časovnik svim stanovnicima ovog gradića, sačinjenog od memorije kamena i vulkana, kazuje vreme, osećam dvostruki dežavu . Prvo mi misao dovodi u zaumni vid jedno dubrovačko kasno popodne. Ista kamena teskoba i muk koji me obavija. A zatim, iz

- zastajemo. Kafana koja liči na kraj sveta, ili bar na njegov početak. Nalik na predeo oko sela Margita, na putu za Vršac Dežavu Desetak očuvanih bagrema. Gvozdena ograda, drvene stolice, kafa i četiri flaše soka, od kojih je jedan neverovatno

mozak fabrikuje dok je budan, pa nemam neku motivaciju da se bakćem sa njima. Jedino je zabavno kad ponekad proizvedu dežavu efekat.

sluzbi, a da ne spominjem shablon bogatih koji skidaju kajmak i siromashne chine josh siromashnijima... Pa to je vec DEZAVU , i dogadja se svuda u svetu i ne samo u nashe vreme i u nashoj jadnoj Srbijici... Ovako je i moj komshija mogao da napishe - a

celog kraja, kao krst na kruni. [ 2 ] I tako je i bilo. Manastir je sazidan na vrhu visokog brega koji od vetrova zaklanja Dežavu , pitomu i plodnu dolinu, okruženu šumovitim obroncima planina, napajanu bistim potocima. U toj prelepoj dolini bio

mirisima i ukusom. Ambijent me je podsetio na Pariski metro, dok je susret sa restoranom Ronda Locatelli bio kao dežavu koji me vraća u Italiju. Veliki kamin i pored njega mermerni sto sa picama. E, to je bio prizor koji vas natera da