slični izrazi i sinonimi u savremenom srpskom, hrvatskom i slovenskom
Sličnost reči ili fraza u rezultatima zavisi od toga, koliko puta se reč ili fraza
pojavlja u sličnom kontekstu kao "kolektivističkog".
Slični izrazi i sinonimi za
Kliknite za traženje
Primeri iz opštega korpusa
Korpus srWac
srWaC je korpus srpskog jezika (Clarin.si)
saveznik "Obojene revolucije ", u koje spada i petooktobarska, bile su samo odocneli odjek trijumfa liberalizma koji se, sasvim slučajno, odigrao na dvestagodišnjicu Francuske revolucije ( 1789 - 1989 ). Ograničeni uspeh  « obojenih revolucija » neposredno ukazuje na domete pokreta iz 1989. koji nisu uspeli da transformišu one delove sovjetskog komonvelta koje je na okupu održala sinergija nomenklature i njenih službi, tradicionalnih društvenih ustanova i kolektivističkog mentaliteta .
- njem principa autonomizacije, individuacije i ljudskih prava. U ovom kontekstu razmatrao bi se i odnos tradicionalizma i moderniteta u postkomunističkim zemljama, problemi utemeljenja normativnog poretka, pitanje prevrednovanja tradicionalnih kulturnih obrazaca, kao i odnosa nacije kao prirodne zajednice prema univerzalnim vrenostima. To ujedno podrazumeva pokušaj da se pokaže i razjasni zašto je došlo do provale iraconalnog nacionalističkog, odnosno kolektivističkog tipa identiteta, što znači i konkretno objasni zbog čega je u datom trenutku i na određenim prostorima došlo do ekspanzije ovakvog tipa diskursa, do toksidacije celokupnog diksursnog polja jednom vrstom govora koja potiskuje autonomnost pojedinca forsirajući konstituisanje identiteta kao podređenosti celini, kao potpune vezanosti individue za kolektiv .
u pismima otkrivaju svoju drugu, prećutanu, ljudsku stranu. Priča o japanskom oficiru zapovedniku odbrane Ivo Džime i običnom, nimalo fanatičnom regrutu kome je sudbina odredila da bude jedan od retkih preživelih, ne služi Klintu Istvudu samo kao sredstvo za zakasnelo odavanje priznanja herojstvu neprijatelja. Ona pokazuje unutrašnje konflikte i dileme Japanaca, bilo one lične, između ljubavi prema porodici i otadžbini, ili one opšte, između tradicionalnog , kolektivističkog pristupa herojskog žrtvovanja i modernog koncepta vođenja rata koji teži umanjenju sopstvenih gubitaka zarad veće borbene efikasnosti, tako upečatljivo prikazane u opoziciji glavnokomandujućeg odbrane Ivo Džime, nacionalnog moderniste generala Kuribajašija i njegovih tradicionalno ustrojenih potčinjenih oficira, koji prema njemu istovremeno gaje nerazumevanje i divljenje. Ovakvim dubokim i višeslojnim dramaturškim pristupom Istvud zadaje šamar
emociji. Fonološko stilska analiza nije izvedena formalno iscrpno, ona je pre improvizaciono intuitivna, namerna da uhvati lepotu reči i glasova koji ih grade u prvom dodiru, doživljaju, koji se pre oseća nego razume. Za razliku od učenih, statističkih ispitivanja, Kilibardin tekst nema sveobuhvatnost, ali poseduje lepršavu ubedljivost i esejističku privlačnost koja je nedostižna obimnim studijama. [ 3 ] kolektivističkog duha narodnog stvaranja predstavlja polemičko polazište teksta Može li usmena pjesma biti moderna polazi od jedne od opsesivnih teza u Kilibardinim tekstovima o narodnoj poeziji. Ne osporavajući način prenošenja usmene tradicije i kolektivnog overavanja sadržaja i vrednosti koje usmeni tekstovi iznose, Kilibarda u nizu radova ukazuje na individualne doprinose pojedinih kazivača ili pevača, i dalje, zalažući se za prevrednovanje mesta njihovih umotvorina u
- nova umetnost ( 1989 ), uočava četiri njegova perioda: "borbeni radio" ( do 1952 ) / s uočljivom podređenošću svih sadržaja "ideološkom uzdizanju" slušalaštva u revolucionarnom duhu i zanosu /, "akademski" ( do 1965 ) / u kome vlada kult zvaničnosti i toržestvene ozbiljnosti već ustoličene socijalističke državnosti /, "radiofonični radio" ( do 1973 ) / nastao u grčevitoj borbi za očuvanje primata kod slušalaštva pred najezdom televizije u uslovima erozije čistunstva kolektivističkog morala / i "savremeni" / nastavak hibridnih težnji, konglomerat rasutog. Međutim, u uslovima uvedenog višepartijskog sistema, sloboda govora dobija zamajac, što se odražava i u radijski programima. Snažan talas dokumentarizma doprinosi buđenju anesteziranih duhova. Mnoštvo znakova pitanja čeka odgovore / .
nosi u sebi nacionalnu istoriju i predstavlja veliki raskopani grob u kome je zakopano blago. Isto ono blago na koje je upućivao i Taras Ševčenko. Međutim, ne može se govoriti o nekom stabilnom, celovitom mitološkom "tekstu o Zvenigori" - ako on i postoji, javlja se samo u vidu posebnih, odvojenih fragmenata. Dovženko nastupa kao autor, koji sazdaje iz tih fragmenata određenu celinu, ili u ulozi tvorca individualnog, autorskog mita, sintetizovanog iz "molekula " kolektivističkog , narodnog mita. Cilj je samospoznaja naroda, nacije. "Zvenigora" nije doživela uspeh kod masovnog gledališta, ne samo zato što Dovženkov jezik još nije zadobio stabilnost, već i zbog razloga drukčije prirode. Njen adresat bio je ukrajinski intelektualac, s njegovom razdvojenošću na "narodnjaka" i pristalicu jake individualnosti ničeanskog tipa. Večni Deda ( Mikola Nademski ), centralni junak filma, nesumnjivo narodnjak, njegovi pokušaji da nađe blago nacije -
dvadesetog veka prepliću se kao utopijsko, kritičko istorijsko i negativno-utopijsko vreme . kolektivističkog sna .
jaz i gradi . kolektivističkog angažovanja. I dalje, rušenjem ljubavnih veza slabi se i rastura porodica i uvodi kontrola u rađanje i odnose roditelja i dece .
želeli da se bave politikom, ali su na to prinuđeni ". To takođe izražava jedan drugi ispitanik kada kaže: "politika se prati i dalje, čak i više, svi gledaju političke emisije ". Ali, nezadovoljstvo politikom je mnogo racionalnije formulisano: zbog toga što postoktobarska politika : kolektivističkog stava ( koji se zastupa u politici verbalno u smislu "opštih interesa" ) prema izvesnom individualizmu, što je izraženo u stavovima jednog broja ispitanika :
pravde, zakonodavac morao da ispravi Modrovljev zakon, koji je u specifičnim okolnostima Demokratske Republike Nemačke doneo parlament koji nije bio demokratski izabran, a da pritom ne unese odredbu kojom će se omogućiti isplata naknade . kolektivističkog sistema imovinskih prava kojim su se karakterisale sve bivše komunističke zemlje, zemljište dobijeno po osnovu agrarne reforme podlegalo je substancijalnim ograničenjima u pogledu raspolaganja; ta ograničenja su propisana Uredbama o agrarnoj reformi iz 1945. i Uredbama o promeni vlasništva iz 1951, 1975. i 1988. ( vidi gore, st. 55 - 59 ) .
i ponosno kaže da je Iranka. Upravo se zbog toga film završava scenama odlaska u Francusku dok joj u glavi prolaze poslednje slike koje će poneti sa sobom, kao duboki i trajni bol koji će trajati koliko i ljubav prema svojoj zemlji, a ova je moguća samo kao ostvarenje starog prokletstva dakle samo onda kada smo daleko od nje. Naposletku, da li je mlada Marjan uspela da svoje formiranje i individuaciju ostvari na način na koji je to sama želela, bez bilo kakvog subjektivnog ili kolektivističkog nametanja sa strane? Da nije, danas ne bismo imali priliku da uživamo u ovako briljantnoj i jedinstvenoj evokaciji sopstvenoj sazrevanja kroz sve brojne turbulencije iranskog društva s kraja dvadesetog veka .
zemlja Istočne Evrope, i država sa velikim ekonomskim i ljudskim potencijalom, već duže vreme stoji u mestu, stagnira, ekonomski zaostala, dok njena politička elita nikako da nađe rešenje za nagomilane društvene pribleme. Gde su koreni takvog lošeg stanja ? kolektivističkog sistema vrednosti, logičan sled događaja bio je ekonomski krah. Za razliku od ostalih zemalja istočnog bloka, od kojih je većina sada već integrisana u Evropsku uniju, Ukrajina nije odmah pristupila reformama i sređivanju društva, već se bavila političkim pitanjima, od kojih su većina do današnjeg dana ostala nerešena .
lomljenja strahom, izazivanje mržnje i sukoba, ne predstavljaju granicu ljudskosti pred kojom bi totalitarna vlast odustala od ostvarenja svojih ciljeva. Negativne utopije u svojim sumornim vizijama stoga pre ispituju granicu izdržljivosti žrtava no meru okrutnosti manipulatora i njihovih izvršilaca sa prljavim rukama . kolektivističkog poretka tako se pokazuje kao licemerje, jer nasuprot potiranju individualnog upravo poznavanje posebnog doživljavanja sveta koristi u onoj dimenziji ličnog koje je, mada nevoljno, najspremnije da se odrekne sebe. Priznavanje i iskorišćavanje posebnosti pojedinca i njegove najslabije tačke, nedvosmisleno otkriva laž krajnjeg potiranja čoveka kao jedinke, jer jedini cilj je zadržavanje sistema vlasti u kojima pojedinaca sposobnih da se suprotstave i neće biti
ćutanja u kojima je ono izraz nemoći, poniženja i stida ( u situacijama kada se izrečenom nema šta dodati ), ili je izraz straha od moguće kazne, socijalne potčinjenosti i isključenosti. Manifestacije ćutanja u kojima je ono način da se neprijatna pitanja i problemi odlože za kasnije imaju značenje onoga što se njima upravo izbegava reći. I najvažnije, bez obzira na retke individualne pristupe, uspostavljeni svet ćutanja o Oluji ( kao i govorenja ) u obe javnosti kolektivističkog je karaktera: pošto je Oluja tema nacionalne autoistorizacije, a takve istorizacije po pravilu zahtevaju selekciju sve što se ne uklapa u pretpostavljeno ' opšte znanje ', kulturnu intimnost, stereotip Neprijatelja, viktimizacijske ili pobedničke diskurse samorazumevanja, bivalo je prećutano ili potisnuto iz javnog govora .
dosledno poriče ili, češće, redefiniše kao unutrašnja sloboda ili kao saznata nužnost ( Greenfeld, 1995: 19 ). Na taj način, čitava tipologija nacionalizma Lie Grinfeld sažeto se može svesti na razlikovanje tri navedena tipa: Istorijski, prvi nacionalizam koji se pojavio u Engleskoj pripada individualističkom i građanskom tipu. Drugi, mešoviti tip koji se pojavio u Francuskoj bio je građanski i kolektivistički. Treći, koji je kasnije nastao, sastoji se od kolektivističkog i etničkog nacionalizma. Kao model on se prvo pojavio u Rusiji, a zatim u Nemačkoj. Taj tip nacionalizma bio je predodređen da postane od svih najčešće imitiran u kasnom XIX i ranom XX veku ( Greenfeld Chirot, 1994: 83 ) .