patrijarh German [ 12 ]. Car ga sramno otera sa prestola, a na njegovo mesto dovede jeretika, svog jednomišljenika. Isto tako on sa rugom posla u zatočenje i ostale pravoverne arhijereje koji ne pristajahu na njegovu jeres. Pa ne samo huljaše svete ikone, nego on i na mošti svetih bestidno kao pas lajaše svojim neobuzdanim jezikom, i uništavaše ih na sve moguće načine. Videći pak i slušajući o čudesima koja bivaju od česnih moštiju svete velikomučenice Efimije, njemu se duša kidaše od zavisti, ali se ne usućivaše da im ma šta učini javno, bojeći se narodne pobune i meteža. Stoga on bednik izmisli ovakvo lukavstvo: noću ode tajno sa svojim jednomišljenicima u crkvu svete Efimije i otvori njen grob koji Persijanci ne mogahu otvoriti, jer Hristos Bog dopusti rukama zlovernih hrišćana kosnuti se česnih moštiju neveste Njegove, koje sačuva netaknutima od nevernih neznabožaca. Persijanci grešahu u neznanju, a hrišćani se usudiše na zločin znajući šta

priči njenog proteklog puta, obliva je jeza i znoj straha. Ćebetom nepoštovanja pokušaše je ugrejati. Nisu videli da čaša je prepuna. Nisu primećivali da umara se lagano. Njena borba njen trud, nestajao je u magli, tiho nečujno poput beznačajnog starca koji prolazi pored nas. Još uvek nije naučila da svi gledaju svoje brige. Još uvek nije shvatila da njena duša i đavolu može da se proda, da jedino je bitno sopstveno postojanje, sopstvena osećanja. Drugi nisu važni. Dok kidaše je iznutra, jedino što ju je brinulo da će joj sutrašnji dan biti beznačajan, a možda on, možda baš on donosi čaroliju o kojoj mašta. U jednom trenu sklapajući svoje uplakane okice našla se u odajama boje duge. Prošaranim osmesima ljubavi. U daljini čuo se umirujući ton nežnog klavira. Mistična muzika pokrenula je njene tanane nožice. Radoznalost u njoj se probudila ... Koračala je ni sama ne zna kuda. U pozadini osetio se miris mandarine. Bio je toliko snažan, a opet toliko

sedam mladića, sinovi uglednih starešina gradskih, i služahu u vojsci kao oficiri; imena im behu: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan ( Konstantin ), Dionisije, Eksakustodijan i Antonin. Iako behu deca raznih roditelja, oni behu jednodušni u veri i ljubavi Hristovoj, i zajedno se moljahu i pošćahu, saraspinjući se Hristu umrtvljivanjem tela svojih i strogim čuvanjem devstva. Posmatrajući svaki dan zlostavljanje i svirepa ubijanja hrišćana, njima se srce kidaše , i oni uzdisahu i plakahu. Kada neznabošci zajedno sa carem odlažahu da prinose žrtve, sveti mladići se sklanjahu od ljih, odlažahu u hrišćansku crkvu, bacahu se na zemlju pred Gospodom, i posipajući prašinom glave svoje moljahu se s ridanjem. To primetiše neki motritelji, jer u to vreme svaki je motrio na drugoga kakvom se bogu moli, i predavao je na smrt brat brata, otac sina, sin oca, i niko nije skrivao bližnjeg svog ako bi primetio da se moli Hristu. Ti motritelji odoše k

svoj spoljašnji izgled samo da bi svoju pohotljivost zadovoljio, i stalno je skvrnavio sebe sramnim delima. Neki pak, obuzeti istom strašću, sledovahu njegovim gadostima; i oni ga proglasiše za boga, i hramove mu podigoše, i žrtve mu stadoše prinositi, da bi se smatralo da je i bogu prijatno ono što je njima po volji, i da bludničko i pohotljivo življenje ne samo nije odvratno bogu, nego je, avaj takvo življenje svojstveno bogu. Dok ugodnici Božji govorahu tako, igemon se kidaše od gnjeva osećajući da su oni u pravu. Pritom još više besnijaše narod, i kidisaše na mučenike, i rukama bi ih rastrgao, da Dekije svojom vikom i mahanjem ruku ne prekrati narodnu uzbunu i metež. Pošto zavlada tišina, igemon stade razmišljati kakvu ljutu smrt da izmisli za mučenike. I po naređenju igemonovom mučitelji zgrabiše svetitelje da ih muče; i stadoše ih stavljati na razne muke, no sve one behu podjednake po svireposti i bolovima. Jedan od njih bi obešen i strugan

zatvoren, i to sa sledećeg razloga. Bezbožni Julijan naredi da se mošti svetog mučenika Vavile i drugih svetih mučenika prenesu iz Dafne. [ 25 ] Među hrišćanima koji prenošahu svete mošti beše i sveti Teodor. Noseći svete mošti oni pevahu stihove iz psalama Davidovih, često ponavljajući stih: Neka se postide svi koji se klanjaju idolima ( Ps. 69, 7 ). Zbog toga sveti Teodor bi uhvaćen. Njega obesiše na mučilišnom drvetu, biše ga volovskim žilama po plećima, rebra mu kukicama kidaše , onda u železne lance okovaše, pa u tamnicu vrgoše. Sutradan Julijan doznade od eparha da je mladi Teodor pokazao veliko junaštvo i trpljenje u stradanju. Pored toga car doznade i to, da hrišćani do kraja trdeljivo podnose sva mučenja pa i samu smrt: gonitelji i mučitelji hrišćana smatraju smrt za poraz i sramotu, a mučeni hrišćani smatraju smrt za pobedu i slavu i radost. Doznavši to, car Odstupnik naredi da svetog Teodora puste iz tamnice. Neki onda upitaše svetog mučenika

: "Kad ću doći i pokazati se licu Božjem?" ( Ps. 41, 3 ). Dok takav život u pustinji vođaše prepodobna Paraskeva, lukavi vrag joj zaviđaše na vrlinama i pokušavaše da je sanjarijama i prividima zaplaši. Često uzimajući na sebe obličje raznih zveri, on kidisaše na svetu podvižnicu, da bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva "izabra Višnjega sebi za utočište" ( Ps. 90, 9 ) i Njegovom pomoći, a znamenjem svetoga Krsta, odgonjaše vrage i kao paučinu kidaše sve đavolje zamke, i potpuno pobedi đavola. Jer ona, pri ženskoj prirodi svojoj, steče muški razum i pobedi đavola kao David Golijata. Ukrasivši dušu takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se na njoj ispuni proročka reč: "Caru će omileti lepota tvoja" ( Ps. 44, 12 ). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivaše u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Sveta Paraskeva, sačuvavši dušu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista

tvoje zapomaganje. I posle nekoliko dana prepodobni Vitalije, zatvorivši se u svojoj vrlo maloj keliji koju beše napravio kraj Sunčanih Vrata, preseli se ka Gospodu, i niko nije znao o tome. I u to vreme onome bludniku što udari šamar prepodobnom starcu, pojavi se demon u obliku strašnog crnca, i snažno ga udari po obrazu, govoreći mu: Primi ovaj udarac što ti ga posla monah Vitalije. I odmah čovek onaj pobesne veoma i, pavši na zemlju, valjaše se, i penu bacaše, i odeću na sebi kidaše , i strašno vikaše, da se sva Aleksandrija sleže na njegovo užasno zapomaganje. Pošto nekoliko sati bi mučen od besa, on malo dođe k sebi, i otrča ka Vitalijevoj keliji vapijući: Smiluj se na mene, slugo Božji, jer sagreših pred tobom, pošto te silno uvredih udarivši te po obrazu, ali i ja, po proroštvu tvom, dobih zasluženu odmazdu. Vapijući tako, on trčaše brzo, praćen od naroda. A kad se približi starčevoj keliji, bes ga tresnu o zemlju i pobeže. I čovek, došavši

