Bošnjaka; po tom je uzalud ogledao nekolika puta, da podigne i Bosanske Srbe. Milan Obrenović opkoli i osvoji Užice, Milenko Stojković pređe iz Poreča u Krajinu, te se ulogori na Štubiku, a kad ga onde opkole sve vojske Turske, koje su oko Vidina protiv Rusa stajale, dođe mu od ozgo Kara-Đorđije, a iz Karavlaške Ruski general-major Isaijev u pomoć, te se tu prvi put sastanu Srbi s Rusima, i razbivši Turke srećno, opkole Negotin; no po tom se opet Isaijev pod jesen vrati na levu stranu Dunava, a Milenko preko planine k Poreču. Na Drini su ovoga leta Bošnjacima i Francuzi pomagali, ali se Srbi održe, prem da

posao i razgovor svrši. Odža-ćan se vrati u Beograd, a Miloš, raspustivši knezove i ostale ljude, u Kragujevac. Odža-ćan po tom, da bi Srbe još većma okrivio, kao da su oni ajduci i da preko Srbije nije slobodno ići, ne tedne se u Carigrad vratiti kud je i došao, nego pređe na Nemačku stranu i otide preko Karavlaške .

, Rusiji, Češkoj ili Nemačkoj [ 31 ]. I u njegovom najpoznatijem pismu Milošu Obrenoviću od 12 / 24. aprila 1832. godine nalaze se potvrde antiesencijalizma i antikonstruktivizma: Srbija nije sama na svetu ili ograđena od ostalog sveta, nego je ovud sama Sava i Dunav odvaja od Avstrijske države i od Karavlaške , iz koji zemalja ljudi jednako idu po njoj, kao iz nje po njima; s te otud strane podiže se Grčka s francuskom slobodom, a eto i sami Turci, koji su i do sad, imajući neki, makar kakav postojani red, bili mlogo uredniji od Srbije, uređuju se od nekolike godine bez prestanka po Evropejskom načinu.

¶ karavlaške udavače bez imalo zazora i stida

. Čašu prosipaju sluga, dete ili devojka (Jana ili Neda), a u jednoj kasnoj varijanti, udaljenoj od izvornih oblika - zvezde. Iz prosutog vina zadremale zvezde, nastade drvo vrhom do neba, do crne zemlje sa rodom zlatnom jabukom (Pirin 1, 710). U svadbenoj pesmi iz vina poraste dafina s korenom do Karavlaške , a visinom do Boga (Šapkarev, 147). Pesma koja se peva za trpezom, opisuje palu čašu srebrnicu i rujno vino, izraslo visoko drvo do sinjeg neba koje rađa čudesne plodove (Pirin 1, 906). U lazaričkoj pesmi koja se peva devojkama za udaju, kada je Neda zadremala vino je napojilo zemlju i izniklo je drvo

Turskome caru, te ga zapita, kaku će im on vjeru ostaviti, ako razbije Madžare; a Turski car odgovori: Karavlaške , a oženio se iz Crne gore sinovicom Ivana Crnojevića. U Crnoj se gori ova ženidba i pjeva i pripovijeda mnogo prostranije, i vrlo mi je žao, što nijesam mogao dobiti čitave pjesme po redu.

mom rodnom kraju, ove drage ljude nazivaju isto (živeo sam tamo do svoje šeste godine, a rodbina mi je još tamo). Zvali su ih i Karavlasima. Kad kažete: "Svakog proleća, Romi / Cigani / Gurbeti su dolazili na jednu zaravan blizu naše kuće i razapinjali čerge" da ne mislite na zaravan (po njima nazvanu) Karavlaške Kolibe? U dolini Poblaćnice, na sadašnjoj tromeđi Srbije, C. Gore i RS (BiH)? Kraj je božanstven, a svakako - nejevropski Ja sam svakog raspusta odlazio na svoje selo i viđao Gurbete kad su dolazili da poprave (kalaišu) poneki bakrač ili kakav drugi sud. Njihove žene bi seljankama gatale u karte.

kakav drugi sud. Njihove žene bi seljankama gatale u karte. Kasnije, kada sam čitao Markesovih "Sto godina samoće ", činilo mi se da znam gde je Melkijades provodio vreme između poseta Makondu Moj stric, u svom adolescentskom dobu, fasciniran njima, iskrao se jedne noći kad je čuo da su oni" pali "na Karavlaške Kolibe pa išao da ih kradom posmatra Vratio se kad su već svi ukućani bili na nogama, preplašeni ne znajući gde je on Nažalost, sada je tamo skoro pusto: ni ljudi, ni životinja. Nema više ni Gurbeta, nemaju posla. Njihov pelcer dopao me je na vreme i srećan sam kad ga prepoznam kod dugog čoveka - drugog

), Od pomenutijeh prvijeh đaka, ako koji od Milenkovijeh sinova nije živ, osim mene danas već nema ni jednoga; a od onijeh koji su poslije pridolazili i kod Radonjića išli u školu, imaju još dvojica: Lazar Arsenijević (Bata-Laka) i Lazar Popović, i obojica sad žive u Biogradu. Karavlaške , Kara-Đorđije ga postavi za predsjednika u Biogradskom sudu, U početku godine 1810. gotovo u ono isto vrijeme kad je Kara-Đorđije arhimandrita Filipovića poslao u Bukreš, pošalje i Jugovića u Beč, ali se nabrzo vrati ne svršivši ništa. Pošto umre Dositije (28. Marta 1811.) postavi ga

sastavio izaslanik beogradskog mitropolita. Po ovom izveštaju, u Krajini je bilo osam sveštenika srpskog roda, koji su se najčešće učili u manastirima Bukovo i Blaca (Blatni manastir, Blace, Blato naziv po negotinskom blatu). Od ostalih sveštenih lica, jedan je bio iz Bugarske, a dvanaest iz Karavlaške . I vlaški sveštenici koristili su srpske crkvene knjige, a i kod srpskih i vlaških paroha moglo se naći ruskih crkvenih knjiga (psaltir moskovski, oktoih moskovski, itd.). O stanju obrazovanosti ovog sveštenstva govori podatak da čak ni negotinski pop Stojan nije znao Deset božjih zapovesti i

karavlaške

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov