, kao predznaci skore nesreće srpske behu se pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva, vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu, te on moraše sa molbama i preklinjanjem da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je održao državni sabor u Kruševcu sa svojim vojvodama i velmožama i odatle uputio oštru poruku svekolikom Srpstvu: Ko ne došo u boj na Kosovo .. No pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni Hrišćani svoju pomoć ne uputiše . Srpska vojska se počela okupljati oko grada Kruševca i na čelu sa čestitim Knezom i visokim vojvodama krenula na jug u pravcu Kosova. Knezu u pomoć krete i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka - Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske. Dan pre bitke knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi odslužena služba Bogu i sva vojska redom pričešćena. Za to vreme vojska sultana Murata sa sinovima mu Jakubom i Bajazitom i vojskovođama Evrenosom, Saridžem

kako parčad idola gazi nogama i razbija ih žezlom. I uplašiše se žreci. A sveti Averkije, obrativši se njima, reče sa gnjevom: Idite k načelnicima grada i k svemu narodu, i kažite, da su se bogovi vaši na jučerašnji praznik silno napili, pa se noću pobili među sobom, i tako popadali na zemlju i razbili se. - Rekavši to, svetitelj ode domu svom, kao snažan junak koji pobedi neprijatelje, što idoli zaista i behu, pošto mnoge duše ljudske odvukoše u pogibao. Žreci idolski odmah se uputiše gradskim načelnicima, i obavestiše ih o svemu što učini Averkije. A kada se razdani, ta se vest začas raširi po celome gradu, i stekoše se u hram svi, i mali i veliki, i prost narod i načelnici. I kad ugledaše idole bogova svojih porazbijane na sitnu parčad i razbacane po zemlji, zaprepastiše se. Pa ispunivši se velike jarosti, stadoše svi vikati: Smrt Averkiju - Neki dodavahu tome: Pošaljimo ga caru, neka tamo dobije muke koje je zaslužio zločinom svojim - A neki predlagahu :

jutrenju, i crkvenjak po običaju zazvoni u zvona. Čuvši zvonjenje, razbojnici se povukoše u šumu, i razgovarahu među sobom: Šta da radimo? Eto, nama se izgleda prividelo nešto u crkvi. Ali sada ćemo postupiti ovako: kad se monasi saberu u crkvu, mi ćemo zaposednuti vrata, pa ih onda sve pobiti i njihova bogatstva pokupiti. Razbojnici pričekaše dok se monasi sa svojim nastavnikom blaženim Teodosijem sabraše u crkvu na jutrenje. I kad nastade pojanje psalama, razbojnici se uputiše crkvi. I gle, oni iznenada videše strašno čudo: crkva sa monasima u njoj podiže se sa zemlje u vazduh, i zaustavi se na takvoj visini u vazduhu, da i strele njihove ne bi mogle dosegnuti do nje. Videvši to, razbojnici se silno uplašiše, i prestravljeni svojim domovima vratiše. Poraženi čudom, oni se zarekoše da više ne vrše razbojništva. A njihov harambaša sa trojicom njih ode k prepodobnom Teodosiju, pokajaše se i ispovediše mu svoj greh. Kada to ču, prepodobni proslavi Boga

. Posle blaženog Stefana igumanstvo primi u Pečerskom manastiru blaženi Nikon [ 23 ]. Kada nastupi Veliki Post, on naredi kelaru da u petak prve sedmice svetog Posta postupi po ustanovljenju prepodobnog Teodosija. Ali kelar ne postupi po naređenju igumanovom i ne ispuni ustanovljenje prepodobnog Teodosija, izgovarajući se da nema brašna za takav hleb. No sam Bog ne dopusti da se uništi običaj, ustanovljen svetim Teodosijem: jer kada se bratija posle svete liturgije uputiše u trpezariju na postan obed, gle, odnekuda im neočekivano dovezoše puna kola čistoga hleba. Videći to čudo, bratija proslaviše Boga i njegovog ugodnika, koji ih ne ostavljaše i posle odlaska svog od njih iz ovog života. Uopšte, bratija proslavljahu oca i nastavnika svog, prepodobnog Teodosija, koji je radi dobra monaha čuvao ustanovljenje svoje i ispunjavao obećanje svoje: uvek ukazivao pomoć manastiru, pomoć na koju je svojim bogougodnim delima stekao pravo da je

patriarhove kompetencije i na oblasti ugarske. Ovi slučajevi bili su, međutim, predigra za dalje borbe, koje će zagorčavati život svim srpskim doseljenicima i njihovim sveštenim pretstavnicima . uputiše ponovo u Beč episkopa Isaiju, da se potuži i da, u isto vreme, zatraži da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje Đorđa Brankovića. Isaija je poverovao njegovim pričanjima, a kao jenopoljski vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu. Srbi su poverovali, da je on žrtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla u

postupcima veoma ogorčeni. U pismu Ferdinandu od 17. juna Bakić je upozoravao kralja, da bi to sve moglo imati neprijatnih posledica. I imalo ih je. Srpski šajkaši prišli su Turcima i sa njima zajedno počeli vršiti napade na Mađare . uputiše Ferdinandovi ljudi zarobljenog despota iz Budima u Beč, ali se on na putu nekako iskrade i pobegne. Došao je pravo u turski tabor. Sultan je despota primio lepo i povratio mu je sva imanja koja je držao u Slavoniji. Pošto je osvojio mađarsku prestonicu sultan je pošao pravo na Beč, u kome se, među ostalim braniocima, našao i Pavle Bakić sa srpskim četama. Dobro branjeni grad održao se uprkos turskih juriša sve dok sultan zbog jesenjih kiša, 16. oktobra 1529., nije naredio da se

sa sobom da vam pomognem. - A gde si to ti? - Na zemlji - odgovori Graščic - upravo tamo odakle dolazi glas. Pređite rukom po zemlji pa ćete me napipati . uputiše pravo sveštenikovoj kuci. Kada stigoše, Graščić se provuče kroz otvor ispod dvorišnih vrata, otključa vrata iznutra i lopovi uđoše u dvorište. Tada Graščić povika: - Dobro, pa gde je taj sveštenikov ćup sa zlatom? Hocete li samo taj ćup ili želite još nešto? - Tiše govori, dobra ne video - upozoriše ga lopovi. Ali on produži još glasnije: - O bože, pa recite već jednom šta sve želite, ja ću vam doneti. Ne gubite vreme

, a prema potrebi ponekad bivao surov i ljut. Duhovna deca njegova poštovala su ga i bojala ga se. Georgije Vasiljevič, knez Dmitrovski, pričao je da su mu kolena klecala kad je išao na ispovest k prepodobnome. Zato duhovna deca, izabravši prepodobnoga za svog duhovnog oca, nisu prestajali opštiti sa njim ni posle smrti. Jedanput, zadremavši pred jutrenje na crkvenom pragu, prepodobni vide u snu kako se otvori kapija manastirska, i uđe mnoštvo naroda sa svećama, i uputiše se ka crkvi. U sredini tog naroda beše knez Georgije Vasiljevič. Prilazeći k crkvi, knez joj se pokloni, zatim se pokloni i svom duhovnom ocu. Prepodobni ga upita: Sine i kneže, ti si se već prestavio? Da, česni oče, odgovori knez. A kako ti je sada tamo? upita prepodobni. - Tvojim svetim molitvama Bog mi dade dobro. Naročito što sam se pred tobom pokajao za sve grehe svoje pred polazak protiv bezbožnih agarjana. - Utom stadoše zvoniti za jutrenje i prepodobni se probudi .

On se ižljubi sa Đorđem i Pipom, pa ih odvede u zakutak i prošaputa s njima, pak ugledavši ekonoma prikaza mu se i doda nješto, a na to ekonom sav usplahiren iskoči vičući : uputiše se na gornji pod. Mi krenusmo za njima, vičući što koji: "Šta je s vama? Kud ste nagli?" - "Idemo" odgovori Đorđe, pak nastavi grabeći po dva stepena jednim korakom: "Idemo u svijet Ja ću sa stricem na brod, a Pipa ćemo iskrcati u Aleksandriji, kod njegova starijeg brata ... Eto to je ... Mi smo se nadali, ali ne znađasmo počisto. Sad zbogom Eno vam pak carujte i popujte "

je želeo da bude jedini gospodar u svima zemljama i oblastima Rimske carevine. Učvrstivši se u Rimu, Maksencije stade činiti nepravdu ljudima: ne samo gonjaše hrišćane, nego i svoje neznabošce mučaše; ubijaše ugledne senatore i oduzimaše njihova imanja; nasrtaše na čestite domove; otimaše senatorima žene i kćeri; strasno se bavljaše mađijama i gatanjem. Zbog svoje svirepe tiranije i strašne pokvarenosti on beše celome Rimu vrlo težak i odvratan. Stoga Ramljani tajno uputiše molbu caru Konstantinu, koji sa svojom majkom Jelenom življaše u Britaniji, da dođe i izbavi ih od ovog tiranina. Konstantin najpre uputi Maksenciju pismo, prijateljski mu savetujući da prestane sa tiranijom. Ali Maksencije ga ne samo ne posluša, i ne popravi se, nego se još više ozlojedi, pa se stade pripremati za rat protiv samog Konstantina. Saznavši za sve to, Konstantin odluči 312. godine da krene u vojni pohod protiv Maksencija. Ali je taj pohod predstavljao ogromne

figurama kao neki nevešti žongler i razvejanom fino mlevenom kafom . uputiše prema najvažnijim punktovima, kao košmarni komandosi pripremljeni i uvežbani do tančina za neku tajnu akciju. Nisu znali šta rade, ali to nije bilo ni važno. Znali su da je ono što rade dobro, jer to rade za svoju decu .

se god makneš, sve ljudi grade roge ... uputiše se svojim vratnicama .

Ko to zove? - upita Purko i pogleda onamo . uputiše u Zarožje. Zarožani im iziđoše podaleko na susret .

; a beše među monasima i takvih koji, potstaknuti đavolom, gajahu nenavist prema detetu Simeonu. I oni govorahu među sobom: Gde je sada pošćenje tog deteta koje prevazilazi ljudske sile? Gde su podvizi njegovi? Gde čudotvorstva? Neka sada pomogne sam sebi A blaženi Simeon, čuvši svoga starca gde plače za njim, povika k njemu, govoreći: Ne tuguj za mnom, oče, jer, čuvan blagodaću Hristovom, ja ni najmanje ne nastradah; a đavo je posramljen. - A kad se razdani, monasi se uputiše k stubu Simeonovom, držeći da će dete naći već mrtvo. No ugledavši ga živo i veselo, sa licem koje se sijalo kao anđela Božjeg, oni se postideše. Ukoreni od starca Jovana, oni se postiđeni povukoše u svoje kelije. Arhiepiskop antiohijski Jefrem, čuvši za blaženog Simeona kako surov život vodi, dođe da ga vidi. I videvši malo dete, no toliko savršeno u vrlini, i Hristu saraspeto, proslavi Boga sa suzama. I kad se vrati u Antiohiju, on kazivaše svima radi pouke u kako surovim

su tri česna krsta i teške verige - od gvožđa, samo se dugim trenjem očistili te blistaju, baciše ih u reku kod grada Jaroslava blizu manastira svetog apostola Petra. Prve noći posle toga jedan monah toga manastira, po imenu Simeon, ugleda na tom mestu nedaleko od obale tri stuba koji jako sijahu. Oni se protezahu od zemlje do neba i puštahu iz sebe svetlosne zrake. Monah to ispriča arhimandritu svoga manastira, a ovaj obavesti gradonačelnika. I oni, praćeni mnoštvom naroda , uputiše se na to mesto, i nađoše česne verige prepodobnoga koje kao neko suvo drvo plivahu na čudesan način po površini vode. Uzevši ih sa strahopoštovanjem, oni ih uz pojanje psalama poneše u grad. Na putu sretoše hromoga koji se vukao po zemlji, oseniše ga onim krstovima što behu na verigama, i on odmah stade na noge potpuno zdrav. Osim toga, i mnogi drugi bolesnici koji su patili od raznih bolesti, dobiše isceljenje od veriga prepodobnoga. Posle izvesnog vremena prepodobni Nikita

uputiše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov