uspori i reče, kao da se opravdava pred sinom i sobom: Nema razloga da se trkamo ... Još je klizavo od kiše .... Zaćutaše, čak i majčin glas se više nije čuo. I tako, u tišini, prođoše sledeći kilometar, dok majka ne otvori termos, napuni dve čaše čajem i pažljivo im dade: Eto, uzmite. Da se osvežite malo . milela putem. Opet se neko tresnuo. Tako vam i treba kad besno vozite, čuo se majčin glas .

organizacije nisu nam bas isli na ruku kada smo po neobelezenim parkinzima trazili kombi kojim je trebalo da se vratimo. Danas sam se videla sa ljudima koji su nas u njemu cekali i ukapirala da smo bili nadomak njega ali ni mi njih ni oni nas u to haosu nismo mogli da pronadjemo. Krenuli smo ka Indjiji potpuno mokri i modri od hladnoce i poceli da molimo ljude u automobilima da nas prime, nudili im pare, svoja tela: ) ) ) ) ... i tako nas neki dobri ljudi iz Loznice primise.Kolona je milela a mi smo onako ozebli na svakoh 15 ak min popiskivali po okolnom zbunju i tu izgubismo taj auto. Sreca ima jos dobrih ljudi tako da nas je neki decko koji je izgubio devojku u Indjiji, a niko od policije li organizatora kojih nije bilo nije znao da mu objasni gde je ta ulica u kojoj se izgubljena devojka nalazila, odvezao do centra. Kisa je i dalje lila i neka "ljubazna vlasnica trafike" nam ponudila da nas odveze 500 m do autobuske stanice za 300 din. Ne moram da vam opisem putovanje do

uništavali kablove, terali stada preko ivica urvina, uništavali mlekare, sipali benzin na krovove silosa, obarali telegrafske stubove, trovali bunare, lomili ograde i rušili sopstvene ambare radi drveta za ogrev. A kad su krenuli da napreduju četvrte zime, kad se tok rata preokrenuo vojnici su marširali napred i čudili se kako je neko mogao to da učini njihovoj zemlji. Živi su išli na zapad, a ranjeni na istok, natrpani u stočne vagone, vukle su ih parne lokomotive što su milele po smrznutim stepama. Zbijali su se jedni uz druge, privlačilo ih je ono malo svetla što se probijalo kroz letve. U sredini svakog vagona stajala je gvozdena kanta u kojoj je gorela vatra. Ljudi su se mašali ispod pazuha ili među noge, vadili pune šake vašiju i bacali ih u vatru. Privijali su hleb na rane da zaustave krv. Neke vojnike su iznosili, stavljali na kola, vozili u bolnice, u škole, na klinike. Oni koji su ostajali u vagonima slušali bi kako im drugovi odlaze, puni votke

težak i crni oblak i drhtao od blage munje. A dole, na vlažnoj zemlji, sijali su crveni prozori, isvuda je bilo mirno . milela po njemu, gadna, dlakava, i golicala mu je rame .

glave, i sve te lepe stvari. I ja bih mogao isto. I zato sam namislio da pokušam jedno veoma blago lukavstvo, ne bih li vas nasamario u pogledu na taj mali račun. Žalim što nisam u stanju ponuditi vam čašicu rakije . milela po zamašćenoj tapeti. Grifits, uz jednu gnjevnu psovku, prenese kasu na stepenice radi bolje svetlosti. Ovde, stojeći na nogama i pognut nad kasom a leđa okrenutih gostu, ruke mu strelovito pođoše karabinu, koji je stojao kod stepenica, pa se u tome istome trenutku i okrenuo, brzinom vihra .

Ličnost otišlog premijera bi zauzimala taj svetli deo skale dok bi na drugom kraju obitavao mračni talog zaostao od monstruozne destrukcije najpoznatijeg haškog zatvorenika. Iz toga taloga destruktivna energija smrti, materijalizovana u ruku ubice, povukla je oroz i pucala u svetlu stranu Srbije. Da je Srbija do tog tragičnog martovskog dana funkcionisala po prirodnim zakonima simboli mraka i svetla ne bi mogli neposredno da se prožimaju. Srbija je mukotrpnim hodom milela po kružnoj putanji. Na tom putu koračalo se u mestu, iz mraka u gušći mrak. Na tom putu najbolji su izgubili nadu a najgori strah. Pucanj u premijera prekinuo je kružnu putanju i uspostavio polarizovanu skalu. Na njenom svetlom kraju lik premijera je u smrti postao svetliji no što je bio u životu. Kada nas je napustio osetili smo koliko je prirodne lepote nosio u sebi, u smehu i rečima koje su sadržale njegovu veru u sve nas opredeljene za život. Svrstali smo se iza tog svetla i

milela

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov