napustili. Podsećam, sve to se zbivalo izmakom 17. veka.U vreme ratova između Turske i Austrije, 1688. do 1739. godine, austrijskoj vojsci pod komandom generala Pikolominija su se predvođeni patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem (rođen 1633. Bajice, Crna Gora-umro 1706. Beč) pridružili Srbi. Posle prodora do Skoplja, kada su

pokušava da zavede red i smiri pobune i donosi dekret kojim se zabranjuje nasilje nad rajom što je dovelo do laganog poboljšanja situacije u Turkoj. Trupe generala Pikolominija nastavile su svoj prodor preko Prištine i Kačanika prema Skoplju. Pikolomini je osvojio grad, ali je ubrzo, 26. i 27. oktobra naredio da se on spali zbog kuge. Posle

njegovu vojsku. Leopold I je naložio Badenskom da po svaku cenu pridobije sveštenstvo u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Patrijarh Arsenije III je pod pretnjom Pikolominija da će, ako se ne pojavi u Peći, on sâm postaviti novog patrijarha, došao u Peć 4. novembra 1689. godine odakle je produžio za Prizren. Patrijarh se okrenuo saradnji sa

sa Austrijancima. Ustanici, čiji je broj narastao na preko 20 000, su organizovani u regimente po nemačkom uzoru. Savetovanje u Prizrenu je prekinuto smrću generala Pikolominija 9. novembra, čime su prekiuti planovi Austrije o izbijanju na Jadransko more propali a tada je zuastavljena i ofanziva hrišćanskog oružja. Na vojnom savetovanju u

: velike narodne mase nisu se iselile sa Kosova; Arsenije III nije se povlačio iz Peći sa narodnim masama, već sa nekoliko kaluđera, "krišom i maskiran "; u Prizrenu je Pikolominija dočekao samo Petar Bogdani [ albanski biskup ], a ne Arsenije III, koji navodno nije hteo da sarađuje sa Austrijancima i koji nije poveo sa sobom srpsko-albanske

sledeće: da su u toku Pikolominijevih operacija zajedno sa Srbima pravoslavnima i katolicima iz prizrenske nahije i sa Srbima pomuhamedanjenim u Prizrenu dočekali Pikolominija i ti Arnauti katolici (tj. iz Brda Malesije kojima su na čelu bili Klimente - D. B.) dok su Arnauti muhamedanci listom bili sa pećskim pašom Mahmudbegovićem koji se s

1684., dolazi do ponovnog buđenja otpora pokorenih naroda u Turskoj. U borbu protiv Turaka stupaju Srbi i Albanci i neki se pridružuju austrijskoj vojsci Silvija Pikolominija koja nadire ka Skoplju. U Prizrenu se toj vojsci pridružuje još oko 20.000 ljudi, ali smrću Pikolominija dolazi do osipanja i poraza od Turaka kod Kačanika dana 1.

i Albanci i neki se pridružuju austrijskoj vojsci Silvija Pikolominija koja nadire ka Skoplju. U Prizrenu se toj vojsci pridružuje još oko 20.000 ljudi, ali smrću Pikolominija dolazi do osipanja i poraza od Turaka kod Kačanika dana 1. februara 1690. Sa austrijskom vojskom se povlače i Srbi izPrištine, Peći, Mitrovice, Prizrena i Novog

izbora nije bilo, patrijarh Arsenije je napustio pomirljivu politiku svojih prethodnika i počeo voditi ratobornu politiku prema Turcima. Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka. Njegovog naslednika hercega Đorđa Hristijana, zbog oholosti i nadmenosti prema Srbima, srpska vojska ne samo što nije

po liku na njegovim novcima, po slici na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru Esfigmenu, i po opisu njegovih savremenika Eneja Silvija Pikolominija i francuskog putopisca Bertrandona de la Brokiera - Đurađ je visok i lep čovek, snažan, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose.

naziv grčkog porekla - Metohija. Pikolominija , čiji je pohod protiv Osmanske imperije srpski narod na Kosovu i Metohiji podržao, pa je zato, strahujući od osvete, bio prinuđen da se iseli u krajeve preko Save i

iz vremena humanizma, koji je taj putopis uključio u IV tom svoje De varietate fortunae (1413). Tekst je privukao pažnju i drugog značajnog autora, Eneja Silvija Pikolominija , (E. S. Piccolomini), docnijeg pape Pia II, koji je ovaj putopis uključio u knjigu: Cosmographia seu rerum ubique gestarum locorumque descriptio (1447). Bračolini

na kugom zatrovane mrtvace, te se zaraza širila sve većom žestinom. Turska vojska ju je nosila sa sobom. O novoj 1687. godini u Prizrenu je kuga pokosila i Eneja Pikolominija komandanta autrijske vojske koja je doprla dotle, pa se otuda morala vratiti pod pritiskom nadmoćne turske vojske.

patrijarhu Arseniju III Crnojeviću, prolazeći čisto srpskim krajem, stigao je bez ikakvih smetnja do Peći [ 73 ] Glavni pak odred, pod zapovedništvom đenerala Pikolominija , prodirao je od Prištine prema Prizrenu i zauzeo taj grad, njegovu nahiju i Đakovicu s okolinom. I tek kad je tamo stigao zapovednik tog odreda, stupio je u vezu i sa

nego iz Brda, kojima su na čelu bili Klimente. Zajedno sa Srbima pravoslavnim i katolicima iz prizrenske nahije i sa Srbima pomuhamedanjenim u Prizrenu su dočekali Pikolominija i ti Arnauti katolici, dok su Arnauti muhamedanci listom bili sa pećskim pašom Mahmudbegovićem, koji ce c njima ispred ćesareve vojske povukao na jug. [ 74 ]