najisti; a u zimi pojidu vam žito, pak kad bude i nastane lito, i kad valja da se ispredaju, onda one širom pocrkaju. Što će mlogo gdi ne ima žira i gdi čovek svoju hranu dira? Što je fajda što svinje namiče kada hranu iz žitnice smiče? Drugoj marvi ti

vika nejma, sutra mine. I premda ne mine, što je dika svaka? Što jest iz visine sjajuć tašta zraka. Ako ti je davno prije mlogo lita s bojnim gvozdjem slavno od starjih dobita, ne možeš mi reći: "To je dika moja ", jer ju imaš steći sam, da bude tvoja.

, a stric to videći prvi će pristupit, da jezika svoga medom slatke riči srca majkinoga on rane izliči. I drugi za strikom mlogo će govorit, al ju s ovim likom neće razgovorit. "Što namisto lista (cvilit će) ne dođe k meni ona ista? Zašto s doma pođe? "

, jer nit "s Bogom" rekoh, kad se na put spravih, zato, kao da utekoh, u brigu vas stavih. Znam ja da u danka prvo jutro toga mlogo od rastanka govoriste moga: "Rožalija gdi je? Kod Orke će biti, onde vince vije, il se š njome kiti. Ili se s Liljankom

ne kip samo, nego tebe istu? Kad ćeš doći amo? Kako mi se smije, a ja tužna cvilim, jer mi žive nije, životom se dilim. "Tako mlogo puta meni ti je milo, ali i veliš, ljuta na bižanja dilo: "Je li još, tko znade, uskočica živa? Ako i dopade zla, sama je

, da ja budem zvana lipa, draga momu. Najveća me briga užeže, kad stiže jednu večer knjiga, da se k nami diže. I misleći mlogo , kako je ćud mlada, niti prospat mogoh nakitit se rada. Sad da gledam sati, svićicu užegoh, sad se opet vrati na perje i

snu ocu ta dica, neg što su različna među sobom lica. Kakvoga je koje, sve pamtit ne mogoh, kano da se roje pčele, bi njih mlogo : jedne su radosna lica, jedne plaha, a jedne žalosna i blida od straha; jedne plemenita, dragost iz njeg siva, jedne

moje Jeke vika nego li od svita ispraznosti slika? Nju na pomoć viči; kad ju počmeš zvati, obilna u ričih nje će tebi dati. Mlogo obećava. Prosi blaga, blaga glasom ti odava, ništa ne pomaga. Reći ćeš: o Jeko, sada od rečena kako je daleko, znadem, do

gdi oko pećine goleme i tvrde more bljuje pine od naždrte srde. Sila od vitara kad pritisnu ljuta, vidim, brod udara u nju mlogo puta. Još mi srce stine od pogibe one: eto naša gine lađa, eto tone Ja niti upitah, nego Ljubav poče: "Eto slike svita, tko

hoće Svit jest more; ide lađa, idu ljudi, dokle k vičnem pride brigu, čovik trudi. Ah, malo domakne k tomu brigu srićno, mlogo duša smakne utopljenje vično Mlogo lađa more, ali višje ljudi brez prave pokore potopi svit hudi. Srićan, vitri koga i

, dokle k vičnem pride brigu, čovik trudi. Ah, malo domakne k tomu brigu srićno, mlogo duša smakne utopljenje vično Mlogo lađa more, ali višje ljudi brez prave pokore potopi svit hudi. Srićan, vitri koga i napasni vali ne primogu: Boga neka u

, jači. Duše od griha crne blagim glasom diva, jeda li se vrne k njoj koja, poziva. Ide i putem livim, da putnike vrati, mlogo premda krivim ljubavi ne krati. Koje Bludnost, Dika i Svit robe sveže, od ljutih krvnika sužanstva odveže. Kad pruža

, da se peru, kripe i od boli liče. Na početku gore živi vrutak teče: "Evo od Pokore vrutka" Ljubav reče. Čudno kupalište: mlogo nemoćnika u to utočište ide tražit lika. Ima čudo dvoje: tu rana zacili, i još crno što je, čisto se obili; to jest kad se

i ostali, na vinčanju ruku koji su si dali, i svoj jaram vuku. Idu, koje sada tuguju brez druga, jer najdenog pada na nje mlogo duga, - udovice, ako i jadno nevoljne, jer Bog hoće tako, s time zadovoljne. Idu i umorni starci, grihe mlade skrušeno

. Kripostan svakomu daju nauk dive, kako triba komu da na putu žive. Što ja vidit mogoh i što svaki znade, Ustrpljenju mlogo truda put zadade, ali se ne smuti; što goder se zgodi, diva se ne ljuti, vedrim čelom hodi, - hodi, niti staje, k svakom na