dovršio opravku zapadnog zida, u Troju je stigao neki eovek iz mesta tako dalekog da o njemu nismo znali ništa osim da tamošnje planine podupiru nebo a trava je rosnija no što bi igde drugde mogla biti. Odbegli je sa sobom doveo deset konja tri pastuva i sedam kobila. Bili su to konji kakvima ni sliene nikada ne videsmo krupni, brzi, dostojanstveni, dugogrivi i dugorepi, lepih glava, otmeni i krotki. Izvrsni za vueu bojnih kola Istoga easa kada ih je kralj ugledao, sudbina tog eoveka bila je zapeeaaena. On je nastradao, a njegovi konji postali su lieno vlasništvo kralja Troje, koji je od njih izveo vrstu toliko euvenu da su trgovci iz eitavog sveta dolazili da kupuju kobile i škopljenike; otac beše suviše oštrouman da bi prodao ijednog pastuva. Posred uzgajališta konja išla je izrovana i mraena staza, koju su nekada koristili lavovi kada su se leti selili iz Male Azije na sever u Skitiju, i na jug ponovo da zimuju u Kariji i Likiji, gde je sunce zadržavalo

Posejdonov znak; na svetlom boku imao je crni trozubac. Kalhant se odmah obratio proroeištu i onda objavio da lav pripada Posejdonu. Teško onom Trojancu koji podigne ruku na njega Kalhant je zavapio, jer to je kazna namenjena Troji zbog izigravanja Gospodara Mora u plaaanju sto talanata godišnje. I lav neae otiai dok se to ne nastavi. U poeetku se moj otac oglušivao o Kalhanta i proroeište. Na jesen je ponovo poslao kuanu stražu da ubije zver. Ali on je potcenio strah obienog eoveka od bogova; eak i kada je kralj zapretio svojim euvarima smrtnom kaznom, oni nisu hteli da idu. Uplašen ali svojeglav, obavestio je Kalhanta kako odbija da poklanja trojansko zlato dardanskom Lirnesu sveštenicima je bolje da smisle nešto drugo. Kalhant se vratio u proroeište, koje je jasnim jezikom objavilo da postoji druga moguanost. Ako bi svakoga proleaa i jeseni šest devica odre? enih žrebanjem okovali na pašnjacima i ostavili ih tamo lavu, Posejdon bi bio zadovoljan

podšišana, padala je divlja i neposlušna preko eela nadnetog iznad oenih duplji poput kakve nadstrešnice. Jedina odeaa mu beše jedna lavlja koža prebaeena preko levog ramena i ispod desne ruke. Glava zveri, zastrašujuae razjapljenih eeljusti i moanih oenjaka, bila je kapuljaea na njegovim le? ima. Okrenuo se i uhvatio me gde zurim. Svladan, zagledah se u njegove široke mirne oei oei koje su videle sve, izdržale sve, iskusile svako poniženje koje bogovi mogu odmeriti eoveku . Te su oei plamtele bistrinom. Kao da me je pritiskao o zid kuae iza mene, moj duh kao da postade jadan i slab, a moj um njegova lovina. Ali ja prikupih svoju malaksalu hrabrost i isprsih se ponosno; moja je bila slavna titula, moje zlatom izrezbarene dvokolice, moj par belih hatova od kakvih on bolje nikada ne vide. Moj beše ovaj najvelelepniji grad na svetu. Kretao se kroz buku i metež tržnice kao da ih nema, prišao je pravo meni dok su ga dvojica pratilaca sledili u stopu ,

grekoj družini? Takva je bila moa te jedne reei, Herakle, da eak i moj škrti otac bi podstaknut da se pokaže i pripremi slavnom Grku kraljevski doeek. Tako je tog popodneva u velikoj dvorani prire? ena gozba, uz neogranieene kolieine hrane i piaa iz zlatnih pehara, i sa harfama, plesaeicama i akrobatama da se postaraju za razonodu. Ako sam ja bio zapanjen, moj otac je još i više; svaki Grk u Heraklovom društvu bio je kralj. Zašto, dakle, pitao sam se, oni pristaju da slede eoveka koji ne polaže pravo ni na jedan presto? Koji je nekada eistio staje? Kojega je mueio, žvakao i glodao svakovrsni živi stvor od komarca do lava? Sedeo sam za otmenom trpezom sa Heraklom sa moje leve i junošom Telamonom sa desne strane; otac je sedeo izme? u Herakla i Tezeja. Mada je predstojeaa Hesionina žrtvena smrt natkrilila naše gostoljublje, bilo je to tako dobro prikriveno da sam govorio sebi kako naši gosti Grci ne primeauju ništa. Razgovor je tekao ugla? eno, jer bili su

eoveka

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov