o ljudima koji sa svoje zloće omrznu život i ubijaju se, čovek i nehotice pomišlja na takve junake Dostojevskog kakvi su Svidrigajlov , Stavrogin i Smerdjakov. Oni ne mogu više da žive u zlu koje su počinili, te im se sve što uopšte postoji čini gadno i glupo

... U njegovim delima nalazimo niz likova koji boluju od ove opake bolesti... to su inace oni, losi momci (Smerdjakov, Svidrigajlov ...) Zna se da napadi epilepsije dolaze trenutno i da se uglavnom u tom trenutku lice veoma iskrivljuje, posebno

, Dostojevski je često pribegavao imenima sa jarko izraženom zvučnom asocijacijom njegovih ličnosti. Takvo je ime Svidrigajlova , uzeto iz istorije Litve. Ono odražava nepoznatu, punu unutrašnjih prevrata, ličnost ovog mračnog mistika, jednog

za privođenje pameti, odnosno za stupanje na put spasenja, taj je negativan lik. Tako su završili Nikolaj Stavrogin, Svidrigajlov , kome se večni život priviđa kao prljavo kupatilo s paucima, bogoborac Kirilov, koji, u stvari, do kraja dovodi logiku

i sama večnost nije ništa drugo nego tragična komika vremenskog i prostornog sveta, prenesena u večno trajanje. Kada Svidrigajlov razmišlja o večnosti i svoj aparat poznanja upravlja na nju, ona mu se javlja u najužasnijem obliku. I on ovako govori

jedan krajnje čudnovat lik. Pojavljuje se kao priviđenje, sablast, iako poseduje sve ljudske atribute. To je Svidrigajlov ; ponikao iz dubina oniričkog, skoro neprimetno se preselivši u ovosvetovnu dimenziju, noseći sobom dah

i Demonskog. Čak i njihove sudbine teku u paralelnim dvojničkim perspektivama. (Možda se može smelo pretpostaviti da Svidrigajlov i nije ništa drugo do jedna od nepoznatih dimenzija same Raskoljnikovljeve ličnosti; kao što je to i onaj nepoznati

želi da negira postojanje i priviđenja i natprirodnog i svega onostranog, mada, duboko u sebi nije sasvim siguran u to. Svidrigajlov nastoji da opovrgne njegovo mišljenje, tačnije, da ga navede da prizna ono što i sam nesvesno zna. Oni vode razgovor o

život (što znači da ne veruje ni u Hrista). Ali, da li je baš tako? (Setimo se scene čitanja jevanđelja sa Sonjom). A u šta Svidrigajlov veruje? On veruje u to da i u onostranosti postoji jedan sobičak, skučen, prepun paukova i da je to sva večnost Štaviše,

veruje? On veruje u to da i u onostranosti postoji jedan sobičak, skučen, prepun paukova i da je to sva večnost Štaviše, Svidrigajlov na neki način i želi takvu skučenu večnost. On žudi za smrću, za Tanatosom i na kraju i odlazi u njegovo mračno okrilje. A

dva lika. (To je, u stvari, više prikaz dve mogućnosti izbora jedne ličnosti.) Indikativan je momenat pojavljivanja Svidrigajlova u životu Raskoljnikova. To je upravo onaj momenat kada Raskoljnikov spoznaje (nesvesno, naravno) da je njegova

onaj momenat kada se u Raskoljnikovu javlja božanski princip, koji se imanentno pokazuje i pritiska čovekovu savest. Svidrigajlov se postavlja kao kakav sveznajući demon, kao oponent božanskog principa. Možda on uistinu i jeste demon, i to lični

tog demonskog samog. Na jednoj strani je intelektualni demon, a na drugoj demon razvrata i sladostrašća, otelovljen u Svidrigajlovu . Svidrigajlov je svestan svoje prirode, ali je, isto tako svestan i prirode Raskoljnikova, za koju kaže da je

. Na jednoj strani je intelektualni demon, a na drugoj demon razvrata i sladostrašća, otelovljen u Svidrigajlovu. Svidrigajlov je svestan svoje prirode, ali je, isto tako svestan i prirode Raskoljnikova, za koju kaže da je šilerovskog

je, isto tako svestan i prirode Raskoljnikova, za koju kaže da je šilerovskog idealističkog tipa. Zbog tog saznanja Svidrigajlov deluje tako nadmoćno (ali samo prividno nadmoćno) nad Raskoljnikovim; kao demon iskušenja koji unapred zna ishod te