i prepunoj formi množine. U davna doba, Dubrovnik trepće u velikoj noćnoj opasnosti. Dušmani ( Mlečići ) prijete, noćno, opstanku grada; a grad svegjer spasava, s gomilom vojske svoje nebesne, jedan kapetan, stariš sa štapom u ruci i sa sijedom bradom. To bijaše sveti Vlaho, kome harni Dubrovčani, po nastojanju nekoga popa Stojka5, sazidaše, u močvarnom lugu, prvu drevnu crkvu, do kipa Francuza Orlanda6 . Saracenom Spuzente, nad Smardo-Dassi; ispred grada stojao kip Smardov spram kipa Orlandova1. Dakle, u Dubrovniku slavio se pobjednik nad Spuzente, ili Smardo-Dassi, t. j. nad dusima smrada. Ali u ovome nije sve. Istočni Slaveni, neznabožački Rusi, u Kijevu, zaklinju se, vijeka X, u ugovorima sa Bizantijom, su dva svoja boga, s Perunom i Velesom ili Volosom, ' ' skotiimь bogomь ' '; pa, kad se malo za tim pokrstiše, Velesa prikriše sa hristjanskim svecem Vlasijem, čobaninom i

. Njihova majka, Marija, bila je slovenskog porekla, pa su dečaci sa njenim mlekom upili i njen, slovenski, jezik. Izrasli su dečaci u mladiće, postali slavni po učenosti i vrlinama. Stariji brat, provede deset godina služeći caru kao oficir, a potom se povuče na Olimp i zamonaši, gde dobi ime Metodije. Tu mu se docnije pridruži i brat Kiril ( Konstantin ). Kad je trebalo voditi razgovore i pregovore sa inovercima, car je slao braću Kirila i Metodija. Uspešno su pregovarali sa Saracenima , a Hazarskog kralja Kagana privedoše veri Hristovoj. Sazrevajući i uzrastajući u Hristu, sve je jače bivalo saznanje da se reč Božja ne širi mačem, nego ljubavlju i prosvećivanjem. Kirilo i Metodije su najpre sastavili azbuku zvanu glagoljica, želeći da putem tog pisma i prevođenjem svetih knjiga, šire veru među Bugarima. Glagoljica se tamo koristila između 9. i 11. veka. Na poziv kneza Rastislava idu u Moldaviju gde veru blagočestivu rasprostreše i utvrdiše, a knjige

se koristi otprilike od 800. do 1500. godine nove ere. Oni su skoro u potpunosti zamenili lukove u mnogim evropskim armijama. Ima više razloga za to, iako je dugi luk imao veći domet, jednaku preciznost i mogao da ispali više strela u minutu od prosečnog samostrela. Samostrel je mogao koristiti vojnik posle samo nekoliko nedelja vežbe dok je za dugi luk trebalo nekoliko godina obuke, upotreba samostrela je bila moguća i sa konja dok sa dugim lukom to nije bilo moguće . Saraceni su samostrel nazvali qaws Ferengi ili francuski luk, kada su ga krstaši sa velikim uspesima koristili u borbi protiv arapskih i turskih konjanika. U evropskim armijama vojnici sa samostrelom su obično mešani sa kopljanicima i nalazili su se na centralnim pozicijama. Obično su oni prvi napadali neprijateljske redove pre nego što u napad krene teška konjica. Oni su takođe bili efikasni u zaštiti pešadije. U armiji Ričarada Lavljeg Srca kao i u drugim armijama samostrel su

Jeremija, Jezekil i Danil ). Živeo i prorokovao na pola hiljade godina pre Hrista . Saracena , koji ga primoravahu da obrije bradu, on se udalji u Misir, gde za ime Isusovo pretrpe mnoge muke i smrt. Preseli se u Carstvo Hristovo krajem X veka .

. Saracena , koji ga primoravahu da obrije bradu, on se udalji u Egipat. Tamo on bi uhvaćen i posađen u tamnicu; i tamnovaše sa dva sveštenika šest meseci, moren glađu i žeđu i svakovrsnim mukama. Posle toga blaženi otac Stefan bi izveden pred Amira egipatskog, koji ga okova u teške lance i primoravaše ga da se odrekne Hrista. No svetitelj ostade nepokolebljiv i neustrašivo ispovedaše da je Gospod naš Isus Hristos jedini istiniti Bog. Zbog toga bi stavljen na mnoge i strahovite muke, od

bi se odatle vaznela direktno na nebo jer se nijedno bratstvo na Svetoj Gori nije nikada predalo svojim neprijateljima. Osim što je služio za odbranu od vojski i pljačkaša, pirg Svetog Save je 2004. godine, očigledno, odbranio i Manastir od daljeg širenja požara ka monaškim kelijama i Sabornoj crkvi . Saracena . Kula je građena u nekoliko faza od vremena Svetog Save, pa dograđivana za vreme kralja Milutina, a poslednji deo, baš pod samim krovom, krajem 17. veka. Naravno, malo kamenim, malo drvenim stepeništem, možete se popeti do vrha kule, i uživati u pogledu. Neki od tih pogleda, ali kroz objektiv svoga foto-aparata, sigurno ćete poneti i kući .

leda i prođite po području koje ste masirali uljem. Ponovite postupak po leđima sve do njegove guze . Saracena oko grada Amoreje, Saraceni uzeše grad, zarobiše mnoge hrišćane, među kojima i ove vojvode. Ostale hrišćane ili pobiše ili prodadoše u ropstvo, a vojvode baciše u tamnicu gde tamnovahu sedam godina. Više puta dolažahu muslimanski prvaci, da ih savetuju da prime veru Muhamedovu, no vojvode ne hteše to ni čuti. Kada Saraceni govorahu vojvodama, da je Muhamed pravi prorok, a ne Hristos, upitaše ih vojvode: ako bi se dva čoveka prepirali o jednu njivu, pa jedan rekao: moja je

svetih mučenika saracenski knez naredi da i spomenutog otpadnika Vadicisa mačem poseku, govoreći: Da je bio pravi hrišćanin, on se ne bi odrekao svoje vere. I kada ne održa veru u svoga Hrista, kako može održati veru u našeg Muhameda? On postade neprijatelj svojim hrišćanima, predavši ih u naše ruke, kako onda, ako nastupi zlo vreme, da ne postane izdajnik naš? Ko nije bio veran svojima, može li biti veran tuđincima? Nikada. - I otsekoše mačem glavu tome bedniku. I on dobi od Saracena dostojnu nagradu za uslugu koju im učini, predavši im slavni i divni grad hrišćanski Amoreju. Sutradan naredi knez te baciše u reku Eufrat tela svetih četrdeset i dva mučenika. Baciše tamo i leš posečenog otpadnika. I ubrzo potom obretoše se na onoj drugoj obali reke tela mučenika čitava, jer se svakome telu prisajedini njegova glava. I ležahu zajedno po redu česno. A leš onog otpadnika bi pronađen daleko od svetih tela mučeničkih, i glava njegova daleko od leša njegovog .

i sužavnje građanskih sloboda gotovo neizbežan pratilac demokratizacije, kao i stalno povećanje javnih rashoda koje uglavnom znači krajnji nivo opšte korupcije društva . Saracena ili Turaka, od kuge i smaka sveta. Stoga se čini da su američke elite moći sve više svesne realnosti života u postdemokratskoj epohi. No onda ostaje pitanje da li su SAD demokratska republika ili poslednja imperija gde bi G-8 bio neka vrsta senata tog globalnog carstva .

. I tog trenutka se na ovu Epifanijevu reč vino pretvori u vodu. Obradovani putnici se ne samo do mile volje napiše, nego i stoku svoju napojiše. Posle toga ostala voda ponovo postade vino. Ovome čudu svi se udiviše, i od toga vremena stadoše veoma mnogo uvažavati Epifanija zbog svetosti života. A on, ne podnoseći takvo uvažavanje od strane bratije, tajno napusti manastir, i krijaše se u pustinji Spanidrion, hraneći se pustinjskim zeljem. Posle izvesnog vremena četrdeset Saracena [ 3 ], koji su harali po pustinji, pronađoše svetog Epifanija, pa videvši ga u monaškom odelu, stadoše ga ismevati. Jedan od njih, slep na jedno oko, čovek zverske naravi i nečovečan, poteže svoj mač da udari crnorizca. No kad zamahnu mačem, tog trenutka mu se otvori slepo oko i on progleda. U čudu - on baci mač na zemlju, i pokaza svojim drugovima svoje isceljeno oko. Tada oni, očevici takvog čuda, silom povedoše sa sobom svetog Epifanija, govoreći mu: Ti si bog

zadrža među njima već požuri u svoju postojbinu. Car htede da mu da svoje vojnike da ga prate do njegove otadžbine, ali on ne pristade, izjavljujući: Ja imam Boga koji me čuva, i njegove vojnike - svete Anđele. Tada se car oprosti sa pustinjakom, i otpusti ga rekavši: Idi s mirom, Epifanije, slavo Grka, a sećaj se i nas koji smo u Persiji. - I otputova svetitelj, čuvan Bogom, i stigavši u svoju postojbinu i pustinju, nastani se opet u keliji koju mu behu podigli Saraceni , i provođaše svoj život u bezmolviju, u molitvenom tihovanju. Mesto gde se nalazila kelija svetog Epifanija beše bezvodno. Satvorivši usrdnu molitvu Bogu, ugodnik Božji izvede izvor vode iz suve zemlje, kao nekada Mojsije iz kamena u pustinji ( 4 Mojs. 20, 11 ). Zatim sa učenikom svojim on načini malu gradinu, u kojoj sađahu zelje koje zalivahu vodom sa izvora. Tim zeljem se oni hranjahu. Ali u gradinu stadoše dolaziti divlje zveri i praviti štetu jedući zelje. No jednom

. Ali u gradinu stadoše dolaziti divlje zveri i praviti štetu jedući zelje. No jednom prilikom izišavši iz kelije, svetitelj zateče zverove u gradini, i koreći ih, stade im kao ljudima govoriti: Nemojte praviti štetu meni, čoveku ubogom i grešnom, koji sam se nastanio ovde da oplakujem grehe svoje, jer i tako malo imam zelja koje mi Bog daje da se prehranjujem. - Tada se zverovi, kao neka razumna bića, zastideše od svetiteljevih reči, i otidoše, i više ne pravljahu štetu . Saraceni koji svetom Epifaniju behu napravili keliju, čuvši da se on vratio iz Persije, dođoše k njemu za blagoslov, pa mu napraviše još tri kelije za mnoge učenike koji se već stadoše sabirati oko svetitelja. Jer se slava o svetom podvižniku širila po celoj Fenikiji. I ubrzo se u toj Spanidriskoj pustinji obrazova manastir, u kome beše pedesetoro bratije. Među njima beše sin rimskog eparha Aetija Kalist, koji bi zamonašen od svetog Epifanija sa sledećeg razloga: Kalist beše

od Poljaka. Mnogo radio na ispravljanju bogoslužbenih knjiga. Upokojio se 1633 godine. Svete mošti njegove počivaju u Trojickoj sabornoj crkvi. ________________________________________ NAPOMENE: 1. Fenikija - zemlja na obali Sredozemnog Mora, severozapadno od Palestine. Njeni stanovnici bili su čuveni kao moreplovci i trgovci. 2. Poprište ( grčki μιλιον lat. milliare ) sastojalo se iz hiljadu velikih koraka; u svakom takom koraku računalo se pet stopa. 3. Saraceni - stanovnici Arabije. Tim se imenom prvobitno nazivalo skitačko razbojničko pleme, a potom su hrišćanski pisci ovo ime preneli i na sve muslimane uopšte. 4. Pod rečju volhv, volhvsi u starini su se podrazumevali ljudi mudri; oni su posedovali opširna znanja, naročito znanja o tajnim silama prirode, nebeskih svetila. Oni su pratili prirodne pojave, tumačili snove, pretskazivali budućnost; većinom su oni bili i žrečevi, i uživali veliko poštovanje i na carskim

Svetog Simeona Mirotočivog pri Patrijaršijskom dvoru Svetu Arhijerejsku Liturgiju služio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije uz sasluženje četiri sveštenika i pet đakona . Saracenima .

spasenja svoga ( 5 Mojs. 32, 15 ); ili: sedoše ljudi, te jedoše i piše; a posle ustaše da igraju ( 2 Mojs. 32, 6 ). Takve je razgovore blaženi Konstantin vodio sa Jevrejima o hrišćanskoj veri. Ti su razgovori vođeni bili svaki dan u prisustvu samoga kagana, i to je trajalo dugo vreme. Te je razgovore kasnije zapisao blaženi Metodije i razdelio ih na osam delova, od čega je ovde izloženo vrlo malo. Blaženi Konstantin je vodio razgovore ne samo sa Jevrejima nego i sa Saracenima , koje takođe nadvlada blagodaću Gospoda našeg, koji je obećao slugama svojim dati usta i premudrost kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi protivnici ( Lk. 21, 15 ). Slušajući uzvišene i slatke reči bogomudrog Konstantina, kagan i njegovi glavni savetnici rekoše Konstantinu: Bog te je poslao k nama da nas naučiš. Od Njega ti si se naučio knjigama, sve si mudro govorio i medenim rečima svetih knjiga nahranio nas dosita. Iako smo mi ljudi neuki, ipak verujemo da je to

saracen

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov