prirodom, mirisnim cvećem, da je sve na svom mestu, baš onako kako ti voliš a da ti sediš pored svoje Anice, da joj šapćeš na uvo, tiho, nežno, da se zajedno sećate onih dana kad ste se upoznali, ti glumac amater, ona šaptač u pozorištu.

dok sunce se rađa i da mi uz nežan osmeh mrsiš uvojke kose. Želim da si tu i kada zalazi sunce, da me romantično gledaš i tiho šapćeš da sam ti jedina. Želim da iz tvojih očiju zauvek izbrišem iskre tuge i da u njima radost blešti kao zvezde na nebu. Želim

gnjezdo, ptica ista i rod i riječca materina Sto miriš svetog Kremlja širom, sred grada cvateš Libušina, nad savskim šapćeš biser-virom, i lovćenskih vrh visina, nad Labom činiš hlada, i vrhu kama Vavelova, i sveto što ti sjeme pada po grudi

kao svetlucav i topao; ostatak je za mene nedefinisan i umotan u sivkasto zelenu boju tvojih očiju. šapćeš bliže mom uhu. Vraćam se za minut, smešim se blago. Ok, kažeš. Biću tu - i držaću te za ruku.