soba. U glavi slika. Stari cimeri. Moje ludilo. Bez svesti sam dočekao jutro. Ali bilo je lepo. Na kraju, negde na kraju. Upoznadoh nekog čudaka. njegove pesme nisam razumeo. On ih je uporno pisao. Ni jednu reč u glavu ne stavih. A evo me sad pravim iste

na onom blogu odakle izbegoh a da nisam ponela svoje stvari, sve zbog onog Zmaja a nisam ni znala koji je, tek kasnije upoznadoh čoveka i videh zbog koga sam dobila šut u dupe, post

Zakovrnusmo u suprotnom pravcu. upoznadoh sa svakim portirom usput, priupitah ga za junačko zdravlje, kol ka mu je plata, kako žena, kako deca i nekako saznadosmo

puta brez zijana on ne siđe, a ni tadke za boljitak saplemeni, po moranju, tu ne strepi od navade satiranja. Hanefiju upoznadoh za nemanja onogodnog, s Baruthane u čaršiju kad sam silazila, ka dobrilja, tuđe posle po mahali da skoljavam, za

, ono postajem asocijalna, samo buljim u Fejsbuk i Tviter a uvo me boli šta se dešava u pravom svetu, kao da je ovaj lažan, upoznadoh gomilu ljudi. Ne razmišljam o tome da li su mi prijatelji li nisu, u smislu, sa će meni da zatreba milion eura pa će neko od

filosofiju. Njemu je i jednu odu napisao. Čuveni prevodilac srpskih narodnih pesama, Gerhard, veli: "Uleto 1826. upoznadoh se s ovim čestitim, vrlo obrazovanim i darovitim čovekom. Uz njega se iduće zime usudih spustiti se u zlatne rudnike

Gospođice Nato, slabe su moje reči da opišu onu nenamernu, onu božansku sreću i milinu, što osetih kada sinoć bliže upoznadoh Vas. Anđele moj premili, Vaše mi bajno, i kao sneg belo lice, neprestano lebdi pred mojim, još od juče nikako