izašlo više od deset knjiga. Među najnovijima, objavljenim ove godine, nalazi se i Žeđ za ljubavlju (u prevodu Dragana Milenkovića), jedno od najranijih dela Jukija Mišime . Njegov roman Ispovest maske, koji ga je izbacio u sam vrh japanske književnosti, takođe je izašao u Tanesiju. Mišima (1925 - 1970), kao i mnogi japanski pisci 20. veka

, po rečima Margarit Jursenar, ne može biti ništa drugo do najgora nemilost (Jursenar 1990: 167). Mišime možemo govoriti kao o nečemu što ostaje kraj puta, te samim sobom ne doprinosi konačnoj slici smisla. U Padu anđela svedočimo o Hondinoj netrpeljivosti prema

kada je Mišima pred seppuku tri puta pozdravio Cara. Patriotizam Isaoa Iinume i Takejame ni po čemu se ne razlikuje, osim po fikcionalnosti svojih nosilaca. Umetnost Mišime , a to je i sam govorio, nema umetnost za cilj, ona se čvrsto drži stvarnosti, nadrasta je i re-kreira do neprepoznavanja. Ili, što je mnogo jezivije, potpunog

bilo lako ni razdvojiti njihova mrtva tela. Stopili su se zajedno kao papirne maramice, delovalo je kao da su delili istu kožu (Mišima 2010: 17). Mišime na kome se anticipira prikazivanje neprikazivog. Možda bismo ga mogli uzeti u obzir kao proširenje područja umetničkog predstavljanja da ne dolazi iz usta

bezbožno nedostaje savest, a Reiko i Takejama tokom svog kratkog trajanja ne žive ništa drugo nego samu smrt. Mišime , kroz prizore nas vodi glas sa drugog sveta. Naime, interpretacija Pola Šredera podrazumevala je jedan ovakav manir, kako bi o se o smrti govorilo iz nje same. Ne

koji je Mišima priredio svetu. Mišime zaista napravio Takejamu (opet hronologija), ali je, što je još mnogo važnije, u Isaoa i Takejamu učitao kompletnog Mišimu. Taj Mišima, moramo to prihvatiti, nije

. Tu je naslikano nerazumevanje, konflikt između subjekta i sveta. Mišime i Takejame ponovo je ona, zapadnom čoveku tako nerazumljiva, a opet tako samorazumljiva stvar. Oni (Mišima i Morita) tri puta pozdravljaju Cara. Kao što su to pre njih

nije do kraja razumeo. Što njegov pokušaj ne čini manje herojskim, u svoj apsurdnosti. Mišime označila je i smrt dalje evolucije tog nepreglednog opusa. I pored svih nedoumica, čak i ovakav kraj označio je oštro podvajanje umetnosti od stvarnosti, druga je

tragique sentimiento de la vida. Mišime , greška je koje nikako da se otresu desničari estradnog tipa. Otmenost se ipak ne ispoljava jednjem tartufa u vili na Sardiniji, već umećem ophođena u Crmnici, na

od njegove smrti, to se ne događa. Skoro da sam spreman da poverujem, shodno Njegoševom stihu Ovoga su u grobu ključevi, da verodostojni ključevi za otkrivanje pravog Mišime nikada neće biti pronađeni, te nam jedino preostaje da u svojim glavama zamišljamo kakav je bio stvaran i nestvaran lik Mišimin.

. Zapravo, sa Mišimom japanska književnost izlazi iz nacionalnih granica potpunije nego ikad ranije, iako je, naravno, bilo značajnih književnih dela u Japanu i pre Mišime , od kojih su neka sastavni deo svetske baštine, kako se to danas govori.

na ovaj ili onaj način pokazuju izopačenost ljudske prirode, kao što u hrišćanstvu ima sveštenika koji više vole grešnike od pravednika. Kod često kontroverznog Mišime toga ima u meri u kojoj je to neretko prateća pojava genijalnih, ili bar izuzetnih ljudi. Da budem kristalno jasan: mene ne privlači izopačenost ljudske prirode per se

nekakvoj izopačenosti. Uostalom, frojdovski rečeno, svi su ljudi, manje ili više, perverzni, zar ne? I tim pitanjem se bavio Mišima. I još nešto. Osećam da kod Mišime pojmovi maskuliniteta i feminiteta imaju većeg značaja nego kod mnogih drugih ljudi; naime, neki smatraju da je Mišimina potraga za muževnošću mitologizovala kako

, u stilu Tome Kempijskog, DANAS ČOVEK, SUTRA GA NEMA, kao i da svakog proleća odlazim u okolinu Beograda i ubiram po neki trešnjev cvet, simbol Japana, u spomen Jukija Mišime koji je imao hrabrosti da ne okleva u odlasku.

mišime

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov