Kruso od Danijela Defoa 1799. i dr. ), a zatim, početkom 19. stoleća, s Atanasijem Stojkovićem ( 1773 - 1832 ) i Milovanom Vidakovićem ( 1780 - 1841 ), i originalni. Atanasije Stojković, poznatiji inače po velikoj Fisici, napisao je didaktičko-idilični roman Aristid i Nataija ( 1801 ), kojim započinje ova vrsta u našoj književnosti. Na njega se nadovezuje Vidaković. Njegovi romani, od kojih su najpoznatiji: Usamljeni junoša ( 1810 ), Velimir i Bosiljka ( 1811 ), Ljubomir u Jelisijumu , u tri dela ( 1814, 1817, 1823 ) i Kasija carica ( 1827 ), predstavljaju kontaminaciju poznoantičkog ljubavnog i baroknog viteškog romana, ali u njima ima i elemenata sentimentalnog i pedagoškog romana 18. stoleća. Njihovi junaci obično su rastavljeni ljubavnici ili izgubljeni srodnici koji se traže, lutajući po svetu a kad se nađu, najpre se ne prepoznaju. Vidakovićevoj popularnosti najviše je doprinelo to što on takve tipske fabule smešta u srpski srednji vek, što

u srpskom jeziku. U pogledu dijalekatske osnove književnog jezika, Vuk se opredelio za južno, hercegovačko narečje ( danas bismo rekli za ijekavski izgovor ), ali je dopuštao mogućnost da svaki pisac piše svojim narečjem, tj. svojim izgovorom . Jelisijumu M. Vidakovića ( 1815. odnosno 1817 ), kojima je udario temelje srpskoj književnoj kritici, a od mnogobrojnih polemika najpoznatija je desetogodišnja polemika, pravi književni rat, s Jovanom Hadžićem ( 1837 - 1847 ). Osnovni predmet Vukove kritike tadašnje književnosti jeste gramatička neusklađenost jezika njenih pisaca. Savremene pisce on kritikuje najviše zbog toga što mešaju dva jezika, srpski i crkvenoslovenski, i što svaki piše po svom "vkusu ", bez pravila i

je rođen 1780. godine u Nemenikućama. Bio je književnik koji se smatra utemeljivačem romana u modernoj srpskoj književnosti .. Još u detinjstvu prebegao je u Ugarsku, gde se prvobitno nastanio u Irigu i gde je otpočelo njegovo školovanje, koje je potom nastavio u Novom Sadu, Segedinu i Kežmarku . Jelisijumu , Kasija carica, Siloan i Milena, Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice i Selim i Merima ali i veći broj dela drugih rodova od kojih se kao književno najvrednije ističe njegova Autobiografija u kojoj je opisao početak svog života i koja je objavljena tek 1871. godine .

bila je delatna u svim kriznim situacijama u Srbiji u poslednja dva veka. Tada, u vreme kriza, dobijala je najzaoštrenije oblike i širila svoj simbolički imaginarijum, koji se može pratiti ne samo u istorijama književnosti i književno-teorijskoj periodici nego i na primerima polemika, kojima je pre dva veka navodni rascep i započeo. Reč je o najznačajnijoj polemici toga doba ( 1815 ), koja je, iako načelno inicirana jezičkim pitanjima u popularnom romanu Ljubomir u Jelisijumu Milovana Vidakovića, označila početak rasprava ' o nečem drugom ' i utemeljila tradiciju ' ironične diskvalifikacije sagovornika ' u javnim diskusijama .

šta govori, nego bunca kao baba u bolesti ... NE ZNA NI ISTORIJE, NI GEOGRAFIJE, NI LOGIKE, .. NITI ZNA ŠTA JE MORAL, NI STID, .. NIT POZNAJE KARAKTERA NARODA NAŠEG, NI NIŠTA .. "Naglasak je na reč NIŠTA." Intelektualac "posle dvesta godina od ondašnjeg ništa stigao do današnjeg i zna:" da ovo nije kameno doba "šta je" međunarodna zajednica "šta je" moderan život "... itd. Izvor za citat je iz POČECI SRPSKE KNjIŽEVNE KRITIKE Beograd 1979 Vukov prikaz Vidakovićevog LjUBOMIRA U JELISIJUMU .

Vidaković, prvi pisac romana u srpskoj književnosti. Njegova dela, pod uticajem Vukovih sledbenika, procenjena su, uz nesumnjivio preterivanje, kao dela bez književne vrednosti. Ipak u svoje vreme ona su imala široku čitalačku publiku i budila su nacionalno osećanje i ljubav prema tradiciji. Školovao se u Irigu, Segedinu, Novom Sadu i Temišvaru i radio kao profesor u Novom Sadu. Dela: romani "Velimir i Bosiljka "," Usamljeni junoša ", "Kasija carica "," Ljubomir u Jelisijumu ", "Siloan i Milena" .

našeg jezika, do dualističkih apokrifnih, poreklom možda bogumilskih anegdota, poput one u kojoj prepodobni Makarije miri Boga s đavolom. S druge strane, u tim lapidarnim. oblicima Venclovićeve proze ima i basana, sa zanimljivim naravoučenijem. Lav i pustinjak, Trgovac i smuk, i naročito Car, lav i zmija ispričane su jednim jezikom ravnim Dositejevom u basnama, a poslednja je ista ona basna koja je Milovanu Vidakoviću jedan vek kasnije poslužila u romanu Ljubomir u Jelisijumu , gde ju je taj sentimentalistički pisac razradio, i carski dvor iz basne pretvorio u prizrensku prestonicu Dušanovu. Ima najzad među tim proznim minijaturama takvih koje sasvim odudaraju sadržinom od ostalih, jer prestaju biti anegdote, i približuju se zagonetki u onom smislu u kojem se Tamni vilajet udaljuje od zagonetki Vukovih. Takve su: Car na kraj sveta i Gornji grad. U prvoj se pripoveda o nekakvom caru na kraju sveta koji badava razdaje svoje blago, ali koji u

( "čini mu se nepoznatom" ). Za našu priču važna je činjenica da je Ljubomir kolegu ipak prepoznao i da nije imao većih primedbi na to kako je Teofil ispao. Zapravo je možda Lj. Ž. samo bio razočaran što nemasmo sluha da se revanširamo za "duhovite" fotomontaže naših urednika kojima "E-novine" ilustruju njegove tekstove: kad mu već nismo montirali kolegu kolumnistu kako paradira u roze kupaćem, utešno je valjalo barem primetiti da je fotografija nepoznata . Jelisijumu : "Jeste lepo kad se neistomišljenici poštuju ", piše dalje ovaj saradnik ( i )" Peščanika "medija naširoko poznatog po svojoj neotvorenosti za drugo i drugačije ali, upozorava budno Ljubomir, ne bi bilo dobro da se u tom Internet preštampavanju stigne do NSPM rubrike" ako niste kupili Vreme "? Onomad je Ljubomiru "život hteo da sa urednikom NSPM-a nastupa pod istom zastavom Vremena" i od tada, reklo bi se, vuče posledice ( videti njegov ispovedni tekst "Dobrodošlica za

ovog razdoblja . Jelisijumu ( 1817, u objavljeniju na treću čast romana i kasnije, Vidaković je koristio termin "romantičeski" ) izbija polemika između Vuka i njega. Vuk u svojim kritikama i u Danici u dva maha ( 1826. i 1827 ) polemiše o upotrebi i shvatanju termina "romantičeski" kod Vidakovića, ali ce u Vidakovićevom delu može sresti i termin "romantičeski vkus ", koji otkriva da mu je bio poznat Herderov termin romantischer Geschmack. Vidaković očigledno termin nije shvatio ( kako je to hteo

, sve to sa mnom tuži, Niti ptica ptici poje, nit ' se s drugom druži; Odziv meni iz gorice s ilačem odgovara; Zefir mi se među lišćem na žalost pretvara; I potoci s hladnom vodom svi sa mnom uzdišu Prolivajte, oči moje, gorkih suza kišu Jelisijumu 1814 ), Pačić i drugi prenose ovo osećanje. Došenović prepoznaje svoje pesničko ja u vetru i cveću :

putopise u sveta mesta, Palestinu, Jerusalim ili u Carigrad, rasute po delima Vezilića, Vićentija Rakića, Milovana Vidakovića, Arona Georgijevića i drugih. Vićentije Rakić u Veneciji 1808. objavljuje u sklopu žitija sv. Vasilija legendu o slugi Eladiju koji prodaje dušu đavolu i tu je već i u srpskom predromantizmu jasno izdvojen motiv o Faustu. Pesme umetnute u Vidakovićeve romane sa tematikom iz srpskog srednjeg veka nose isti pečat. Himna caru Dušanu iz Ljubomira u Jelisijumu i slične u Kasiji carici pune su tajanstvenih prizora ili pohvala drevnim vladarima :

identifikacije širokih slojeva, koji imena iz Vidakovićevih knjiga preuzimaju i daju svojoj deci. Plačevna i pseudoistorijska crta njegove proze odgovara ukusu srednje građanske klase, za koju on piše i kojoj ce dopada. Sudbina nad kojom ce može proliti suza i naivna predstava o sjaju srednjovekovnog srpskog plemstva i Nemanjićkog dvora, dovoljni su da privuku čitaoce. Romani Milovana Vidakovića Usamljeni junoša, Blagovoni krin ( Velimir i Bosiljka ), Ljubomir u Jelisijumu , Kasija carica, Siloan i Milena, Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice i Selim i Merima nose tragove čitanja i prerade viteških romana grčkog porekla i predstavljaju sa bezbroj svojih priključenija i likova pikarski barokni roman obnovljen i prilagođen onovremenom ukusu. Vidakovićev roman, tipološki gledano, zasnovan je na modelima evropskog baroknog romana prostora i građanskog romana ( Živković, Deretić ) i tu se još jednom iskazuje veza ponornica između

daju racionalno razrešenje svojim fantastičnim delima ). Gotovo da nema književne vrste u ovom razdoblju srpske književnosti koja nije prožeta slojem fantastike. Takvi slojevi konstatovani su u romanu ovog razdoblja, potom u epskom pesništvu, u popularno-naučnoj, filozofsko-esejističkoj i memoarsko-putopisnoj prozi i najzad u dramskom stvaralaštvu i kratkim proznim formama. Dok ce fantastika kod Milovana Vidakovića u romanima Velimir i Bosiljka i Ljubomir u Jelisijumu razrešava u prosvetoteljsko-racionalističkom ključu, dotle ce u romanu Atanasija Stojkovića Kandor ( 1800 ) zbivanja formiraju isprva po logici mimetizma ( tj. po logici realističke literarne prakse ), ali je njihovo razrešenje ( ključ ) fantastičke provenijencije pa to, kako primećuje S. Damjanov doprinosi većoj iracionalizaciji. Horor u srpskom romanu ovog razdoblja prisutan je u nizu dela M. Vidakovića, J. Mihajlovića, J. Čokrljana i drugih i pokazuje da je

, 1839. i 1841, na Samjuela Ričardsona 1834. i 1841, na Olivera Goldsmita 1841. i 1846. i na Šeridanovu plačljivu dramu Pizaro, rađenu po drami Avgusta Kocebua, u srpskom prevodu 1837. godine ". Edvard Jang ( 1683 1765 ) imao je znatan uticaj na srpsku književnost klasicizma i predromantizma Jedan prevod iz njegovog proznog stvaralaštva dao je Magarašević u Davidovićevim Novinama ( 1819 ), uključujući se tako u polemiku između Vidakovića i Vuka Karadžića oko Ljubomira u Jelisijumu . Magaraševićevi prevodi iz "Vilanda i Junga" izazvali su dalju polemiku u koju se pored Vuka i Magaraševića uključio i S. Živković. Šabački prota Jovan Pavlović objavio je u Golubici 1839. prvu pesmu poznate Jangove poeme Noćne misli. Dalji prevodi iz Janga slede 1841. ( J. Pavlović ) i ponovo jedan prevod iz Noćnih misli od pesnika Svetozara Vujića, koji je ostao u rukopisu. Značajniji od ovih prevoda su odjeci Noćnih misli koji su konstatovani kod Sterije i u srpskoj