iz razloga intelektualno-političke arheologije Srbije (Jugoslavije)? Dobar deo tekstova je kritika marksizma, marksista i samog Marksa; danas je to manje zanimljivo (Marks je doživeo, što bi se reklo, kritiku istorije). Tu je i Jesen dijalektike , koja je, doduše, zanimljiva ali kao tip, žanr diskursa, teorijske literature sa svojim narativnim zahvatima, neobična knjiga (objavljena, na osnovu doktorata iz 1979. godine sa Univerziteta u Konstancu, dorađena i znatno narativno

: istorije, političke ili socijalne, ili filozofske istorije, odnosno teorijskih pravaca, ideja, događaja. dijalektike , i tekstološki i teorijski dakle da pročita, pregleda pažljivo i ispita genezu samog teksta disertacije koja je pred-tekst za knjigu; takođe, malo ko je danas raspoložen da se ponovo bavi pitanjem Marksovog učenja iz strožeg

da se ponovo bavi pitanjem Marksovog učenja iz strožeg filozofskog ugla, za najveći deo ljudi to je već dovršena priča, ko će da se opet bakće s Marksom, da ga čita, makar i zarad jednog priređivačkog posla), pisao sam predgovor za Jesen dijalektike . Pa sam, zarad toga, u jesen zimu rano proleće 2010 / 11. pročitao ponovo ili prvi put, u slučaju nekih skoro zaboravljenih, umalo zagubljenih eseja iz periodike skoro sve što je Zoran Đinđić napisao i objavio. I, kako to ponekad biva (kod

brzo će se okrenuti ka problemu prosvetiteljskog projekta. Kako se to Marks rodio iz Hegela, a ovaj, posredstvom kritike Fihtea i Šelinga, iz Kanta? Svi su, u projektu kritičke filozofije ili, kasnije, transcendentalnih idealizama, dijalektike Duha, itd. zatočnici jedne koncepcije subjektivnosti koja se začinje još kod Dekarta dakle, u osvit filozofskog modernog doba a koja je metafizička. Naime, spekulativna subjektivnost kao teorijski konstrukt ne ostaje samo u ravni

, ovom knjigom, Mida vidi tu raspravu započetu pre više od četvrt veka? Koje su granice polja koje omeđuje ovom knjigom, na kojem se terenu kreće? dijalektike , tj. Đinđićevim interpretacijama Hegela, potom Marksa; Mida i sam reinterpretira i Hegela, i Marksa, i Đinđićeve interpretacije, tražeći ovoga puta moguće zajedničke tačke; (ostali Đinđićevi tekstovi se ne uzimaju u obzir, osim te

(marksiste, lenjiniste, itd.) ovu sintezu metafiziku subjektivnosti do kraja, do realnog, tj. istorijskog ispunjenja kroz nasilje nad istorijom u real-socijalizmu. dijalektike .

(odbacivanje, zalaganjem za prevazilaženje) građanskog društva. dijalektike (iz 1982, odnosno 1979, kad je jezgro Jeseni nastalo, iako je ona odloženo objavljena tek 1987), Đinđić piše niz tekstova, pa se, u jednom među njima, vraća opet Koršu. Tu se podseća na Koršove promene stava, ali sada nije po sredi više

metafizike; Midi je ona na tragu Deride kao kritičara i Hajdegerove destrukcije metafizike (ontologije). Ne pominjem ovo zbog nas dvojice, već zbog Đinđića. Na direktnu Midinu sugestiju (u razgovoru na III programu o Jeseni dijalektike ) o pojmu (izrazu) metafizika subjektivnosti da upotrebim Hajdegerov i tvoj izraz, kaže Mida Đinđiću Đinđić odgovara: Moja definicija ili moje razumevanje pojma metafizika subjektivnosti u svojim relevantnim dimenzijama nema veze

rašireni termin takođe upotrebljen. Dakle, drugo je posredi, drugačija strategija vezana za ovaj pojam. I ne samo to. Midino pitanje o izvoru ovog izraza kod Hajdegera počinje takođe konstatacijom Mislim da tvoj pristup Marksu u Jeseni dijalektike upravo teži za tim da Marksa učiteljja vrati Marksu filozofu. Đinđić ne odbacuje samo izvor za ovaj izraz kod Hajdegera, već i sugestiju o svojoj knjizi, Jeseni dijalektike, kao o rekonstrukciji. Evo šta on kaže (prema Midinoj knjizi, str

takođe konstatacijom Mislim da tvoj pristup Marksu u Jeseni dijalektike upravo teži za tim da Marksa učiteljja vrati Marksu filozofu. Đinđić ne odbacuje samo izvor za ovaj izraz kod Hajdegera, već i sugestiju o svojoj knjizi, Jeseni dijalektike , kao o rekonstrukciji. Evo šta on kaže (prema Midinoj knjizi, str. 287, navodim celo to mesto):

i revolucije predmet Đinđićeve doktorske disertacije, koju piše na nemačkom između 1977. i 1979. kad je brani na Univerzitetu Kostanc u Nemačkoj, a koju će, prerađenu kasnije (1987. godine) objaviti na srpskom pod naslovom Jesen dijalektike .

i njenu crkvu, već je put kroz novo promišljanje razlike politike i morala na tragu one subjektivnosti koju osniva moderno doba. dijalektike pre svega filozofska refleksija o politici kao o odgovornosti. Moral, odnosno etika kao teorija morala, ne može da pruži odgovoran, refleksivan temelj politici, jer je moral u moderno doba sfera privatnosti sa figurama savesti, ličnog

i njome se Zoran Đinđić u prvom redu bavio kad je pisao o Marksovoj kritičkoj teoriji društva i problemu utemeljanja, kako glasi naslov njegove doktorske teze iz Konstanca 1979. godine, na osnovu čega je nastala kasnije njegova Jesen dijalektike , objavljena 1987. godine, ili za njom je tragao u studiji o Nastanku sistema u filozofiji nemačkog idealizma, što je podnaslov njegove knjige Subjektivnost i nasilje iz 1982. godine, gde je, u oba slučaja, pokazao zašto i kako ni Marks, a

refleksivno, već spekulativno-utopijski, svoje filozofije ili filozofske projekcije istorije ta refleksivna odgovornost je ona odgovornost za kojom je Đinđić tragao kao za principom mišljenja i principom politike. O njoj, u Jeseni dijalektike , beleži (za naše nenavikle uši pomalo zamršeno, možda zagonetno) da bi mogla biti i ime za subjektivnost koja nije ni (etatistički, u klasičnom, širokom smislu) suverenost, niti (privatna, sve do privacijskog povlačenja u sopstvo)

i ideja. U tom smislu, svaki san je naddeterminisan, postoji mnoštvo faktora koji ga oblikuju: od nesvesnih želja i potisnutih trauma, do događaja od prethotnog dana. Altiser koristi ovu ideju da ponudi drugačije tumačenje Marksove dijalektike od onog koje je tada bilo dominantno. Naime, njegovo tumačenje je da su svi procesi u društvu određeni ne samo vladajućom kontradikcijom kakva je ona između vlasnika sredstava za proizvodnju i radničke klase u kapitalizmu već svim drugim

dijalektike

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov