", u patrijarhalnom kolektivu, odakle je bilo potrebno probiti put do vrednosti, posebno do individualnih ideala. Nije slučajno u 20 - im godinama bio popularan pojam Preporod - mnogo umetnika osećali su se kao novi Rafaeli i Mikelanđeli ... Druga je stvar, što je vektor traženja državotvoraca od boljševizma bio upravo suprotan - potpora i stimulisanje nagona stada, ali to će se ispostaviti u sledećoj deceniji . začinjao u filmu 1920 - ih godina. Ali u nekim kinematografskim tekstovima, on se već jasno nazire - ako ne i po prvi put u filmovima "Dva dana" Georgija Stabovog i "Zvenigora" Oleksandra Dovženka. Katastrofičnom rušenju i raspadu ovde se protivi mali čovek sa jakim sistemom pravila ( u filmu Stabovog ), i kosmos nacionalne prošlosti, koji je uistinu potrebno pronaći i "otkopati" ( u "Zvenigori" Dovženka ) .

kosmologije i tajno se osmehivao. Dok je ujak Edvard očajnički alarmirao, zapušen krpama, otac je tiho stavio glavu u vratašca na peći. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video. Tamo je mirisalo toplim vazduhom, čađu, zatišjem i pristaništem. Otac se udobno namestio i zadovoljno zatvorio oči. U tu crnu vindjaku kuće, koja je nad krovom izranjala u zvezdanu noć, upadao je slab zračak zvezde i prelomljen, kao u staklima durbina, klijao svetlom u ognjištu , začinjao zametkom u tamnoj retorti dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj mikrometra i evo u polje viđenja dogleda je lagano ušao taj fatalni stvor, svetao kao mesec, dat kroz sočivo na daljinu dlana, plastičan i svetleći vapnenim kipom u ćutljivom crnilu planetarne pustoši. Bio je malo škrofulozan, izoran ospom rođeni brat meseca, izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg putovanja vraćao materinskom globusu. Moj otac ga je prenosio izbliza pred izgubljenim

tako se može dopreti do onoga što je večno i bogočovečno u nama samima i u istoriji naroda kome pripadamo; samo tako je moguće oslobađati se od pseudomorfoze svake vrste i obnavljati se u svakom vremenu životvornim dahom Svetoga Duha, i kao ličnost i kao zajednica . začinjao i začinje u oltaru i oko oltara u okamenjenim srcima večitih književnika i fariseja, iz njihove lažne prakse i lažnog služenja, tj. iz njihovog praktičnog bezbožništva. Nije samo Juda prodao Hrista za srebrenike i nisu samo sveštenici njegovog vremena bili verni slovu koje ubija, razapinjući Njega i Njegov Duh koji oživotvorava i prodajući svoje prvenaštvo za činiju sočiva. Uvek me mučilo pitanje: Zašto su baš oko manastira ljudi tako otvrdli za veru, zašto iz usko

Jednom kada vaše ime počne da se povlači po medijima, opkole vas čitavi timovi agenata i menadžera i sve postaje ozbiljna poslovna investicija, a kad vas mašinerija šou biznisa uzme pod svoje, vrlo je teško insistirati na vlastitom stilu i viziji. Među ličnostima koje su ipak nekako ostale svoje jeste Džonatan Ričman ( Jonathan Richman ), čovek koji je na sceni još od ranih sedamdesetih, i koji je u velikoj meri inspirisao i grupe koje su delovale u uzbudljivom momentu kada se začinjao pank. Zahvaljujući jednostavnim i iskrenim pesmama, koje su duhovite i često govore o malim životnim užicima, Ričman je izgradio kultni status i što je zanimljivo i retko tokom godina uspeo je da ga ne prepakuje i zasladi, ali i da ne postane dosadni retro fanatik .

asimilacijom i prilagođavanjem, moralo respektovati shvatanje onih duhovnika koji su smatrali da se svi ovi doseljenici u nove krajeve mogu jedino odrediti poreklom, kulturom i načinom življenja. Zajedništvo u okviru koga su se mogli osećati sigurnim bilo je prožeto takvim shvatanjima. To nije sprečavalo evoluciju u mišljenju i ponašanju, jer je vera zagovarala budućnost isto onoliko koliko je podsećala na prošlost. Ona je samo želela da da smisao životu ma gde se on začinjao . Upravo stoga nije bilo znakova preteranog dogmatizma, ograničavanja, niti toliko očekivanog suprotstavljanja drugačijoj civilizaciji, koliko ubeđenja da se u najrazličitijim pojavama mogu pronaći zajednička određenja .

napraviti. Čudo je kako ne shvataju da je negativan scenario poodmakao i da nikakve partije ni zbrda zdola skupljeni glasači mogu izvršiti ikakav preokret. Nalazimo se pred katastrofom epskih razmera. Najzaduženije zemlje su i najrazvijenije i tu će pući da će se potres osetiti i u središtu zemlje. Prava socijalna katastrofa. Revolucije će šikljati ko gejziri. Samo totalni iluzionisti mogu očekivati nekakav oporavak. To je bilo jasno još kada je onaj Drašković ovde začinjao ono nedonošče, SPO. O demokratskim iluzionistima je bespotrebno trošiti reči. Levica ne postoji jer kaska za pređašnjima a desnica je potpuno sluđena, uostalom kao što je uvek i bila. Crkva i popovi su sluge kapitala i pevaju po nalogu materijalnog a ne duhovnog interesa. Narod sam mora dati odgovor .

. Dok se Camblak i delom kao i životom zalagao za slovensko i balkansko duhovno jedinstvo pred turskom opasnošću, njegov zemljak Konstantin Filozof traži hrabrog ratnika kadrog da se s mačem u ruci suprotstavi inovernom osvajaču. Taj ideal našao je u svome zaštitniku despotu Stefanu Lazareviću i posvetio mu je opširnu biografiju Život despota Stefana ( 1433 ). Posle mnogo godina u sasvim drugačijim prilikama Konstantin je ostvario onakav književni lik vladara kakav je začinjao Danilov Učenik. Idealan vladar je uspešan ratnik i plemenit vitez, prefinjen umetnik i neustrašiv borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena. A to novo vreme vidi se i u drugačijem, objektivnom viđenju ljudi i događaja. Sam despot inicirao je prevođenje vizantijskih hroničara, sastavljanje srpskog rodoslova, proširenje letopisa. Pored

zanimljivi razgovori koji su uticali na razvoj književne misli i kulturne delatnosti tadašnje Jugoslavije, između ostalog i zbog toga što je Vučo godinama bio sekretar Udruženja književnika Jugoslavije . Začinjao je mnogo šta; bio je od onih koji pokreću - uvek okrenuti novom, nepoznatom, izazovnom. Nije li on naš prvi pesnik crnog humora? Nije li, posle Zmaja, a pre Duška Radovića, jedan od trojice glavnih pokretača tokova u srpskoj poeziji za decu? Nije li jedan od najoriginalnijih stvaralaca novog književnog jezika? Nisu li knjige Gluvo doba i Marija Ručara, pisane ( zajedno sa Dušanom Matićem ) u poetici različitoj od one koja je Vučova, pisana po društvenoj porudžbini, s