sve po svojoj volji uređuje, želeći da više proslavi ugodnika svog, počastvova ga arhijerejskim sanom. Jer kada episkop rostovski, blaženi Leontije Čudotvorac, otide ka Gospodu, prepodobni iguman Isaija, po volji Božjoj i po izboru svih, bi postavljen za episkopa rostovskog. Došavši na arhijerejski presto bogočuvanog grada Rostova, blaženi Isaija vide da u njegovom stadu ima nekih divljih ovaca, tojest novokrštenih ljudi koji nisu dobro utvrđeni u veri. I srce mu se kidaše , razmišljajući o tome da će on morati davati odgovor za njih Pastirenačelniku Isusu na dan Suda. Onda se on revnosno lati pastirskih poslova: učaše i moljaše hristoimeno stado da bude čvrsto u veri i da živi ugledajući se na Gospoda Hrista. I govoraše im: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste ( Gal. 3. 27 ). Zato treba da u svemu sledujete Hristu i Njegovom učenju, da bi se ime Hristovo slavilo među hrišćanima a ne hulilo. Nošen revnošću pobožnosti blaženi Isaija

, prema broju svetih mučenika, i da se do polovine napune smolom i sumporom, i da se naloži mnogo drva radi spaljenja svetih. I kada sve to bi gotovo, dovedoše svete iz tamnice, svakog posebno vezanog. A Julijan i Kelsije behu svezani jednim verigama. I plakahu mnogi žaleći što tako mladi divni dečaci umiru nevini. A sveti Julijan im govoraše: ne branite zlatu da prođe kroz oganj, da bi postalo još blistavije. - Namesnik pak ne htede da gleda spaljivanje svoga sina, srce mu se kidaše , već odredi sebi zamenika koji će izvršiti carsko naređenje, a sam se udalji tužan. I sve svete, svakog posebno, staviše u spremljenu burad, ogradiše burad drvima, i potpališe. I dizaše se plamen u visinu na dvanaestak metara, a sveti usred ognja pevahu i hvaljahu Boga. Pošto izgoreše drva, i sav gorivi materijal, ugledaše sve svete žive i čitave, i nimalo nepovređene, vesela lica, što sve strahovito zaprepasti. O tome izvestiše namesnika, i on odmah hitno dođe da vidi da li

, vičući i govoreći: Jedan Je samo Bog - Bog Epiktetov i Astionov Vaistinu je samo jedan Bog - Bog hrišćanski Ja neću otići odavde dok još danas ne načinite hrišćanima i mene i moje roditelje. - Sveštenik Gospodnji Epiktet ih oglasi i pouči, pa im naredi da se poste i spremaju za primanje svetoga dara krštenja; i posle ne mnogo dana on ih prosveti svetim krštenjem. Đavo pak, videći da ga posramljuju ne samo starac nego i mladić i da ga lišavaju duša ljudskih koje bejahu njegov plen , kidaše se od zavisti i navaljivaše na njih raznovrsnim iskušenjima, ali bez ikakvog uspeha. Ipak protiv mladića on uluči sledeću priliku. Jednoga dana Astion bez starčeva blagoslova iziđe na reku da zahvati vodu. Vrag onda, videvši Astiona neograđena starčevim blagoslovom, odmah, po popuštenju Božjem, napade na njega nekim rđavim pomislima i smuti mu dušu. Vrativši se u keliju, Astion se stiđaše da te pomisli ispovedi svome ocu, i u toku tri dana potčinjavaše im se boreći se s

: Amin, amin, Ermilo kroz tri dana izbavićeš se tih muka, i dobićeš veliku nagradu za svoja stradanja. Ovaj glas uli mučeniku veliku smelost i krepost, a onima što ga mučahu zadade veliki strah i trepet, i oni bespomoćni popadaše na zemlju. A i car se uplaši, ali ne htede poznati silu Božju, i naredi da mučenika opet odvedu u tamnicu. U tamnici beše stražar Stratonik. Njemu bi naređeno da čuva mučenika. A Stratonik beše potajni hrišćanin, i prijatelj svetom Ermilu. I srce mu se kidaše za njega videći ga u mukama, duhom pak radovaše se njegovoj smelosti i kreposti, ali sam ne smejaše poći na takva stradanja. A sveti Ermil, ulazeći u tamnicu, pevaše govoreći: Gospod je videlo moje i spasitelj moj; koga ću se bojati? Gospod je zaštitnik života mog; koga ću se plašiti? ( Ps. 26, 1 ). I obasja ga odozgo svetlost nebeska. I opet se ču glas koji ga je krepio, i obećavao mu da će kroz tri dana biti kraj njegovim patnjama. Sutradan opet

se razbole, pa ode i leže na postelju svoju. Kada se gosti raziđoše, Kleopatra stade zvati svoga sina da zajedno s njom jede za trpezom od onoga što je preostalo, ali Jovan ne mogaše progovoriti ni reči, sav goreći od vatre u groznici. Videvši da joj se sin razboleo, majka reče: Tako mi Gospoda, neću ništa u usta metnuti, dok ne vidim šta će biti sinu mome. - I ustade oko sina svoga, trudeći se na sve moguće načine da mu skine vatru; i srce joj se kidaše od bola za jedincem sinom .

koji ne primaju dogmate tog Vaseljenskog Sabora pomesni sabor predade po drugi put anatemi. Obradovavši pravoslavne, preobrativši crkvenu smutnju u mir, buru i uznemirenost - u tišinu, oci sabora veoma svečano uneše česne ikone u Crkvu u prvu nedelju Svete Četrdesetnice. I bi velika radost ne samo u Carigradu nego i u svima mestima podnebesja gde se nalažahu pravoslavni hrišćani. To bi 843. godine. Dok su se pravoslavni hrišćani svuda radovali i duhovno likovali, zavist kidaše srca onih u čijim dušama beše ukorenjena ikonoborska jeres; takvi behu: gorespomenuti, s prestola zbačeni, lžepatrijarh Anije; brat njegov Arsabar, patricije po zvanju, i još neki drugi od velikaša i nižih činovnika. Ne znajući šta da rade, oni u zlobi svojoj smišljahu kako da oklevetaju svjatjejšeg Metodija. U tom cilju ovi jeretici velikim zlatom potkupiše jednu jeretikinju, velikašku ženu, kojoj sin beše oblasni načelnik u Smirni, da ide k carici i k vaspitačima

sve za ime Njegovo. Slušajući ove reči mučenikove, mučitelj se stiđaše i vikaše na sluge da ne žale ruke svoje pri mučenju, nego da Hristova stradalca još svirepije muče. No kada vide gde sluge njegove malaksavaju, on skoči i stade ih tući. A svetitelj, podsmevajući se njegovom gnjevu, govoraše mu: Šta to radiš, sudijo? zašto biješ sluge svoje? Oni mene muče, a ti im se svetiš za mene. Ovim rečima mučenikovim i nepobedivim trpljenjem njegovim kao strelama pogođen, Datijan se kidaše od gnjeva, i škrgutaše zubima, i sav drhtaše od besa, bled u licu, jedva se držeći na nogama. Zatim, pošto se malo smiri, on stade krotko govoriti slugama: Šta je to, verne sluge moje, te ovaj zločinac ne oseća vaše ruke i ni u šta ne smatra muke, pa se još i podsmeva vama, kojima se niko nikada podsmevao nije? Zar je malo bilo razbojnika i zločinaca i oceubica i vračara, koje ste vi snažnim rukama svojim mučili i umorili, i ni jedan ne beše

opet stade odricati to, govoreći: To nije istina, ja nikad nisam poznao nju. Ti imaš vlasti nad njom, i što hoćeš čini sa njom, jer ona je zarobljenica i robinja tvoja. Tada ova zla žena namisli da otruje dete. Nakon malo vremena ona spremi smrtonoeni otrov, odasla majku od kuće na neki posao; i kad dete ostade samo ona mu sasu otrov u usta, i dete odmah umre. A kad se majka vrati s posla i vide mrtvo dete, ispuni se neiskazane žalosti i srce joj se kidaše od silne tuge za detetom. Neznađaše ona od čega joj je dete tako iznenada umrlo, jer nikoga ne beše u sobi kada gospodarica sasu detetu otrov u usta. No spremajući dete za sahranu, Efimija ugleda gde iz usta detetu teče otrov, i ona se opomenu da joj je gospođa jednom pretila kako he i nju i dete njeno ubiti. I bi joj jasno ko je vinovnik smrti njenoga deteta, ali ona ćutaše pošto nije smela govoriti ništa. Uzevši malo vune ona obrisa njome otrov koji tecijaše iz detinjih usta, i tu

kidaše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov