8 iz Jeruzalema, iz Idumeje, iz Transjordanije i iz okolice Tira i Sidona silno je mnoštvo čulo što čini i nagrnulo k njemu. 9 Stoga reče učenicima neka mu se zbog mnoštva pripravi lađica da ga ne bi zgnjeli. 10 Jer mnoge je ozdravio pa su se svi koji bijahu pogođeni kakvim zlom bacali na nj da bi ga se dotakli. 11 A nečisti duhovi, čim bi ga spazili, padali bi preda nj i vikali: Ti si Sin Božji 12 A on im se oštro prijetio da ga ne prokazuju. 13 Uziđe na goru i pozove koje sam htjede. I dođoše k njemu. 14 I ustanovi dvanaestoricu da budu s njime i da ih šalje propovijedati 15 s vlašću da izgone đavle. 16 Ustanovi dakle dvanaestoricu: Šimuna, kojemu nadjenu ime Petar, 17 i Jakova Zebedejeva i Ivana, brata Jakovljeva, kojima nadjenu ime Boanerges, to jest Sinovi groma, 18 i Andriju i Filipa i Bartolomeja i Mateja i Tomu i Jakova Alfejeva i Tadeja i Šimuna Kananajca 19 i Judu Iškariotskoga, koji ga izda. 20 I dođe Isus u kuću.

46 I pošto se rasta s ljudima, otiđe u goru da se pomoli. 47 Uvečer pak lađa bijaše posred mora, a on sam na kraju. 48 Vidjevši kako se muče veslajući, jer im bijaše protivan vjetar, oko četvrte noćne straže dođe k njima hodeći po moru. I htjede ih mimoići. 49 A oni, vidjevši kako hodi po moru, pomisliše da je utvara pa kriknuše. 50 Jer svi su ga vidjeli i prestrašili se. A on im odmah progovori: Hrabro samo Ja sam Ne bojte se 51 I uziđe k njima u lađu, a vjetar utihnu. I veoma se, prekomjerno, snebivahu; 52 još ne shvatiše ono o kruhovima, nego im srce bijaše stvrdnuto. 53 Pošto doploviše na kraj, dođu u Genezaret i pristanu. 54 Kad iziđu iz lađe, ljudi ga odmah prepoznaju 55 pa oblete sav onaj kraj. I počnu donositi na nosilima bolesnike onamo gdje bi čuli da se on nalazi. 56 I kamo bi god ulazio u sela, u gradove, u zaseoke po trgovima bi stavljali bolesnike i molili ga da se dotaknu

svetom velikomučenicom posvedočenu, a jeretičko zloverje predadoše prokletstvu. Tada mnogi jeretici, videvši takvo čudo, obratiše se k pravoslavlju, a one koji ostadoše uporni, lišiše činova i poslaše na zatočenje. Od toga vremena ikonopisci počeše izobražavati na ikonama svetu velikomučenicu Efimiju sa svitkom u desnoj ruci, radi nezaboravnog sećanja na ovo slavno čudo koje se dogodi u vreme Četvrtog Vaseljenskog Sabora. Kako tada, tako i posle, sveta mučenica na prestajaše tvoriti čudesa i točiti miomirisnu krv iz česnih moštiju svojih. Nakon mnogo godina na carski presto uziđe Mavrikije [ 7 ]. Iako blagočestiv car, on nekako postade maloveran i posumnja u čudesa svete velikomučenice Efimije, i stade smatrati da isticanje krvi iz njenih moštiju nije stvarnost već neka podvala. Želeći da to ispita i sazna istinu, on učini ovo: dugo vremena pred dan godišnjeg praznika svete velikomučenice on zapečati svojim carskim pečatom njen grob i otvor na njemu. A kada nastade dan njenog praznika, on sam dođe iz Carigrada u Halkidon, skide svoj pečat sa groba, otvori otvor, i tog časa iziđe divan miomir i ispuni

2). Bog ne previde takve njegove vrline i blagovoli prosvetiti ga svetlošću vere i privesti u poznanje istine, da se dobra dela njegova ne pokrivaju tamom neverja. Jednoga dana moleći se Bogu u svome domu ovaj bogobojažljivi čovek vide anđela Božjeg koji ga izvesti da molitve njegove i milostinje iziđoše pred Boga. I anđeo mu naredi da pošlje u Jopu [ 8 ] po Simona, zvanog Petra, i uradi ono što mu on bude rekao. Kornilije odmah posla sa molbom da pozovu Petra. A kada poslanici putovahu ka Jopi, Petar uziđe u gornju sobu da se pomoli Bogu u podne. I ogladne; i vide viđenje koje ga svetovaše da se ne gnuša ići k neobrezanom inoplemeniku, jer se Jevreji ne družahu sa neznabošcima, i gnušahu ih se. A viđenje koje Petar vide beše ovakvo: s neba se tri puta spuštaše nekakav sud, zavezan na četiri roglja, i glas koji naređivaše Petru da pokolje i pojede nalazeće se u tom sudu životinje, zverinje, bubine i ptice. A kada Petar to odbijaše i izjavljivaše da nikad nije jeo ništa nečisto, njemu

njegovim i da izazove u njima strast zavisti. Blaženi Grigorije, kao učenik krotkoga i smirenoga Isusa, primetivši kod njih tu pagubnu strast, tajno se ukloni iz manastira i uze sa sobom ovog, dostojnog svake časti, Gerasima. Gerasim pak beše rodom sa ostrva Evripa i beše rođak tamošnjeg kneza. No prezrevši slavu i sjaj; sveta, on se povuče na goru Sinaj. Tu on upoznade božanstvenog Grigorija, i diveći se njegovim neobičnim podvizima, prilepi se uz njega i postade jedan od njegovih učenika. Uz pomoć Božju i on uziđe na najviši stepen delanja i sozercanja, te posle velikog Grigorija postade mnogima obrazac podvižničkog života. Oni dakle, uklonivši se sa Sinaja, dođoše u Jerusalim na poklonjenje životvornom Grobu. Zatim obiđoše sva tamošnja sveta mesta i pobožno im se pokloniše, pa onda brodom krenuše za Krit, i tamo se iskrcaše u pristaništu zvanom "Dobra Luka" Ne želeći da mu vreme prolazi naprazno, prepodobni stade odmah vrlo marljivo tražiti neko potpuno usamljeno mesto, podesno za pustinjački život. Posle mnogo napora oni najzad nađoše po svojoj želji pešteru, i u

zemljotresa... Božanski otmičari, uzevši dušu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze starešine i knezovi - vladari sveta, koji pripadaju protivničkim silama. Oni su naši tužitelji, strašni carinici, zapisničari, poreznici... Oni nas susreću, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog čoveka - grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, učinjene delom, rečju i pomišlju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duše, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnoštva neprijatelja što je opkoliše, koji je kleveću kako bi je sprečili da uziđe na Nebesa i naseli se u svetlosti živih, da uđe u zemlju života. No sveti Anđeli, uzevši dušu, odvode je sa sobom.

. Zatim bi bačen divljim zverovima, ali zverovi polegaše umiljati kraj njegovih nogu i lizahu mu ih; a jedan zver progovori ljudskim glasom, izobličavajući mučitelja. Posle toga sveti mučenik se pomoli Bogu, i na njegovu molitvu popadaše svi idoli i rasuše se u pesak. Zbog toga mu odsekoše glavu, i iz njegovog vrata poteče krv sa mlekom. Videvši ovo čudo, dželat Kirijak, koji odseče glavu svetom Antiohu, smelo izjavi da je hrišćanin i prokle Adrijana i idole njegove. Zato mu po naređenju Adrijana odsekoše glavu, i on uziđe na nebesa, da zajedno sa svetim Antiohom blaženstvuje. Česna pak tela obojice svetih mučenika biše pogrebena zajedno. [ 12 ]

. Očekujući poslednji rastanak i smrt, braća dirljivim glasom i ridanjem dozivahu roditelje svoje, i govorahu: Zdravo da si, premili oče zdravo bila i ti, premila majko Nećete nas više videti, ni mi vas Nećemo više uživati zemaljska dobra u domu zajedno sa vama - Zatim govorahu jedan drugome: Avaj, mili brate avaj, svetlosti očiju mojih O, kako je gorko rastati se Gde su sada molitve naših roditelja? gde su njihova dobročinstva ništima? gde su njihovi pokloni monasima i poštovanje? Zar nijedna molitva njihova za nas ne uziđe k Bogu? ili ako je i uzišla, ne može nam pomoći zbog mnoštva grehova naših, zbog čega smo i nedostojni da ostanemo u životu. Avaj nama nedavno smo plakali za ocem koji beše na samrti, a sada ćemo biti razlog da naši roditelji neutešno plaču i neućutio nariču za nama O oče, koji si se tako svesrdno starao o našem vaspitanju i našem življenju, ni mrtve nas videti nećeš O majko, nadala si se da vidiš svadbe sinova svojih i izrana si pripremala bračne odaje, a ti ni grob dece svoje

u visini njenog rasta, svukoše je nagu, svu je omotaše trskom, pa je zatim preko trske tako stezahu konopcima, da joj se trske zarivahu duboko u meso; posle toga stadoše trsku po trsku vući iz njenog tela, kidajući mučenici parčad mesa, i na taj način pričinjavahu svetoj ispovednici nepodnošljive bolove. Posle toga obesiše svetiteljku, pa joj celo telo tako dušmanski stezahu konopcima, da joj sve kosti polomiše. A kada videše da je već polumrtva, oni joj odsekoše svetu glavu. [ 9 ] I tako ova sveta junakinja uziđe na nebo sa mučeničkim vencem. A svete mošti njene stadoše točiti isceljenje svima koji joj sa verom priticahu. [ 10 ]

ispovedi svoj greh igumanu i blaženom Simeonu. A bezazleni Simeon mu ne samo oprosti greh, nego se i pomoli Bogu za njega, i čim se dotače sasušene ruke njegove ona se odmah isceli i celo telo njegovo ozdravi. Od toga vremena iguman i bratija veoma poštovahu ovo blaženo dete, pošto videše da ga je Gospod još od utrobe materine izabrao i osvetio na službu Sebi. Posle nekog vremena blaženi Simeon zamoli bratiju da mu sagrade stub blizu stuba ave Jovana. I bratija mu odmah sagradi stub kraj stuba Jovanovog. I sedmogodišnje dete uziđe na stub, pošto ga prethodno prepodobni Jovan zamonaši. I stajaše na stubu, podražavajući oca svog avu Jovana stolpnika. U početku njegovog stolpničkog stajanja njemu se javi Gospod naš Isus Hristos u vidu Deteta, blistajući neiskazanom krasotom. Ugledavši Božansko Dete, svetom Simeonu se sva duša rasplamte ljubavlju k Njemu, jer poznade da je Gospod i Bog njegov. I osmelivši se, on Ga upita: Gospode, kako te raspeše Jevreji? - A Gospod, raširivši ruke svoje krstoliko, reče mu: Eto, tako me raspeše Jevreji; uostalom

njegovim učenjem, nego i čudesima koja činjaše. Neki od tih monaha videše u snu tri dvorca, i u njima tri prestola, i na prestolima tri krune. A kada upitaše kome je spremljena takva slava, ču se glas koji govoraše: Detetu Simeonu Sijajući svojim životom kao sunce, prepodobni Simeon se sve više i više uzdizaše od zemaljskog k nebeskom. I on zažele viši stub, kojim bi se više približio k nebu. I bi mu sagrađen drugi stub, koji imađaše četrdeset stepenica u visinu. I kada se spremaše da uziđe na taj stub, čuše za to arhiepiskop antiohijski i episkop selevkijski i dođoše u manastir sa svojim klirom. Tu oni sa zapaljenim svećama pobožno uzeše božanstveno dete Simeona i odvedoše ga najpre u crkvu, i u svetom oltaru posvetiše ga za đakona. Zatim ga uz pojanje psalama i pesama uzvedoše na visoki stub. I stajaše blaženi Simeon na tom stubu osam godina. A starac Jovan plakaše, jer ne viđaše lice njegovo. Simeon pak stojeći na višem stubu provođaše nadprirodni život, upodobljavajući se heruvimima, i neućutno slavosloveći Boga. No da

Simeon podiže na Divnoj Gori manastir i crkvu, i to rukama ljudi koje on beše iscelio a kojih beše vrlo mnogo; zatim izmoli od Boga dovoljnu količinu vode za potrebe manastirske; onda molitvom umnoži pšenicu u manastirskoj žitnici tako da se ona u toku tri godine nije smanjivala, iako je svakodnevno trošena za masu naroda koji je sa svih strana dolazio. Kasnije prepodobni Simeon sagradi i novi stub, na koji (kako to svojim očima vide prepodobni) dođe sam Gospod Hristos sa svetim Anđelima svojim i osveti taj stub. Stoga blaženi pravednik uziđe na ovaj stub sa velikom radošću, i stajaše na njemu sve do blažene končine svoje. Kada blaženom Simeonu beše trideset i tri godine, bi mu u Božjem otkrivenju naređeno da primi posvećenje za jereja, iako ranije on to nikako nije hteo. I po naređenju Gospodnjem k njemu dođe episkop selevkijski Dionisije, i rukopoloži ga za prezvitera. Posle posvećenja sveti Simeon sa velikom pobožnošću činodejstvovaše Božanske Tajne, služeći Bogu besprekorno kao anđeo. I svetitelj imađaše često divna viđenja i otkrivenja od Boga; i pretskazivaše buduće događaje, predviđajući ono što je

uvršćen među svete u carstvu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast, slava, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. uziđe na nebo.

izbavljenje od svakoga zla svi koji sa verom dolaze ovamo Rekavši to sveti Arhistratig naredi blaženom Arhipu da pređe na desnu stranu. A kada pređe na tu stranu, sveti Arhanđeo gromko viknu k vodi: "Ući u ovu provaliju" I odmah jurnu voda s hukom u raselinu, i od toga vremena stalno je tekla tim putem kroz stenu. A neprijatelji koji stajahu na levoj strani i željno očekivahu da vide potopljenje svetoga hrama, skameniše se od straha. Pošto na taj način sačuva od potopljenja svoj hram i prepodobnog Arhipa, sveti Arhistratig uziđe na nebo, a blaženi Arhip uznese blagodarnost Bogu povodom ovog preslavnog čuda i veličaše velikog čuvara, arhistratiga Mihaila, zbog njegove pomoći. Protivnici se postideše, a verni se ispuniše velike radosti, i dolazeći k Arhangelovom hramu i k čudotvornom izveru uznošahu hvalu Bogu sa prepodobnim Arhipom. I od toga vremena ustanoviše praznovati onaj dan u koji se dogodi čudo Arhangelovim javljenjem. Prepodobni Arhip požive mnogo godina na tom mestu usrdno služeći Bogu, i mirno se prestavi ka Gospodu u sedamdesetoj godini svoga života. I bi pogreben od strane vernih na tom

da razume knjigu, jer mu Djeva Bogorodica, kao nekada Sin Njen apostolima, otvori um da razume Pismo. I napuni se srce njegovo velike mudrosti, i on stade sa suzama uznositi blagodarnost Učiteljici svojoj što mu Ona za kratko vreme podari takva znanja, kakva on ne bi mogao steći u toku mnogo godina. A kada dođe čas svenoćnog bdenja, sveti Roman pođe u crkvu radujući se i veseleći se zbog blagodati, darovane mu od Bogoblagodatne Djevice. Kada nastade vreme da se peva u čast praznika pesma, zvana kondak1 sveti Roman uziđe na amvon, [ 29 ] i slatkim glasom otpeva svoj kondak koji on u umu svom smisli: Djeva dnes Presuščestvenago raždaet... = Djeva danas rađa Prevečnoga, i zemlja Nepristupnome podnosi pećinu; Anđeli sa pastirima slavoslove, a mudraci putuju sa zvezdom: jer se nas radi Prevečni Bog rodi kao dete. [ 30 ] Svi koji ovo gledahu i slušahu, udiviše se, i sa slašću uživahu u pojanju, udubljujući se u smisao pevanih reči. A kada sveti Roman završi pesmu, patrijarh ga upita, otkuda mu takva mudrost.

uziđe

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov