dovesti do toga da je sve veći broj biljaka postajao hranom, da se od tih biljaka upotrebljavalo sve više jestivih delova, ukratko, da je hrana postajala sve raznovrsnija, a s njome i materije koje ulaze u telo, što je stvorilo hemiske uslove za pretvaranje majmuna u čoveka. Ali sve to još nije bio rad u pravom smislu reči. Rad počinje sa izradom oruđa. A šta pretstavljaju najstarija oruđa koja nalazimo, najstarija sudeći po nađenim predmetima koje su nam ostavili u nasleđe preistoriski ljudi i po načinu života najranijih istoriskih naroda, kao i najprimitivnijih sadašnjih divljaka? Ta oruđa pretstavljaju oruđa za lov i ribolov; prva su ujedno i oružje. Ali lov i ribolov pretpostavljaju prelaz od čisto biljne hrane na upotrebu mesa uporedo s biljnom hranom, a to je opet nov bitan korak na putu pretvaranja u čoveka. Mesna hrana sadržavala je u skoro gotovom stanju najbitnije sastojke koji su potrebni organizmu radi razmene materija; ona je skratila

ljudskog tela primenio sve potrebne tehničke principe i fizičko-hemijske zakone koje je On sam dao prirodi već prilikom stvaranja sveta. Da li je pri tom formiranju ljudskog tela Bog primenio i princip evolucije pa od zemlje formirao ljudsko telo kroz evoluciju životinjskog sveta, Biblija nam o tome ništa ne kaže, a prema sadašnjem stanju nauke videli smo da je taj princip još uvek sporan, naročito kad je u pitanju postanak čoveka. Jer, ono što nesumnjivo znamo o preistoriskim ljudima, to je da su oni pokraj sveg svog grubog izgleda ipak bili pravi ljudi. Pećinski čovek se služio vatrom, umeo je da pravi alatke, da slika po zidovima pećina, čak i da sahranjuje svoje mrtve. I kad bi neki današnji čovek živeo u uslovima preistorijskog čoveka, ne bi mogao pokazati ništa veću mudrost i veštinu. Od čega bi ti, dragi moj đače, načinio sebi odelo, ili čekić da te neko ostavi potpuno samog na kakvom ostrvu? Tvoje alatke tu ne bi bile ništa savršenije od onih koje

: Neron ( 54 - 68 godine ), Trajan ( 98 - 117 g. ) i Dioklecijan ( 284 - 305 godine ). 11. Spomen spomenutih svetih mučenica praznuje se: prvomučenice Tekle - 24 septembra, velikomučenice Efimije - 16 septembra i 11. jula, Kapitoline - 27 oktobra, i kapadokijske mučenice Julite - 31. 12. Reč je o svetom ravnoapostolnom Vladimiru, prosvetitelju i krstitelju Rusije; vladao od 978 do 1015 godine. Spomen njegov praznuje se 15 jula. 13. Ljubeč - u Černjigovskoj oblasti, jedan od preistoriskih gradova Drevne Rusije, koji je postojao još do dolaska Varjaga. Pri Oljegu to je bio jedan od glavnih gradova gde eu sedeli "velicii knjazi "; zatim Ljubeč gubi svoj važan politički značaj. U sadašnje vreme to je mali grad Černjigovske gubernije na levoj obali Dnjepra, na 120 vrsta od Kijeva. 14. Dobivši na monašenju ime Antonije, možda je time izražena želja da Antonije bude za Rusiju ono što je Antonije Veliki, otac istočnog monaštva, bio za Egipat. Svetovno ime

, te susret sa stvarnim zemaljskim svijetom . Preistoriski nalazi otkriveni su u potesu Čardak i na području istočno od manastira ( sada crkva Uspenja Presvete Bogorodice ) i Rimske česme, a u naselju su otkriveni i antički nalazi.Antičko naselje, kao i današnje, nalazilo se na obalama reke Nišave. Položajno antička Vrežina je bila najbliže naselje ( preko reke Nišave ) naselju Medijani ( lat. Mediana ). Medijana je tokom Rimskog carstva je bilo luksuzno predgrađe kasnoantičkog grada i vojnog logora Nais ( lat. Naissus ), gde je

našim igrama na tabli. I Homerovi junaci se u besposlici zanimaju igrom ili svirkom, a po jednoj priči, zabeleženoj kod Herodota, kocka je pronađena u Lidiji za vreme gladovanja . preistoriske Vinče i njenih stanovnika bila je industrija cinabarita, jer je kao krv crvena boja po vrednosti ravna zlatu. Cinabarit je vađen iz Šuplje Stene na Avali udaljenoj od Vinče nešto preko 12 km ., a prerađivan je u samoj koloniji, gde je profesor Vasić našao i sav za taj posao potreban instrumentarij sa ostatcima cinabarita. Cinoberova krvavo-crvena boja bila je zgodna ne samo kao rumenilo za mnoge kozmetičke besposlice koje su stare kao i samo čovečanstvo, nego je bila

ruke crvenu žicu i zlatnu svilu, a to su isto radili pre 30 vekova stanovnici Egeje, među koje spadaju i Grci. Rimski triumfator namazao bi celo lice crvenom bojom. U antičkom kultu su bili može se reći ravnopravni žuto zlato i krvavi cinober kao orendistička mađiska sredstva. Stoga je Vinča bila neobično privlačna tačka za grčkog kolonistu i mediteranskog avanturistu. Osim cinabarita, koji je obezbeđivao svojom krvlju život ljudima i bogovima, zanimali su se stanovnici preistoriske Vinče i eksploatacijom galenita, u kom se obično nalazi srebra i olova .

na mesto blaženih, Ajtiopljana ), kaže nam na drugom mestu da, prolazeći preko sedam naroda severno od Ponta, stiže putnik do Argipaja, koji žive sličnim životom srećnih bogougodnika kao i Hiperborejci. Argipajci su isto što i Hiperborejci t. j. Zagorci, što žive na severu iza Karpata u današnjem Erdelju, gde ima mnogo zlata i malo zime. Profesor Vasić utvrdio je nesumnjive veze između Vinče sa jedne strane i Erdelja i gornjeg Potisja sa druge strane, odakle je preistoriska Vinča dobivala potreban opsidijan i kuda je izvozila svoju keramiku. U Vinči je nađen i dragoceni ćilibar sa obala Istočnog Mora, koji je prema antičkoj legendi postao od suza što su ih lile Faetontove sestre Helijade pretvorene u topole, oplakujući smrt Faetonta, božanstva sunca slična Apolonu. Ove su topole izrasle na obalama Pada odnosno Dnjepra, kuda su vodili mediteranske trgovce stari trgovački putevi ka nalazištima ćilibara na Okeanu i na Istočnom Moru. Da već

bosanska država javila se u istoriji u XII veku posle raspada Bodinove kraljevine. Dotle, Bosna je povremeno pripadala, u celini ili u pojedinim delovima, srpskoj ili hrvatskoj državnoj zajednici. Njena matica bila je aktivna župa Vrhbosna, koja je obuhvatala današnje Sarajevsko Polje sa njegovim prirodnim produženjem sve do Visokog, plodna planinska ravnica, natopljena rekama i potocima, sa bogatim šumama, puna svežine i sočnosti, kultivisana od prastarih preistoriskih vremena. Kada se izdvojila kao posebna država, Bosna je već bila izašla iz tog uskog okvira i imala je prilično prostrane granice .

. 43 Isto tako se izuzetno nalaze u grobu i sanke, 44 iako je opšti običaj u celoj Rusiji bio da se mrtvac do groba prevozi na sankama ( i leti ). Usamljen je nalazak u groblju na redove u Piešcidlama u Plonjskoj oblasti. Tamo su naime našli dečiji kostur stavljen u veliku posudu oblika saksije izrađenu na kolu i pokrivenu poklopcem. 45 preistoriskog zgrčenog položaja skoro nema. A ako se ponegde i javi, onda je to ili slučajna promena položaja ili kakav izuzetan slučaj, na pr. zbog kakve bolesti ili kada je iz sujeverja telo bilo abnormalno sahranjeno, na pr. svezano ili slično. 47 Teško je verovati da bi to bili još ostaci prastarih domorodaca sahranjenih po staroj tradiciji. Ruke mrtvoga stavljene su ili uz telo, ili preko grudi, preko trbuha, katkad i ispod glave. To je vrlo proizvoljno i položaj ruku nema u obredu

i prugasti, vrzmali su se obazrivo u svojoj igri, čas zalazeći u korale, čas izlazeći iz njih. Druge ribe, smešne oblikom i bojom, bile su drske u ravnodušnosti svojoj, čas i kad bi poneka veća ajkula lenjo promakla i oslići se strmoglavce rasprštali u svoje omiljene pukotine . preistoriskog tipa. U očima im bila kukavna žalostivnost majmuna a, bez ijedne malje na telu, behu i neodeveniji od svakoga majmuna, jer od odela nisu na sebi imali ničega. Međutim, ukrašeni su bili kao nijedan majmun, nikada. U rupama na ušima nosili su kratke zemljane lule, oboce od kornjačine kore, ogromne drvene čepove, zarđale čavle od žice i prazne puščane čaure. Najmanja rupa probušena u uvetu bila je kalibra ostraguše vinčestarke; nekoje između najvećih rupa imale su po col i više

razna zemljišta, na kojima je prvobitni ljudski rod stanovao i tragove koje je u njima ostavljao, pa da ga za tim pretragamo po raznim krajevima sveta, i najzad da pokušamo predstaviti njegovo prvobitno kulturno stanje. Razmatrajući tako prvobitna staništa ljudskog roda, istaći će nam se pred oči i njegovo postupno napredovanje, jer je i u preistoriji kao i u istoriji prednjačio obično po jedan izvesni deo ljudskog roda, nastanjen na nekom izvesnom delu zemljinom. I preistoriski su vekovi predstavljeni poglavito najnaprednijim delovima ljudstva, ma da je pored glavnih predstavnika i onda u svakome veku bilo i drugih ljudi i po drugim mestima, na koje se opšta istorija ljudstva manje osvrće no na prve. Po raznim staništima, na kojima su najstariji ljudi živeli, i po raznim stupnjima kulture, koje su u tim mestima postizavali, mi smo prastanovnike naše zemlje ovako jedne za drugima poređali: Porečani, Pećinci, Primorci, Jezerci i Pragrađani .

prokapljuje . preistoriske ljude mnogo više no pećine koje su drukčije položene, jer su Evropljani diluvijalnoga doba više još no sadašnji imali razloga da traže suvotu i toplotu. Gde je pak velika toplota, tu pećinari traže pećine u osoju. Tako danas stanovnici pećina u Arabiji pretpostavljaju pećine u osoju, jer od jake žege beže u hladovinu .

pećinskih stanovnika . preistoriskoga čoveka .

i tada u pećinama živele divlje zverke, kao što i danas žive. Veliki pećinski medved bio je najstariji a i najjači zver, sa kojim se čovek najčešće sretao i najljuće borbe izdržavao, dok ga nije istisnuo i njegovo stanište zauzeo . preistoriskoj kulturnoj periodi. Prvo je pećinski medved ščepao po koga čoveka, raskomadao ga i raskomadane udove u svoj turobni stan dovlačio; ili je koga nesrećnog nasrtljivca u svom stanu dočekao i na zverski mu način svoje kućevno pravo pokazao. Za tim se čovek pažnjom i lukavstvom bolje naoružao, potisnuo ga je iz njegova legla i vratio mu milo za drago. ( Hoernes ). Može biti da su ljudi vrebali pred pećinom, kad će se strašne zverke iz nje izvući, pa da onda bez opasnosti u pećinu prodru

doba. To se sa sigurnošću može reći na primer za one ranjene ljudske lubanje, na kojima je očevidno da su paleolitskim kamenim oružjem ranjene, i za ljudske kosti u onim paleolitskim slojevima, za koje nema nikakve sumnje da su u poznijim vremenima prerivani. Vrlo su zanimljive one ljudske lubanje, koje su još za života namerno probušene, jer dokazuju da se običaj trapanisanja koji i sada traje kod nekih naroda pa i kod naših Crnogoraca, vršio već u najstarijim , preistoriskim vremenima .

preistoriski

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov