, Glikerijo blažena "- I, pozdravivši se, one se rastadoše: sveta Glikerija ode u svoje mesto, a sveta Efimija se povrati na lađu. Ovo isto viđenje imadoše oba brata. Oni se veoma obradovaše što doznadoše čije su ovo mošti, i u toploj molitvi usrdno pripadahu k svetoj velikomučenici Efimiji, grljahu kovčeg i celivahu ga, lijući suze od radosti. I nameravahu da ovo preskupo blago odvezu u svoje otačastvo, ali Bogu i svetoj ugodnici Njegovoj to ne beše po volji. Mornari razapeše jedra i krenuše u svoju zemlju. Kada već behu daleko od ovog ostrva, iznenada se diže bura na moru, i lađa nošena valovima opet izbi kod ovog istog ostrva. Kada se utiša more, mornari se opet otisnuše morem, ali ponovo, po naređenju Božjem, valovi se iznenada podigoše i donesoše lađu k ostrvu. A to im se dogodi ne dva i tri puta nego mnogo puta, te svi na lađi bejahu u velikoj nedoumici. Kada pak nastupi noć, njima se javi Hristova mučenica i reče: "Zašto se

po glavi trskom, i pljuvahu na njega, i padajući na koljena klanjahu mu se. 20. I kad mu se narugaše, svukoše s njega purpurni ogrtač, i obukoše ga u njegove haljine i izvedoše da ga razapnu. 21. I natjeraše jednoga prolaznika, Simona iz Kirine, oca Aleksandrova i Rufova, koji iđaše iz polja, da ponese krst njegov. 22. I dovedoše ga na mjesto Golgotu, što znači: Mjesto lobanje. 23. I davaše mu da pije vino sa smirnom, a on ne uze. 24. I kad ga razapeše , razdijeliše haljine njegove bacajući kocku za njih ko će šta uzeti. 25. A bijaše čas treći, i razapeše ga. 26. I bješe natpis njegove krivice napisan: Car judejski. 27. I s njim raspeše dva razbojnika, jednoga s desne, a jednoga s lijeve strane njemu. 28. I ispuni se Pismo koje govori: I uvrstiše ga među bezakonike. 29. I prolaznici huljahu na njega mašući glavama svojim i govoreći: Ua Ti što hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, 30. Spasi samoga sebe i siđi s krsta 31. Tako

se narugaše, svukoše s njega purpurni ogrtač, i obukoše ga u njegove haljine i izvedoše da ga razapnu. 21. I natjeraše jednoga prolaznika, Simona iz Kirine, oca Aleksandrova i Rufova, koji iđaše iz polja, da ponese krst njegov. 22. I dovedoše ga na mjesto Golgotu, što znači: Mjesto lobanje. 23. I davaše mu da pije vino sa smirnom, a on ne uze. 24. I kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove bacajući kocku za njih ko će šta uzeti. 25. A bijaše čas treći, i razapeše ga. 26. I bješe natpis njegove krivice napisan: Car judejski. 27. I s njim raspeše dva razbojnika, jednoga s desne, a jednoga s lijeve strane njemu. 28. I ispuni se Pismo koje govori: I uvrstiše ga među bezakonike. 29. I prolaznici huljahu na njega mašući glavama svojim i govoreći: Ua Ti što hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, 30. Spasi samoga sebe i siđi s krsta 31. Tako i prvosveštenici s književnicima rugahu se, govoreći jedan drugome: Druge spase, a sebe ne može da

samoga sebe i siđi s krsta 31. Tako i prvosveštenici s književnicima rugahu se, govoreći jedan drugome: Druge spase, a sebe ne može da spase. 32. Hristos, car Izrailjev, neka siđe sada s krsta da vidimo, pa ćemo mu vjerovati. I oni što bijahu s njim razapeti vrijeđahu ga . razapeše , razdijeliše haljine njegove bacivši kocku. 36. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. 37. I staviše mu iznad glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski. 38. Tada raspeše s njim dva razbojnika, jednoga s desne i jednoga s lijeve strane. 39. A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojima 40. I govoreći: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi sam sebe; ako si Sin Božiji, siđi sa krsta 41. A tako i prvosveštenici sa književnicima, starješinama i

; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; 52. I grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijela svetih koji su pomrli; 53. I izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovu, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima. 54. A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa, vidjevši da se zemlja trese i šta bi, uplašiše se vrlo govoreći: Zaista ovaj bijaše Sin Božiji . razapeše njega i zločince, jednoga s desne strane a drugoga s lijeve. 34. A Isus govoraše: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine I dijeleći haljine njegove bacahu kocku. 35. I narod stajaše gledajući. A i starješine rugahu mu se s njima govoreći: Druge spase, neka spase i sebe, ako je on Hristos, izabranik Božiji. 36. A i vojnici mu se rugahu, pristupahu i davahu mu ocat. 37. I govorahu: Ako si ti car judejski, spasi samog sebe 38. A bijaše nad njim i

, jer zapovedi anđelima Svojim da ga čuvaju dok ne ustroji česno pogrebenje na sledeći način. Ne mnogo daleko od ostrva Korzike ima maleno ostrvce, koje se ranije zvalo Margarita, a sada Gorgona; na njemu beše muški manastir; tamo se anđeo Gospodnji javi monasima, obavesti ih o svemu odnosno svete mučenice Julije, i naredi im da brzo otidu lađom do ostrva Korzike, skinu sa krsta mnogonapaćeno telo svete mučenice, prenesu u svoj manastir i česno pogrebu. Monasi sedoše u lađu , razapeše jedra i krenuše. A kad stigoše u pristanište, oni nađoše sve onako kako im anđeo Gospodnji kaza. Skinuvši sa krsta sveto telo, oni ga uviše u čisto platno. Oni nađoše i odrezane grudi njene, bačene nedaleko od nje pored jednog kamena; uzeše ih i pridružiše telu na njihovo mesto, pa uneše telo u lađu, vratiše se u svoj manastir, i česno pogreboše u crkvi sveto telo svete mučenice, slaveći Hrista Boga koji ukrepi sluškinju Svoju na takav mučenički nodvig. I zbivahu se čudesa na

koji je umro "odmah iziđe krv i voda" ( Jovan, XIX, 34 ), dok iz kao-Hrista, koji se nije čak ni utopio, izlazi samo voda. Vrhunac parodijskog registra predstavlja saznanje da je Bjelajev "pažljivo, kao da se radi o mrtvacu, smeštao, u izvučen kajak, na pesku, Pokrovskovo veslo, kao neku dragocenu relikviju" ( 334 ): kada bi se radilo o mrtvacu, onda bi moglo biti relikvije, smrt bi i običnu trivijalnost mogla učiniti znamenitom, neobescenjivom, jer "kad ga razapeše , razdijeliše haljine njegove "( Marko, XV, 24 ), dok parodijsko-naratorski vršak ovog kao da se radi o mrtvacu odgovara onom kao-Hristu čije je veslo kao-relikvija. Pokrovski je, demonsko-parodijski, spasen na način na koji je đavo prorekao Hristu da će ga Bog spasiti. Đavo je, međutim, spasao Pokrovskog, dok je on hitao da u sebi smrću potvrdi Hrista, te grof opstaje u praznoj, strašnoj i smešnoj sličnosti zato što punoća koju on traži više nije moguća. On je, dakle, neki

sunce, tu je dan, a noć je senka zemljina. Sad je ovde noć, na drugoj strani je zora; kao što ovde ima ljudi tako ih ima i s druge strane zemlje. Zato i odrediše sveti Oci da farbamo uskršnja jaja: jaje znači svet, crvena boja krv Hristovu, koju proli na krstu i osveti sav svet. Treba i mi da se radujemo i večno veselimo zato što je Hristos prolio krv Svoju i izbavio nas iz đavoljih ruku, ali i da plačemo s druge strane i naričemo što gresi naši razapeše Sina Božjeg, Hrista našeg. Zapovedi Bog i biše sedam dana. Prvo stvori nedelju i zadrža je za sebe. Ostalih šest dana darova nama da radimo za lažno ovo zemaljsko ( blago ) a u nedelju da se odmaramo, da idemo u crkvu da proslavljamo Boga našeg, da stojimo s pobožnošću, da slušamo Evanđelje i druge knjige Crkve naše. Šta nam zapoveda Hristos da radimo? - Da razmišljamo o gresima našim, o smrti, paklu, raju, o našoj duši koja je skupocenija od celog sveta, da jedemo i

da glavom razbiju zidove carigradske, verujem da bi učinili to. Ponekad je dokazivao govoreći bog je preko Mojsija dao našim precima knjige zvane taurat kojima su svi sledovali sve do dolaska velikog proroka Isusa i duha božjega; kad je ovaj doneo takođe sobom knjige s neba poslate od anđela, svi su za njim pošli zbog čega su se Jevreji ljutili i hteli su Isusa da ubiju, ali nisu mogli, jer im je on snagom svojom umakao, a oni pozvaše ( uhvatiše ) jednoga Jevrejina i mesto Isusa razapeše . Posle njega, kao što je obećao da pošalje došao je Muhamed prorok izaslanik božji, za kojim treba već kao za poslednjim prorokom ići, jer ustupajući jedan pred drugim, ovome našem su mesto ostavili, a već posle njega nijedan nije došao, niti će doći, jer kad Isus prorok bude knez, to jest sudija sudnjega dana, onda će Muhamed stajati s desne strane zauzimajući se za svoje pristalice, a za one koji bi se našli u velikom zlu, za njih će Fatima, Muhamedova sestra, a žena Alijina (

u tamnici za mučeničku smrt episkopa Filipa i đakona Hermesa, on se radovaše njihovom slavlju i moljaše Boga da i njega udostoji te časti. Molitva njegova bi uslišena: nakon tri dana bi i njemu darovan isti venac. Zajedno sa Severom postradaše mučenički još trideset hrišćana. [ 3 ] razapeše između dva stuba, pa mu tri kajiša kože skinuše sa tela od glave do nogu; zatim mu noge odsekoše, i onda ga sa ostalih 37 samučenika baciše u užarenu peć, u kojoj on, i svi ostali, predade svetu dušu svoju u ruke Božije; i tako svi ovi sveti junaci Hristovi primiše neuvenljive vence mučeništva. To bi pod Dioklecijanom, 304 godine. Imena ostalih svetih mučenika su sledeća ( prema Pariskom kodeksu broj 1587 ): Agaton, Atinodor, Antan, Antilin, Ahilej, Viktor, Vosvas, Gaj ,

[ 7 ] Sveti mučenik trčaše ispred kočija i pevaše: Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i usliši molitvu moju, i izvadi me iz jame strasti, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje ( Psal. 39, 2 - 3 ). A kada dođe u grad Tetrapirgiju, koji beše udaljen dvadeset kilometara od Sure, mučenika povedoše u tamnicu. Na putu ka tamnici mučenik pevaše: Koji nekada jećahu hleb moj, podigoše na me petu, i uzama ljutih muka razapeše zamku nogama mojim; ali Ti, Gospode, pohitaj u pomoć meni, i spreči ih, i izbavi od bezbožnika dušu moju ( sr. Psal. 40, 10 ). - Te noći, kada se mučenik u tamnici moljaše, Anđeo Gospodnji dođe k njemu i isceli mu noge. Sutradan Antioh naredi da svetog Sergija izvedu iz tamnice, misleći da od bola on ne može ni kročiti nogama. Međutim, kada još izdaleka ugleda mučenika gde ide kao potpuno zdrav čovek i ni najmanje ne ramlje, mučitelj se užasnu i reče

onome mjestu. Posjedaše, dakle, ljudi na broj oko pet hiljada . razapeše Isusa; i bješe napisano jevrejski, jelinski i rimski .

svojim: Skupite preostale komade, da ništa ne propadne . razapeše Isusa uzeše haljine njegove i načiniše četiri dijela, svakome vojniku po dio, i dolamu; a dolama ne bješe šivena nego izatkana izjedna .

, pa usrdno moljaše Germana da ga odvede na to ostrvo i uputi u pustinjački život. U to vreme preminuše roditelji prepodobnog Zosime, i biše pribrani k pretcima svojim. Sahranivši tela njihova i razdavši siromasima imanje njihovo, blaženi Zosima zajedno sa Germanom odmah krenu na put za Solovecko Ostrvo. Božjom pomoću srećno stigoše do Ostrva, i pristadoše uz obalu na onom mestu gde su obično pristajali moreplovci, blizu jezera sa slatkom vodom. I nedaleko od obale razapeše sebi šator, i u njemu obaviše svenoćno bdenije, pevajući psalme Davidove i moleći se Hristu Bogu i Presvetoj Bogorodici da im pošalju s neba pomoć i blagoslov za njihovo nastanjenje na ovom ostrvu. A kada svanu, prepodobni Zosima iziđe iz šatora, i ugleda zrak svetlosti koji obasjavaše njega i celo ono mesto. Prepodobni se užasnu gledajući blistanje neobične svetlosti. A kada skrenu pogled na istok, ugleda u vazduhu veliku i divnu crkvu. Nenaviknut na takva otkrovenja, on

ovo sablažnjava ? razapeše Isusa; i bješe napisano Čivutski, Grčki, Latinski .