ljude. Ovog vepra je oluja prestravila i Pag je znao da bi zver mogla gadno da ga izubija, ili čak ubije ako bi jurnula na njega. Stajao je nepomično, spremajući se da zamahne štapom, ali se nadao da će se životinja vratiti u šumu. Vepar je podigao glavu i onjušio vetar koji mu je nanosio dečakov miris. Ružičaste očice mu zasijaše dok je drhtao od neodlučnosti. Neki zvuk iz šume privuče mu pažnju na tren, a onda je oborio glavu i jurnuo prema dečaku. Pag je zamahnuo i udarcem okrznuo veprovu glavu, odvrativši je od sebe. Vepar kliznu po blatu, ali u prolazu udari dečaka po nogama i obori ga. Pag sa zemlje vide kako se životinja trkom okreće, spremna da ponovo nasrne. Nije imao vremena ni da pokuša da ustane, jer životinja se već ustremila ka njemu. Ispružio je štap, u beznadežnom pokušaju da još jednom skrene veprov juriš. Zver se izmače štapu, a Pag pokuša da joj se otkotrlja s puta, ali se težina veprovog tela sruči na njega. Pokrio je lice dlanovima, štiteći rukama

kroz čeljust. Skoro identično obeležje predstavljeno je kao grb Persijskog carstva ( u delu Sebastijana Minstera ) . veprovu glavu vidi kao heraldičku oznaku Srbije .

takva javlja se najpre u delima Konrada Grinenberga i Levinusa Hulzijusa, potom kao motiv u grbu rimsko-nemačkog cara Rudolfa II iz 1606. da bi se našla i na jednoj karti kraljevine Ugarske ( Beč, 1664 ). Ta karta ima formu bakroreza i delo je Martina Štira, inženjera habsburške armije, koji je mape crtao lično i, neretko, u strogoj konspiraciji obilazio teren, sakupljajući podatke i građu.Pomenuta dela jeverovatno koristio i Pavle Riter Vitezović ( 1652 - 1713 ), koji je veprovu glavu uvrstio u svoju ilirsku zbirku kao grb Tribalije, što čini i Hristifor Žefarović u svojoj verziji Riterovog dela. Na kraju, motiv veprove glave nalazi se na Karađorđevom ratnom stegu, čime ovo znamenje konačno stiče srpsku legitimaciju, ali i karakter neistraženog fenomena čiji je put ka srpskoj sredini nejasan i sporan .