SVETOGA MUČENIKA POLIKARPA opštežiću i naučio se svakom monaškom poslušanju i vrlini. Prošao kroz mnoga đavolska iskušenja i mnoge klevete, i od Boga dobio dar prozorljivosti i čudotvorstva. Upokojio se mirno u Gospodu 1240. godine [ 6 ]. ________________________________________ NAPOMENE: 1. Likija - pokrajina u Maloj Aziji. 2. Virit ili Berit - finikijski grad, čuven u starini kao rasadnik prosvete i obrazovanosti. Sada Virit - Bejrut važan trgovački centar na istoku Sredozemnog mora ( i prestonica

je pak sastavljena od obadvoga. Ne dopusti pohoti da stupi u dejstvo, i time ćeš i ostalo uništiti. A ako dopustiš da uznapreduje ovo prvo ( tj. pohota ) i da se rasprostre na drugo, onda će oni stvoriti uzajamni krug i podršku među sobom, te uopšte neće dopustiti duši da im se otme. Jer je napisano: "Ne daj vodi izlaz" ( Prem. Sirah. 25, 25 ). 97. Ne koristi svima sve, zato neka svaki umom svojim nauči šta mu koristi. Jer mnogima koristi u opštežiću , a drugima je korisno otšelništvo u samoći. Kao što među biljkama: neke na vlažnom zemljištu brzo bujaju, a neke više vole suvo zemljište; tako i među ljudima: neki dobro čine na visokim mestima, a neki se spasavaju na nižim. Mnogi su se spasli u gradu, misleći na pustinjski život, dok su mnogi u gori, činećn ono što i svetovnjaci, propadali. Jer je moguće i živeći sa mnogima monahovati dušom; i živeći usamljen - umom svojim boraviti sa masama. 98. Mnoge žaoke ima đavo. Ako

podvig da u bolestima trpimo, i blagodarne pesme Višnjemu uznosimo. Ako nam se i oči izvade, nemojmo ni to teško podnositi, jer smo ustvari oslobođeni od nezasitih organa, i unutrašnjim očima sozercavajmo slavu Gospodnju. Ako smo ogluveli, zablagodarimo Bogu, odbacivši sasvim naš sujetni sluh. Ruke su nam otsečene? No imamo unutrašnje ruke, naoružane za borbu sa vragom. Bolest nam ovladala celim telom? - Ho y unutrašnjem čoveku većma cveta zdravlje. 100. Ako živimo u opštežiću pretpostavimo poslušanje podvigu. Jer podvizi vode preuznošenju, a poslušanje - smirenoumlju. A postoji i od vraga naloženi podvig, i njega upražnjavaju đavolji učenici. Kako ćemo onda mi razlikovati božanski i carski podvig od tiraninovog i demonskog? - Jedino po razumnoj meri. Neka ti svo vreme bude potčinjeno jednom pravilu posta; nemoj da postiš četiri ili pet dana pa sledećeg dana obiljem hrane da sve upropastiš. A to je baš milo vragu. Neumerenost svugde biva

njemu. Zlato je post, uzdržanje, milostinja, ali i neznabošci svoj neprijateljski lik utiskuju u njih, kao što se takođe i svi jeretici hvale tim istim podvizima. No na takve podvige treba paziti, i izbegavati ih kao falsifikovane. Pazi da neiskusno ne upadneš u takvu vrstu podviga i pretrpiš štetu. Zato primaj sa sigurnošću krst Hristov utisnut u vrline, to jest: pravu veru sa čistim delima. 101. Potrebno nam je da sa svakim rasuđivanjem upravljamo dušom svojom. I živeći u opštežiću nemojmo tražiti svoje, niti robovati svojoj volji, nego se potčinjavajmo našoj materi po veri. Sebe smo poslale u izgnanstvo, to jest izašle smo izvan svetskih granica; prema tome odrekle smo se sebe, i nemojmo tražiti opet jedno isto. Tamo u svetu smo imale slavu, ovde poniženje; tamo izobilje jela, ovde ni hleba dovoljno. Oni koji su učinili prestupe, u svetu se i ne hoteći stavljaju u tamnice; i mi treba sebe, radi grehova naših, da zatvorimo u tamnicu, da bismo

do u beskraj nastaviti ovaj niz, zaključak je neminovan, neizbežan i neumoljivo istinit: tamo gde nema poezije nema ni kulture, u bilo kom značenju toga pojma, s tim što pod poezijom ne podrazumevam samo ono što je rečeno stihom, već i estetizovanu esenciju svake umetnosti, bez obzira na sredstvo kojim se ona koristi i kojim se oblikuje i izražava. Poezija je, dakle, so soli, i srž srži čovekove pojedinačne i kolektivne egzistencije, ona je podjednako važna i idioritmici i opštežiću , bez nje i njene sposobnosti da transcendira naš život u svetu bi bilo manje smisla i manje razloga da postojimo, ako bi tog smisla i tog razloga uopšte bilo. Mihajlo Pantić, povodom dvadeset godina Dana Preobraženja i dodele Žičke hrisovulje Namera autora izložbe bila je da javnost podsete na dve decenije postojanja Žickog duhovnog sabora Preobraženje, njegove programske sadržaje i još jednom se osvrnu na poeziju dobitnika Žičke hrisovulje ( Dobrica Erić, Milutin

, te k njemu počeše dolaziti blagočestivi hrišćani: neki za savete, a neki opet da ga vide i dobiju od njega blagoslov. Nakon sedam godina prepodobni Simeon podiže u svome skitu omanju crkvu u ime Svete Životvorne Trojice. U njoj on svakodnevno služaše sam svetu liturgiju. Ubrzo posle podizanja crkve počeše k prepodobnome dolaziti sveštenici i đakoni. I videći njegov ravnoangelski život, ostajahu da žive pored njega. I tako se malo po malo obrazova opštežiće. Pošto u svome opštežiću zavede ustav i poredak i mesto sebe postavi bratiji drugog starešinu i rukovodioca, prepodobni Simeon otputova u Epir i potom u Tesaliju. Tamo propovedaše on reč Božju: kolebljive utvrđivaše u veri, sumnja-lice ubeđivaše, tvrde u veri sokoljaše: sve poučavaše da ljube jedan drugog, da drže nedelju i praznike, i da radi molitve pohađaju crkvu Božju. Odatle se prepodobni uputi u Atinu. Tu, po danoj mu od Boga blagodati, on isceljivaše razne bolesti i izgonjaše nečiste

tipika. "Skit" je naročiti vid monaške isposničke naseobine, poznate i razvijene naročito u hrišćanskom Egiptu tokom IV i V veka; sama ta reč je koptskog porekla ( šiit = široka ravnica ) i naziv je cele jedne pustinjske oblasti u Egiptu gde su se javile prve monaške isposnice i kolonije pustinjaka. Kako veli Lazar Mirković, "po skitskom ustavu podvizavaju se i Bogu mole monasi usamljenici, koji svoje molitve vrše u ćeliji, a ne u hramu, dok oni monasi koji žive zajednički u opštežiću , vrše svoje molitve, zajednička bogosluženja u crkvi po punom ustavu bogosluženja. Za vršenje skitske službe nije potreban sveštenik, i skitska služba je sastavljena iz psalama, molitava i metanija. Iz molitava, čitanja psaltira i poklona skićana razvio se od IV stoleća oblik posebnog, usamljeničkog, skitskog bogosluženja, skitskog ustava. Za razvitak skitskih pravila mnogo je doprinela Sveta Gora, gde je cvetalo monaško usamljeništvo, a gde se javio i ovaj

jer, reče: "Ko se smiraje, uzvisiće se" . opštežiću četrdeset godina, a potom, 420. godine povukao se u pustinju. On se dogodio u Aleksandriji, kada je jedan opaki svekar ubio snahu svoju zbog njenog celomudrija, svetu Tomaidu ( v. 13. april ), i on je sa svojim učenikom i sahranio ovu stradalnicu .

trebalo da se sva bratija pričeste prečistim, besmrtnim, životvornim i božanskim Tajnama Hristovim, prepodobni Pahomije pozivaše jednog prezvitera iz obližnjih seoskih crkava, koji je u manastiru služio božansku službu i sve ih pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom. Smirenomudri nastavnik nije hteo da nijednog od svojih učenika udostojava prezviterskog čina, i govorio je: Veoma je korisno za monahe da ne ištu časti i starešinstva, naročito za one monahe koji žive u opštežiću , da ne bi zbog toga nastale među bratijom zavisti, nesloge i svađe. Jer kao što mala iskra, pavši na gumno, ako se brzo ne ugasi, sažeže celo gumno i za jedan čas uništi što se s mukom cele godine radilo, tako i pomisao vlastoljublja i željenje svešteničkog čina, pavši u dušu monaha, ako se brzo ne izbaci, sve njegove mnogogodišnje trudove i duhovne plodove pretvara u ništa pred Bogom. Tako govoraše prepodobni Pahomije, učeći bratiju smirenosti. A kada bi u njegov manastir

razmišljanja, većina devstvenika je otišla ka pustinji organizujući antipolis "( Florofski ) i svedočeći životom i prisustvom svojim eshaton, dolazeći grad Boga živoga. U času kada bezbračnik, devstvenik, izgubi monaški način razmišljanja ", pustinjskog rasuđivanja, automatski se odriče samoga sebe, jer se odriče beskrajne ljubavi ka Bogu, koja je suština devstvenosti. Pomenuta ljubav je moguće da se rodi i uzraste jedino u perivoju istinskog bogosluženja ( Opštežiću , pustinji ). Čovek koji živi u pustinji, pust "od svoje osobite volje ( kao onaj ko u poslušnosti služi" volji Božijoj ), bez ikakvog ovozemaljskog imanja ( budući siromašan, nesticatelj ) i bezbračan ( bogoslužbeno prinoseći telo i biće svoje Devstvenom Sinu ), takav čovek, kao jedino imanje i hranu i jedino spasenje ima veru, molitvu i bogosluženje. On služi, sluša, bogosluži i devstvenuje, da bi zadobio Hrista, jedinu Nadu i Ljubav u pustinji svog života. Pustinja, pak ,

, golub i žitelj pustinje, odlazi iz svog doma, da spasava "tog čoveka i da bi se spasao u svetu Ishod, pak, ovog paradoksalnog fenomena može biti veoma tragičan: svet i čovek da se ne spasu, a devstvenik da obrete svoj grob. Jer sveukupno odricanje od sveta ( koje je upravo devstvenost, poslušnost i siromaštvo ) jenjava i preti mu opasnost da se naknadno pretvori u prihvatanje sveta i sledstveno u blud ", ako ne uzraste i ne razvija se u prostoru sabornog bogosluženja ( opštežiću , pustinji ). Zbog toga, ulazak devstvenika ( bezbračnih klirika ) u svet moguće je opravdati samo kao krajnju neophodnost Crkve, a nikada kao normalno stanje, koje izražava njeno rasuđivanje. Izlazak iz prostora pustinje zarad potreba Crkve ne znači i izlazak iz načina pustinje. Ako se slučajno dese obe stvari, onda devstvenik postaje tragikomično biće. Zadobija rasuđivanje bezbračnika ", koji je izgubio pravi smisao svoje bezbračnosti. Ljubav ka devstvenosti i

iz njega. Kada se rašču za ovo čudo, dođoše kod svetitelja mnogi ljudi iz okolnih naselja, i podigoše mu manastir. I skupiše se bratija, i življahu tu, a Bog ih snabdevaše hranom. Tamo svetitelj usavetova mnoge da se od manihejskog zloverja [ 16 ] obrate Pravoslavlju, i da prokunu osnivača jeresi Manesa. Ali pošto ga mnoštvo posetilaca mnogo uznemiravahu, on reče svome učeniku Dometijanu: Hajdmo, čedo, da posetimo oca Teoktista i bratiju. - I pođoše. Približavajući se opštežiću , on pronađe na gori jedno zgodno mesto za sebe, na kome se kasnije podiže njegova lavra. Beše to mesto ravno i povučeno, i vazduh zdrav. Tu pronađe jednu malu pećinu, i nastani se u njoj. A kad se prestavi, telo njegovo bi sahranjeno u njoj. Saznavši za njegov dolazak, blaženi Teoktist odmah otide k njemu da ga celiva, i moljaše ga da dođe i živi u svom mestu u opštežiću s bratijom. Ali on ne pristade, ipak obeća da će svake nedelje dolaziti u crkvu na molitvu

Dometijanu: Hajdmo, čedo, da posetimo oca Teoktista i bratiju. - I pođoše. Približavajući se opštežiću, on pronađe na gori jedno zgodno mesto za sebe, na kome se kasnije podiže njegova lavra. Beše to mesto ravno i povučeno, i vazduh zdrav. Tu pronađe jednu malu pećinu, i nastani se u njoj. A kad se prestavi, telo njegovo bi sahranjeno u njoj. Saznavši za njegov dolazak, blaženi Teoktist odmah otide k njemu da ga celiva, i moljaše ga da dođe i živi u svom mestu u opštežiću s bratijom. Ali on ne pristade, ipak obeća da će svake nedelje dolaziti u crkvu na molitvu. Čuvši da se prepodobni Jevtimije vratio na svoje mesto, Aspevet, u krštenju Petar, obradova se. I uzevši sa sobom mnoštvo Agarjana sa ženama i decom, dođe k njemu, i moljaše ga da im kaže reč spasenja. Starac ih sve dosta pouči, i obrati ka Hristu sve koji behu došli s Aspevetom. I odvede ih starac u donji manastir, i prosveti ih svetim krštenjem, i ostade s njima sedam dana

se za mene Gospodu, da proroštvo tvoje o meni ostane do kraja: piši mi često, poučavajući me kako da upravljam Crkvom Hristovom, jer vidim u tebi delovanje darova Božjih, i na sebi sam poznao silu njihovu. A svetitelj mu smerno govoraše: Prosti mi, sveti vdadiko, ja molim tvoje blaženstvo, da me spominješ u molitvama svojim Bogu. - I zajedno sahraniše česno telo prepodobnog Teoktista. Pa pošto se nasladiše dugim razgovorima između sebe, oni se rastadoše. U Teoktistovom opštežiću bi postavljen za igumana Marin bogougodni, ujak Terevonov. No i on posle dve godine skonča. Prepodobni Jevtimije dođe i sahrani ga blizu prepodobnog Teoktista. I postavi za igumana Longina, čoveka dobrodeteljna. Sa ovim Longinom dođe jednom januara meseca blaženi Sava u lavru kod prepodobnog Jevtimija, da ga isprati kad je ovaj po običaju svom polazio u pustinju. Videvši Savu, Jevtimije ga povede sa sobom na trud pustinjački. I kada su u Ruvi hodili po bezvodnim mestima ,

, a bejah evnuh na carskom dvoru. - Iguman joj reče: Čedo, ako ti stvarno imaš takvu misao u srcu svom i želiš spasenje duši svojoj, onda begaj od govorljivosti i strasti, jer je priroda evnuha sklona strasnim pomislima. Rekavši to starac satvori uobičajenu molitvu i pričisli Anu bratiji opštežića. Od tada blažena Ana se stade usrdno podvizavati u svima vrlinama, naročito u smirenosti, i toliko mnogo napredovaše, da postade obrazac i primer svake vrline za sve monahe u opštežiću . Međutim služitelj prepodobne Ane, koga ona beše ostavila da konačno uredi njene domaće poslove, pošto to uradi, krete da pronađe svoju gospođu. I srevši onoga monaha što postriže blaženu Anu, on ga stade raspitivati da li zna gde se nalazi njegova gospođa, koja ostavi sve zemaljsko i ište nebesko. Monah odgovori: Što mi je poznato o njoj, neću sakriti: ona od mene primi monaški postrig, i obuče se u muško monaško odelo; ali gde se sada nalazi, ne znam. Međutim načuo sam da je

opštežiću

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov