja u njemu pršti iz svakog prizora i svake uloge, znala se je moćno nametnuti i zavladati svima pozornicama svijeta . Bomaršea , Rosini primenjuje izvesne modele Mocartove Figarove ženidbe na novu društvenu stvarnost u trenutku kada buržoazija zamenjuje stari svet aristokratije. Na taj način ličnosti Bomaršeove komedije dobijaju jedan novi ritam i realističku psihologiju i postaju ogledalo svakidašnjeg života. Rosini je za svakog od glavnih junaka našao odgovarajući umetnički izraz, služeći se ne samo inventivnom melodikom, nego i živom i pregnantnom ritmikom. U Rosinijevim vokalnim

u slučaju da u narednih godinu dana njihovi navijači učine nešto slično Bomaršea , od kojih oba imaju iste glavne likove: Figara, Almavivu, Rozinu, itd. Drugi od tih komada bio je već ranije komponovao Mocart ( Figarova ženidba ). Rosini je svog Seviljskog berberina udaljio od političkog konteksta, te je, pre svega, išao na komiku likova i situacija a u tome je bio nenadmašan .

je koncert savremene američke muzike u Koncerthausu u Berlinu i novu produkciju Pergolezijeve Služavke gospodarice, kao i Hegijevu operu Do pakla i nazad, sa renomiranim baroknim orkestrom Divino Sospiro, na festivalu u Viano do Castelo u Portugalu. Iste godine, postaje umetnički direktor i šef dirigent novoosnovanog Orkestra bez granica . Bomaršea , napisao Lorenco da Ponte

Mirjane Karanović . Bomaršea i istoimenoj operi Volfganga Amadeusa Mocarta, te na drami "Figaro se razvodi" Edena fon Horvata, napisanoj tridesetih godina XX veka .

potrebe, te je od 1798. do 1801. sagrađen tzv. Novi teatar, odnosno kako se i danas zove Teatro Verdi, a staro Pozorište San Pjetro je zatvoreno. Poznate srpske porodice: Riznići, Vojnovići, Jankovići i druge bile su pretpla-tnici loža u novom pozorištu, koje je imalo šest galerija. U gradu je postojala duga muzička i pozorišna tradicija, a u novom teatru su gostovali poznati umetnici i dobre evropske pozorišne trupe, igrani su komadi Goldonija, Gocija, Voltera , Bomaršea , ali i Getea i Šilera. Veoma često su održavane operske predstave, izvedeno je mnogo opera domaćih, tršćanskih kompozitora ali i dela Ćimaroze, Pergolezija i Mocarta .

Vitezović . Bomaršea , do Gogolja i Gribojedova. Smejao se na svoj način, drukčije nego oni jer je i ponikao u jednoj drugoj i drugačijoj sredini. Zašto mu onda određivati mesto njihovim merama, kada su njegove sopstvene mere dovoljne da mu odrede značaj među nama, zapitao se Đoković gotovo pre pola veka .

jedinstvo u odbrani osnovnih nacionalnih interesa, dok se spore o svim drugim stvarima, najviše zavisi od radikala. I DS i DSS ( kao i ostale stranke vladine koalicije ) pokazale su saglasje o obe ove tačke. Pitanje je da li će Srpska radikalna stranka uspeti da se polako preobrazi od cirkusko-ekstremne stranke ka normalnoj stranci nacionalističke desnice koja takođe prihvata ova dva principa, ili ne . Bomaršea : Bez prava na kritiku svaka pohvala je besmislena. I, istina, u periodu komunizma ili u režimskoj štampi Miloševića, bilo kakva pohvala političarima bila je besmislena, jer nije postojala sloboda javne reči. I dok danas zaista uživamo slobodu da kritikujemo ( i najčešće s pravom ) našu političku elitu, moramo, radi pravičnosti, da se ponekad osvrnemo i na ono što je pozitivno i da tu istu političku elitu pohvalimo za stvari koje radi. Mislim da to zaista imamo razloga da

1885. do 1990. godine studirao je na Kijevskom univerzitetu. Autor je lirskih i satiričnih pesama. Za pesnikovog života objavljene su zbirke Iz poezije V. Samijlenka ( 1890 ) i Ukrajini ( 1906 ). Predgovor za zbirku Ukrajini napisao je Ivan Franko. Predstavnik je književnosti prelaznog perioda koju odlikuje sinteza starih narodnjačkih tradicija i nove kulture stiha. Obogatio je ukrajinsku književnost sjajnim uzorima prevođene reči. Prevodio je dela Homera, Dantea , Bomaršea , Beranžea, Bajrona, Fransa. Posle revolucije emigrirao je. Vratio se u Ukrajinu 1924. godine. Umro je 12 avgusta 1925. godine u selu Bojarka Kijevske oblasti .

Vlačić za najbolji vizuelni identitet predstave dobio dečji komad Dah Ine Božidareve u izvođenju Dečjeg pozorišta Subotica . Bomaršea , želeći da prikaže situaciju jednog konkretnog pozorišta kome država diktira repertoar .