. Međutim, reč "lenjost" ovde uopšte nema značenje nerada i fizičke neaktivnosti. Reč "lenjost" označava, pre svega, stanje duhovne opustošenosti, obamrlosti. Izbavi me od duha te i takve opustošenosti. I, gle, odjednom ukazuje na najstrašniju bolest čovečijeg duha, našu opustošenost. Da, mi radimo, žurimo, jurcamo bukvalno i dan i noć, ali u čemu je suština, koji je smisao sve te žurbe i strke? Zar nam se ne desi da ponekad načas zastanemo i odjednom postanemo svesni gluhote koja je oko nas, gluhote u kojoj pred naše oči jasno izbija sva opustošenost i besmislenost našeg života. Strašan je, u svojoj istinitosti i jednostavnosti, onaj pesnikov stih: "Protumeo živoš i nema ga više ' '. I, može biti, da mi upravo zbog toga pokušavamo da radom zaglušimo u sebi glas te gluhote. Može biti da svet koji nas okružuje toliko buči i huči upravo da bi sakrio od sebe i drugih tu svoju beskrajnu opustošenost. U ime čega? Kuda? Zašto?" Prošumeo život i nema

" ovde uopšte nema značenje nerada i fizičke neaktivnosti. Reč "lenjost" označava, pre svega, stanje duhovne opustošenosti, obamrlosti. Izbavi me od duha te i takve opustošenosti. I, gle, odjednom ukazuje na najstrašniju bolest čovečijeg duha, našu opustošenost. Da, mi radimo, žurimo, jurcamo bukvalno i dan i noć, ali u čemu je suština, koji je smisao sve te žurbe i strke? Zar nam se ne desi da ponekad načas zastanemo i odjednom postanemo svesni gluhote koja je oko nas , gluhote u kojoj pred naše oči jasno izbija sva opustošenost i besmislenost našeg života. Strašan je, u svojoj istinitosti i jednostavnosti, onaj pesnikov stih: "Protumeo živoš i nema ga više ' '. I, može biti, da mi upravo zbog toga pokušavamo da radom zaglušimo u sebi glas te gluhote. Može biti da svet koji nas okružuje toliko buči i huči upravo da bi sakrio od sebe i drugih tu svoju beskrajnu opustošenost. U ime čega? Kuda? Zašto?" Prošumeo život i nema ga više ... ". I

, žurimo, jurcamo bukvalno i dan i noć, ali u čemu je suština, koji je smisao sve te žurbe i strke? Zar nam se ne desi da ponekad načas zastanemo i odjednom postanemo svesni gluhote koja je oko nas, gluhote u kojoj pred naše oči jasno izbija sva opustošenost i besmislenost našeg života. Strašan je, u svojoj istinitosti i jednostavnosti, onaj pesnikov stih: "Protumeo živoš i nema ga više ' '. I, može biti, da mi upravo zbog toga pokušavamo da radom zaglušimo u sebi glas te gluhote . Može biti da svet koji nas okružuje toliko buči i huči upravo da bi sakrio od sebe i drugih tu svoju beskrajnu opustošenost. U ime čega? Kuda? Zašto? "Prošumeo život i nema ga više ... ". I, gle, zagledavši se i udubivši se u tajnu dara tog - tako prekratkog - života, mi počinjemo da molimo Boga da nas spasi i zaštiti, da nas izbavi od suštine svakoga zla: pu-stote, besmislenosti, od strašne opustošenosti duše u kojoj tako često prebivamo ...

. Rad na pesmi prolazio je kroz više etapa, o čemu svedoče sačuvane varijante. zanimljiv je odnos među varijantama iste pesme. Prve su obično klasične u fakturi stiha i u izrazu, dok u narednima izraz sve više odstupa od standardnih normi, postaje sažetiji, zbijeniji, arhaičan u izboru leksike i rečeničkom poretku, usled čega se smisao pesme zatamnjuje. Svoj pesnički opus on gradi na isti način. Pet lirskih krugova, čiji su naslovi "Jutrenja "," Večernja ", "Bdenja ", " Gluhote " i "Reči u kamenu ", dopunio je još dvama, sačuvanim u rukopisu," Magnovenja "i" Odjeci ". Jedinstvo njegove knjige građeno je na principu koncentričnih krugova, svaki krug upisan je unutar već postojećeg. Odnos među krugovima sličan je odnosu među varijantama iste pesme. U prvim krugovima pesnik je okrenut spoljašnjem svetu. U njima se čuju glasovi sela, život prirode, osećaju se mirisi i boje podneblja. U izrazu i intonaciji stiha zapaža se prisutnost ženske narodne

vremena produžava se i pojačava . gluhote i trijumf kosmičkog zvuka .

, odvedoše sve mladiće iz čaršije, sirotinju vazda hornu da zulume tuđe sviđa. Svi otoše, uz kuknjavu ka uz pesmu, da podolme pravde švapske ka kaldrmu pred kućama što ostaše brez muškoga nadzorništva. Nikad više Selman neće prebaciti trepavicu preko snova koje marom podizasmo iz mojega naručeta, u pogibelj silom gurnut bespovratno. Dugo smo ga svi čekali, i još duže svi sanjali pod prozorom njegov hrhot, kašljucanje uz koje se po mahale podizalo. Kroz tmušine sobne i gluhote od jorgana, štrecajuć od muka svojeg u bezglasju, skakali su ukućani na prozore ponadani da se njima to s Selmanom nove zore približuju. S noći na noć, glasovi su teški zukli, slegala se i praznina u dalj suru i međ nas se taložilo sirotinjstvo naše preko. Njegov dušek, netaknuta loža ledna, sve brže se pomerao u mrklinu sobnog kutka, ka još jedna nepotrebna stvar u kući ili kano krajputaški neznan mezar. Danima sam, s uma sišla, jagmila se da istrčim u avliju, da sačekam one što

vino crno kao kob kidamo pogače bele iščezavajućih dana " gluhote u kojoj pesnik tumara sledom "zabasalih besputnih lutalica predšestvenika" svojih, ali put ga vodi jedino u krajnje beznađe, u tragični pesimizam :

svog naroda, nestajanje oaze u kojoj je rođen, i lična prolaznost mu se tragičnije nameće. Takvo osećanje zrači iz pesama Treptaj, U jedinstvu s početkom i Na domaku pesme i gluhote u kojoj pesnik tumara sledom "zabasalih besputnih lutalica predšestvenika" svojih, ali put ga vodi jedino u krajnje beznađe, u tragični pesimizam : gluhote okate nade i besvesne zbilje i ništa moje ni na jednoj obali ostati nigde neće "