srpskih glumaca. Poslednje reči uputio mu je ponovo njegov lični pisac Dušan Kovačević: Dragi Bato, danima pokušavam da ti kažem nešto nalik na oproštaj, a da se ti ne namrštiš ili nasmeješ. Beograd je imao velikih glumaca, ali nikada nekoga kao što si ti. Prošao si našom scenom kao oluja. Našim prijateljima koji te čekaju reci da smo bolje

sto. Opet ti petljaju oko glave, odmotavaju oklop. Pokreti su sve bliži koži. Poslednji sloj je strgnut. Zastenješ od bola. Nešto se otkinulo a na kapke jurne svetlo. Namrštiš se i hoćeš da virneš i vidiš šta ti rade. Ali, od grimase lice zaboli. Kao da na njemu imaš dve kože, donju, tanju, i gornju, debelu, koju grimasa lomi i ona bode, seče donju

: Jeste. Namrštiš se?

računar i... namrštiš kada jedeš suviše ljuto... te su greške... lakše ih je praviti. Uživam u kuvanju i hrani, samo mi je žao što za to nemam dovoljno vremena. Ali za to imam Hvar. More, Hvar,

baš on reći. namrštiš , znaj da je zbog toga Promašeno pola i života moga.