da dobiju obradivu zemlju koju bi naselili. Rimljani su to vrlo dobro znali i često su to koristili protiv Luzitanaca. Luzitanci su se nalazili u nepodnošljivoj situaciji i bili su primorani da se dignu na oružje protiv Rima.

sa jugozapadnim delom rimske provincije Hispanije Ulterior, Turdetanije. Teritorija koju su naseljavali Luzitanci nalazila se otprilike između reka Taho (lat. Tagus) i Duero (lat. Durius) centar i sever današnje Portugalije.

današnje Portugalije. Antički izvori navode da su od svih naroda koji su živeli u tom delu Iberijskog poluostrva, Luzitanci bili najbrojniji i najratoborniji. Međutim, ratobornost sama po sebi, nije bila presudan uzrok za neprestane upade

i najratoborniji. Međutim, ratobornost sama po sebi, nije bila presudan uzrok za neprestane upade koje su Luzitanci vršili na rimsku teritoriju. Luzitansko društvo je u tom momentu bilo u fazi prelaska sa nomadskog, pastirskog na

ratifikovao, dok je Atilije takođe sklopio niz mirovnih sprazuma sa raznim plemenima među kojima su bili i Vetonci i Luzitanci .

u Kordubi (danas Kordoba), u zajedničkoj akciji sa Galbom uspeo je da natera Luzitance da traže mir. Luzitanci pre svega teže za plodnom zemljom koju bi naselili, Galba je 150. godine pre n. e. primio luzitanske izaslanike koji su

pre n. e. primio luzitanske izaslanike koji su tražili mir vrlo ljubazno, navodno pokazujući razumevanje kad su Luzitanci svoje ratoborno ponašanje pokušali da opravdaju nemaštinom, i ponudio im zemlju. Luzitanci su oberučke prihvatili

razumevanje kad su Luzitanci svoje ratoborno ponašanje pokušali da opravdaju nemaštinom, i ponudio im zemlju. Luzitanci su oberučke prihvatili njegovu ponudu, i okupili su se kako bi dočekali rimske garnizone. Galba ih je podelio u tri

, svaku grupu je takođe opkolio vojskom. Zatim je od prve grupe zatražio da položi oružje kao znak dobre volje. Kad su Luzitanci to uradili, naredio je vojsci da ih napadnu i pobiju. Isto je učinio i sa preostale dve grupe. Prema procenama Valerija

u Hispaniji, imao oko 10.000 vojnika. Napao je Luzitance kod Ursa (danas Osuna) i u početku imao dosta uspeha tako da su Luzitanci , saterani u bezizlaznu situaciju, kako to Apijan kaže, na mesto na kom, ako bi tu ostali, umrli bi od gladi, a ako bi

na kom, ako bi tu ostali, umrli bi od gladi, a ako bi izašli, pali bi u ruke Rimljanima. Našavši se u teškoj situaciji, Luzitanci su Vetiliju poslali maslinove grančice (znak mira), i ponudili svoju pokornost i poslušnost u zamenu za zemlju na

, na sve ranije prekršene sporazume, kao i na pokolje koje su izvršili Galba i Lukul, takođe obećavajući mir i zemlju. Luzitanci su prihvatili Virijatove reči, prekinuli pregovore s Vetilijem i izabrali Virijata za svog vođu. On je potom smislio

napada i povlačenja, odveo Rimljane pravo u zamku koju im je postavio u dolini reke Barbeskula (danas Gvadijaro). Luzitanci koji su ih čekali u zasedi, iznenadno su se obrušili na njih, dok im je Virijat odsekao odstupnicu. U ovoj bici, 4.000

luzitanskog vođe, tvrdeći da je Virijat želeo da postane luzitanski kralj i rimski saveznik, drugi, opet, da su Luzitanci bili umorni od ratovanja i da su naterali Virijata da pregovara. Sam Apijan navodi Virijatovu dobrotu kao razlog,

i ranije koristio kao sklonište. Napad je, međutim, propao zbog pobune koja se desila u redovima Cepionove vojske. Luzitanci su Virijata sve više pritiskali kako bi sklopio mir. Bili su umorni od ratovanja i želeli su da im se dodeli zemlja na