trikirijom u rukama i, klanjajući se, govori: "Blagoslovi, vladiko ". Patrijarh je govorio vozglas:" Jer si Ti osvećenje naše, Hriste Bože, svagda, sada i u vekove ". Posle toga je načelnik svētlosti upaljivao sva kandila u oltaru, a ipođakoni i crkvenjaci su to isto radili po celome hramu. Jedan od crkvenjaka je, uzevši sveću od kanonarha, prilazio đakonima i, popevši se na amvon, postavljao tu sveću u svećnjak koji je tamo stajao. Đakoni, koji su sa svetiljkama stajali na amvonu , nakon što bi ih Patrijarh blagoslovio iz oltara, i posle vozglasa arhiđakona "Premudrost, smerno stojmo" su silazili sa amvona i išli u oltar. Uostalom, postoje i molitvoslovi i služebnici u kojima je naznačeno da vozglas "Svetlost Hristova prosvećuje sve" proiznosi sveštenik. Tako je, na primer, u rukopisu Sinajske biblioteke br. 973. iz 1153. godine rečeno "i po okončanju prokimena jerej ustaje, i držeći kadionicu, čini znak krsta i govori: Premudrost, smerno

vo grobjeh život darovav "tri puta. Isto peva i hor tri puta. Zatim nastojatelj vozglašava stihove:" Da voskresnet Bog i rastočatsja vrazi jego ", a hor na svaki stih peva tropar "Hristos voskrese ". U zaključku sveštenoslužitelji pevaju prvu polovinu tropara, a hor dovršava drugu:" i suščim vo grobjeh život darovav ". [ 3 ] Pri tome svi ulaze na otvorena vrata hrama, kao u otvoreni grob Gospodnji sa koga je odvaljen kamen. Sveštenik i saslužitelji idu u oltar, dok đakon na amvonu proiznosi Veliku jekteniju, nakon koje sledi Pashalni kanon. On se peva čitav, kao i uopšte sve pashalne pesme tokom čitave Svetle sedmice. Posle svake pesme kanona proiznosi se mala jektenija sa posebnim vozglasom, kako je ukazano u Triodu. Na svaku pesmu kanona svi sveštenicu jedan za drugim obavljaju potpuno kađenje, počev od oltara i dalje naroda i hrama. Jerej ide sa krstom svećom u rukama, a ispred njega đakon sa svećom, i pri tome pozdravlja one koji se mole kličući "

Jevtimije, [ 26 ] i videći kako se trudi u hramu i sa kakvim usrđem vrši svoje poslušanje, on mu davaše jednaku nagradu kao i kliricima. [ 27 ] Zbog toga klirici roptahu na patrijarha, govoreći: Neznalicu si izjednačio s nama Klirici mrzijahu Romana, i činjahu mu pakosti. Jednom, na Badnji dan, kada u crkvu dođe car, i Roman raspoređivaše svećnjake po crkvi, klirici ga dohvatiše i odvukoše na amvon, govoreći: Ti dobijaš podjednaku nagradu s nama, - zato pevaj kao i mi na amvonu pohvalnu pesmu Bogu. Oni to uradiše iz zavisti, da bi ga posramili, znajući da on ne zna Pismo i ne može to obaviti. A Roman, doživevši takvo poniženje od klirika u prisustvu cara i tolikog naroda, silno se postide i plakaše gorko. Ho po završetku službe, kada svi izađoše iz crkve, on pade ničice pred ikonom Presvete Bogorodice gorko ridajući i moleći se. I pošto je dugo plakao i molio se, Roman ustade i ode domu svom, i od tuge ne okusivši ništa, zaspa. I gle

Jevtimije - patrijarh Carigradski od 490. do 496. god. 27. Pod kliricima razumeju se crkveni službenici, koje za to posvećuje arhijerej svojim blagoslovom kroz crkveni obred - hirotesiju: čteci i pojci. Očigledno da sveti Roman do toga vremena nije pripadao njima. 28. Grčka reč κοντακιον znači: tanak svitak s obe strane ispisanog pergamenta; naročito su se tako nazivali svitkovi sa crkvenim pesmama ili službama. 29. U to vreme beše običaj da jedan klirik peva kondak na amvonu . 30. Kondak na Božić. 31. Sveti Roman je prvi počeo pisati kondake, i Oci Crkve ga s pravom smatraju tvorcem kondaka. Sam naziv kandak podseća na njihovog tvorca, i na pergamentni svitak koji je sveti Roman progutao u snu po naređenju Presvete Bogorodice. Od toga vremena u Crkvi se pod imenom kondaka podrazumevaju kratke bogoslužbene pesme u čast Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, a i u čast Svetitelja i u spomen preminulih. U kondacima se izlaže suština praznika. 32.

vhoda oglasim ja ubogi sa carskih dveri: Gospode, spasi blagočestive i kad sam orarom zaokružio prema narodu i rekao: i vo vjeki vjekov, ozari me luča kao od sunčane svetlosti. Pogledav na to sijanje ja sam video Gospodina i Boga našega Isusa Hrista u obliku Sina čovečijega, bleštećeg nebesnom svetlošću i okruženog nebesnim silama: angelima, arhangelima, heruvimima i serafimima, kao nekim rojem pčela, kako ide na vazduhu od zapadnih vrata hrama. Kad se približio tako amvonu , Gospod je uzdigao Svoje prečiste ruke, i blagoslovio je služašče i predstojašče. Zatim je stupio u Svoju ikonu što stoji s desne strane carskih dveri. A ja, zemlja i pepeo, sretajući tada Gospoda Isusa Hrista na vazduhu, udostojio sam se naročitog blagoslova od Njega. Srce se moje zaradovalo, čisto i prosvećeno, u sladosti i ljubavi prema Gospodu .

vere i ubeđenja. I on sam je naglašavao da se radi o preobražavajućoj vlasti, o sili duha. Međutim, više od svega, to beše vlast ljubavi. Ljubav je i vezivala Zlatoustog sa njegovom pastvom . amvonu čteca. Slušaoci su se tiskali oko njega. To su pre bile besede, negoli slova ... Tom periodu pripadaju njegova tumačenja Dela apostolskih, Psalama i mnogih Poslanica apostola Pavla. Mnoge njegove besede behu stenografski zapisivane, što je omogućilo da se sačuva sva živost žive reči. Zadatak naravstvenog prevaspitavanja društva i naroda u ono vreme beše se postavio pred Zlatoustim sa izrazitom silom. On je imao utisak da propoveda ljudima kojima je Hrišćanstvo

Hrista u vidu Sina Čovečijega, u slavi, i neizrecivom svetlošću sijajući, okruženog Nebeskim Silama: Anđelima, Arhanđelima, Heruvimima i Serafimima, kako kao pčelinji roj od ulaznih dveri lebde po vaduhu. [ 3 ] amvonu ispred Carskih dveri gde se, okrenuvši se licem prema verujućima, mole za svetog patrijarha, mitropolite, arhiepiskope, episkope, sveštenstvo, za sve koji se trude i prisutne u tom hramu .

i kaljiningradski G. Kirilo, Mitropolit kišinjevski i sve Moldavije G. Vladimir, Mitropolit Rige i sve moldavije G. Aleksandar, Mitropolit kaluški i borovski G. Kliment i drugi predstavnici Pravoslavnih pomesnih Crkava. U besedi je Patrijarh Aleksije II govorio o ličnosti Patrijarha Tihona i njegovom vremenu, a posebno je istakao njegove podvige koji su doprineli da Ruska Crkva opet bude Patrijaršija. Patrijarh se opet setio i 17. maja 2007. godina kada je na amvonu hrama Hrista Spasitelja potpisan akt o uspostavljanju kanononskog jedinstva unutar Ruske Parvoslavne Crkve. Zatim je Mitropolit kijevski i sve Ukrajine G. Vladimir pozdravio Patrijarha Aleksija II i čestitao njemu i celoj Ruskoj Crkvi ovako važan i značajan jubilej .

. Ogroman i mišićav tresao se i bubrio od snage i mladosti, istovremeno, obuzimala ga je neshvatljiva jeza ocrtana u trzajima riđih nozdrva. Ponosno i nesmotreno, jurio je po uzvišici iza koje se krila tajna namere i pravac njegove iznenadne pojave. Bežao je ispred odbeglih i izludelih divljih pasa, koji su se rastrčali po rasklimanim drumovima. Gladni, sa vlažnim jezikom, jurcali su po opustelim zgarištima i noćivali u razvalinama manastira. Parili su se užurbano na amvonu , a štenili se u pepelu opustelih ognjišta. Neki od njih su se zapanjeno grčili u svom besnilu i sa žarom u očima, izbezumljeno grizli i cepali antimis .

, sem što se iznad zapadnih vrata u polukružnom udubljenju nalazila hramovna ikona. Crkva ima pet prozora na kojima se nalaze rešetke od kovanog gvožđa i dvoja ulaznih vrata - sa zapada i severa. Krov je nekada bio visok, pokriven šindrom - u novije vreme pokrivena je zemljanim crepom . amvonu , nalazi se uklesana šestokraka zvezda i godina obnove 1855. 37

Gracijanova, bejaše arijanka, i mrzijaše svetog Amvrosija, i činjaše mu pakosti. Tako, kada u Sirmiji umre episkop, Justina otputova tamo sa željom da na episkopski presto postavi svoga jednoverca - arijanca. Tamo doputova i sveti Amvrosije, jer taj grad pripadaše njegovoj pastvi. Ne obzirući se na ženski gnjev, on željaše da za episkopa bude izabran jedan pobožan čovek, po imenu Anemije. I jednoga dana kada se svi sabraše u crkvu i sveti Amvrosije zauze svoje mesto na amvonu , carica Justina, koja se takođe nalažaše u crkvi, posla jednu arijanku: da uhvati episkopa za odeždu i da ga odvuče sa njegovog mesta i dovuče do mesta gde stajahu žene, pa da žene svojim rukama izbiju episkopa i izbace iz crkve. I kada ta bestidna žena drsko priđe svetom Amvrosiju da izvrši što joj je naređeno, svetitelj joj reče: Iako sam nedostojan čina koš nosim, ipak ti ne treba da podižeš ruku na koga od Božijih jereja. Boj se suda Božjeg, da te ne snađe neočekivano zlo. Ove

i, izišavši na carske dveri sa rečima: i vo vjeki vjekov, podiže ruku sa orarem ka prisutnima, njega iznenada obasja odozgo neobična svetlost, kao od sunčanih zrakova. Podigavši oči u pravcu svetlosti, blaženi Serafim ugleda Gospoda Isusa Hrista u obličju Sina Čovečijeg, koji jače od sunca sijaše neiskazanom svetlošću i beše kao rojem pčela okružen Nebeskim Silama: anđelima, arhanđelima, heruvimima i serafimima. On iđaše od zapadnih vrata crkvenih, zaustavi se prema amvonu , i, podignuvši ruke svoje, blagoslovi služašče i prisutne. Zatim On uđe u ikonostasnu ikonu pored carskih dveri. - Srce blaženoga prepuni se neiskazanom radošću u slatkoj plamenoj ljubavi ka Gospodu, i ozari se božanskom svetlošću nebeske blagodati. I od tog tajanstvenog viđenja on se sam za trenut sav izmeni po izgledu, te ne mogaše se ni maći s mesta ni progovoriti. Mnogi to primetiše, ali niko nije znao pravi razlog tome. Tada, dva jerođakona odmah priđoše k Serafimu i

podvige i trudove udostojio se dara čudotvorstva. PREPODOBNOG LAVRENTIJA - zatvorenika. PREPODOBNOG ILARIONA - shimnika. PREPODOBNOG PAFNUTIJA - zatvorenika. Opominjući se svog smrtnog časa jednako plakao, i tako proveo sav život; a umirući video horove Angela koji dođoše k njemu, uzeše mu dušu i odnesoše na nebo. PREPODOBNOG MARTIRIJA ĐAKONA. Za uzvišenu čistotu i isposničke podvige udostojen đakonstva i dara čudesa. Svi, za koje se on molio pred Bogom stojeći na amvonu , dobijali su moljeno. On molitvom izgonio đavole. PREPODOBNOG TEODORA, kneza Ostrožskog. Usrdno podizao i ukrašavao crkve na Volini; bio junački zaštitnik pravoslavnih od nasilja papizma. Zamonašivši se u Kijevo-Pečerskom manastiru dobio ime Teodosije. PREPODOBNOG ATANASIJA - zatvorenika. PREPODOBNOG DIONISIJA - zatvorenika. Bio jeromonah i čuvar peštera u Kijevo-Pečerskom manastiru. Vršeći to skromno poslušanje on dostigao taku svetost da kada je na Uskrs ,

ponovo da napadnu, taj novac potroši na očuvanje crkava od uništenja, ko bi bolje od njega mogao da rasudi o toj stvari ? amvonu otpeva heruvimsku pesmu, nisu samo bake primetile da nešto nije u redu. A kada je postalo opštepoznato da ispovest nije više neophodna, svima je bilo jasno da su stvari loše krenule. U Crkvi su se poveli ozbiljni razgovori koje su neki pokušali da sakriju, ali im nije pošlo za rukom. Ljudi su saznali. Ne sve, naravno, ne svaki detalj, ali neke vrlo važne, vrlo tužne i zastrašujuće činjenice stigle su do ljudi. Kada je jedan od episkopa, koji nije delio Atanasijevo mišljenje ,

amvonu

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov