su da « posmatraju Ukrajinu u kontekstu slovenskog sveta uopšte » i da « se zalažu za federaciju slovenskih naroda ». [ 30 ] Sa stanovišta « pravog » slovenofilstva « politička groznica » ( pojmovi J. Andruskog ) koja je uhvatila studente univerziteta imala je jedan veoma čudan i opasan simptom: budila je u mnogim glavama zaista « bezumnu » ideju o pretvaranju apsolutističke monarhije u ustavnu državu, ta je ideja pre bila dekabristička, to jest, zapadnjačka, nego čisto slovenofilska . Šta više, « politička groznica » imala je izrazitu etničku specifiku: pogađala je uglavnom ukrajinske i poljske studente, to jest studente nacionalnosti koja nije bila na vlasti. Upravo su oni, a ne Rusi, podržavali ideju federalizma još sumnjiviju i opasniju, sa stanovišta Imperije, nego ideja konstitucionalizma. Ukrajinsko slovenofilstvo je tako od samog svog postanka predstavljalo čudnu smesu istinski slovenofilskih crta ( nativizam, idealizacija

« modernost » - pre rusku, nego svoju sopstvenu ili evropsku. Diskurs zapadnjaka mogao im je zasigurno pružiti iste tekve, čak i bolje, mogućnosti, ali bi ih neizostavno dovela do sukoba s vlašću, - naime, svaki kulturni problem u okviru ovog diskursa neminovno ih je gurao u sferu politike. Ili, u zvaničnoj terminologiji, vodila bi ih od ideološkog zastranjivanja, « pomračenja uma » do izdaje države. Zapadnjačka retorika nije imala za Ukrajince više prednosti nego slovenofilska , ali je zato mogla izazvati mnogo problema. Ne treba takođe zaboraviti da u prvoj polovini 19. veka ukrajinska nacionalna svest nije sebe jasno odvajala od « opšteruske » i da ukrajinska književnost još uvek nije postala izistinski « nacionalna » - još uvek se odlikovala tipičnim regionalizmom tipa provansalskih felibara » ( V. Deržavin ) [ 43 ] U ovom peridu, kako je oštroumno zapazio grigorij Grabovič, tokom čitavog 19. veka ili barem do njegove poslednje trećine, kada se

» bratstvo s takvog stanovišta izgledalo je čak primamljivije nego « opšterusko » ( istočnoslovensko ). Njegova je koncepcija ideološki izgledala savim bezopasno, budući da nije osporavala, barem ne direktno, rusku dominaciju. A u isto vreme je predviđala priznavanje Ukrajinaca kao posebne nacije, zajedno sa Česima, Poljacima, Hrvatima i drugima, to jest, pružala im je šansu ta istorijsko postojanje sa kojim nisu mogli da računaju u « opšteruskom » bratstvu . Slovenofilska koncepcija je tako u Ukrajini iskorišćena za konvertovanje lokalnog patriotizma u savremeni nacionalizam sa dužnom pažnjom i poštovanjem prema nadanjima tadašnjeg ukrajinskog društva. U tom smislu, oratorske strategije slovenofila možemo uporediti sa ranim « protonacionalističkim » ukrajinskim diskursom, koji je sjajno proučio Marko Pavlišin na primeru « Eneide » Kotljarevskog »: Prema jednom od aksioma retoričkog diskursa publika je sklona da svoja

nač e lima, sa našim drevnim i, u početku, sirovim slovenskim materijalom ( Leontjev, 1994, 36 ). Visoko ocenjujući ulogu vizantijske tradicije, ne samo u stvaranju Rusije, već i u čuvanju antičkog nasleđa bez koga je nezamisliv procvat Evrope, Leontjev ispravlja uobičajeno potcenjivanje Vizantije u evropocentričnoj istoriografiji po kojoj, između palog paganskog Rima i epohe evropskog Preporoda stoji mračna provalija varvarstva ( Leontjev, 1994, 18 ). Ali, i slovenofilska istorijska nauka je nepravedna prema ul o zi i značaju Vizantije: Čak je i sam Danilevski, nabrajajući sve kulturne tipove, zaboravio Vizantiju. .. Po meni - piše Leontjev - jedanaestim kulturno-istorijskim tipom treba smatrati Vizantiju ( LeontÏev, 1993, 220 - 221 ). Ovu primedbu Leontjeva možemo smatrati njegovom dopunom teorije kulturno-istorijskih tipova N. Danilevskog. Ali, njegov stav da je u osnovi ruske kulturne samobitnosti vizantizam, tj. od strane

, 1994, 39 - 41 ). Slavizam predstavlja plemensku, etnografsku apstrakciju kojom se pogrešno označavaju oni kulturni principi koje su Rusi, ali, ne i svi Sloveni, preuzeli od Vizantije. Otuda, opravdanom zaključku A. Valickog po kome Leontjev u etimološk o m smislu reči nije slovenofil ( Walicki, 1975, 524 ), možemo pridodati tezu da je on vizantofil, u doslovnom smislu te reči. Po svom polazištu, njegova potraga za kulturnim identitetom koji Rusiju odvaja od Zapada je slovenofilska , ali, njegov zaključak da je u osnovi tog identiteta vizantizam, a ne ništa izvorno slovensko, predstavlja neočekivan rezultat koji Leontjeva čini usamljenim misliocem u odnosu na slovenofilsku misaonu i političku tradiciju. Uveren da u slovenofilstvu nisu toliko sami Sloven i važni, koliko ono što je u njima posebno slovensko, što nas odvaja od Zapada, i otkrivši da je ta posebnost vizantizam, Leontjev je zaključio da je stvar u sopstvenoj kulturi, a uopšte ne u

ruske ideje. Element des trukcije vidimo u činjenici da traganje za ruskom idejom završava, kod Leontjeva, otkrićem vizantizma, tj. da insistiranje na samobitnosti ruske kulture rezultuje identifikovanjem vizantizma kao njenog suštinskog formativnog činioca. Da je u pitanju samodestrukcija, a ne prosto, kritika ruske ideje sa nekog transcendentnog ( npr. zapadnjačkog ) stanovišta, to znači da su Leontjevljevo polazište i njegova osnovna intencija slovenofilski u najširem smislu te reči - u smislu početne vere u postojanje k u lturne samobitnosti koja Rusiju odvaja od Evrope i predstavlja srž njene posebnosti, tj. ruskog identiteta. Traganje za tim identitetom, ( posredovano naturalističkom revizijom izvornog slovenofilskog stanovišta N. Danilevskog ), vodi Leontjeva razočarava j ućem rezultatu: ruska ideja je vizantijska, a ne ruska ideja Ovaj stav Leontjeva vodi daljoj reviziji tradicije kojoj, po samorazumevanju ,

, 1137. god., Bela II "po pristanku cele zemlje" daje bosansko vojvodstvo svom sinu Ladislavu. Nema nikakva pomena o tom kako je Bosna došla u mađarski posed; ali ne izgleda nemoguće, da je dolazak Mađara u Ramu, svakako iz Dalmacije, mogao biti i bez otpora s bosanske strane. Posle smrti kralja Bele ( 1141. god. ), regentsku vlast za njegova maloletnog naslednika Gejzu I, vršili su kraljeva udovica Jelena i brat joj, palatin i ban Beloš. S Belošem se još jače naglašava slovenofilska politika mađarske države. Za mladog kralja Gejzu bi isprošena kći ruskog velikog kneza u Kijevu, a Beloševa kći je udata za brata nove kraljice .

naciji i državi donosi korist ), bori da prozapadnu vlast ogoli i, s druge strane, doprinese da se neki drugi, pre svega ruski, geopolitički tonovi, unesu u naš politički život. Paralelno sa tim srpskim patriotskim grupama, deluju i tzv. nekritički, raspevani rusofili, koji su zapravo korisni pacijenti prozapadnog režima i njegovih stranih gospodara. Jer, ti iracionalni jurišnici srpsko-ruskog bratstva i ne rade ništa drugo osim što se napadno lupaju u patriotska , slovenofilska pleća, i rasteruju sve one koji nastoje da na politiku gledaju racionalno .

božansko lice je kao sveža ruža, a belo je kao mleko. Da ga dotaknem svojim ustima, jedino bih tako olakšao svojoj ljubavi . Slovenofilska ideologija bila je također jedan od faktora koji su stvorili uslov za njen povoljan prijem. Osim toga, pripomogla je tome i naročita naklonost prema narodnoj poeziji za vreme romantizma, o čemu će biti još kasnije reči. U to doba pada i delovanje gorljivog skupljača poljskih i ruskih narodnih pesama, Adama Čarnockog, znanog pod imenom Zorjan Dolenga Hodakovski, jednog od osnivača slovenskog folklora. On je prvi otišao među narod i obratio pažnju na njegove tradicije ,

od lomljenja u sebi, gorko se, teško razboleo. [ ] Đilas me je pozvao. Kaže: Desanka, tvoj muž je Rus, a naš podanik. Mi njega nećemo dirati. [ ] Teška su to vremena bila "[ 10 ] slovenofilska shvatanja i raspoloženja morala i te kako prilagođavati novonastaloj političkoj situaciji .

intrige francuskih masona sve to je Rusiju navodilo na igranje političke uloge koja ne samo da joj nije bila svojstvena nego je bila direktno pogubna po nju. Pokušavajući da se na slovenofilskom osnovu učvrsti u Istočnoj Evropi i budući stalno uvlačen u sukob sa srednjoevropskim državama ( prirodnim saveznicima Rusije ), carski režim je sistematski podrivao osnove ruske države i Rusiju direktno vodio ka političkom samoubistvu. » 8 Potom Dugin zaključuje da je slovenofilska politička utopija Rusiju koštala Cara, Crkve i Imperije ... Istovremeno, panslavizam je za Dugina još gore geopolitičko opredeljenje, koje on smatra naivnom i veštačkom tvorevinom. 9 Drugim rečima, ljubav Dugina prema Srbiji je uslovljena interesima same Rusije, ona, dakle, nije bezuslovna kako je pisao u Predgovoru srpskom izdanju svoje knjige Osnovi geopolitike .

na seoskom porodičnom imanju. U privatnom životu doživeo je ispunjenje mladićke ljubavi - 1834. godine oženio se Natalijom Petrovnom Arbenjevom, obrazovanom i duboko religioznom ženom. Njen uticaj, blizina poznatog Optinskog manastira ( Optina pust ы n ь ) i razgovori sa njegovim duhovnicima ( starcima ), kao i isključenost iz javnog života, obično se smatraju najvažnijim činiocima u intelektualnoj evoluciji Kirejevskog od stanovišta "Evropejca" do formulisanja slovenofilske , pravoslavno-hrišćanski inspirisane filozofije. A. Košeljev, dugogodišnji prijatelj I. Kirejevskog je ostavio zabelešku "Istorija obraćenja Ivana Vasiljeviča" po kojoj je religioznost Natalije Arbenjeve bila odlučujući podsticaj za radikalni preobražaj njenog muža [ 11 ], dok A. Hercen u svojim memoarima navodi svedočanstvo I. Kirejevskog o doživljenom preobražujućem iskustvu pred ikonom Bogorodice ( Hercen, 1951, II: 208 ). Drugi pak biografi Kirejevskog

slovenofilska

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov