ne šćeše, neka rade što je njima drago. dopanula ; iz nje čisto vidim i vjerujem da za onu ne znate budalu, no je glavom u bestrv uteka. Na tome se može prekinuti. Rašta ćemo razbijati glavu o stijeni ovoj krvavojzi? Ali

, pregaziše rijeku Crmnicu, a za njima đeca Cetinjani s dva plemena od Gornje Crmnice. Al ' da vidiš muke i nevolje od junaka Petrović Đorđije: grdna ga je rana dopanula , kumbara mu nogu oštetila, ne može se s postelje šenuti to l ' pojahat jagrzli gavrana, to li sablju pripasati britku, no mu puca srce u prsima, a skaču mu suze na očima.

: "E za boga, sura tica vrane, ti poleti do dvora mojega, te ti reci jadnoj mojoj majci, jadnoj majci, i braći žalosnoj, i ljubovci mojoj ojađeloj, da su mene rane dopanule , da me drugo pričekati neće, ni da će me očima viđeti. "Posluša ga sura tica vrane, i ona je za boga ajala, Jokičinu dvoru poletnula, i dozivlje Jokičinu majku: Zlo ti

me očima viđeti. "Posluša ga sura tica vrane, i ona je za boga ajala, Jokičinu dvoru poletnula, i dozivlje Jokičinu majku: Zlo ti jutro, Jokičina majko" Jokicu su rane dopanule , i boluje bez nikoga svoga. "Majka veli:" Kuku majci, sinko "Braća vele:" Kuku naše krilo Na junaštvo svuđe od osvete "Jadna ljubi:" Aoh moja diko "

k braći svatovima, po imenu zeta dozivaše, dozivaše, pa ga ogrtaše, ogrnu ga kolastom azdijom, savrh glave do zelene trave pokri zeta i konja dorata. Ja kakva je, jada dopanula U junačke oči udarila, i pričaju i kazuju ljudi, dok iznutra udrio postavu, otišlo je tridest ćesa blaga, a s lica joj ni hesapa nema: "Na poklon ti kolasta azdija, koje

Gavrilo, što činite ter još ne dođoste? selo nama Turci izgorješe, osam bratah nama posjekoše i roblje će povest svekoliko. Branio sam što sam bolje moga, ali su me rane dopanule , ljute rane, sad ću poginuti; ubilo me troje sindžirlijah: jedne su mi nogu otkinule, druge ruku desnu iz ramenah, a treće mi srce izgorjele - umrijet mi nije žao sada,

glavah. Ja na pašu ne imam žalosti, jer u njega ostade nevjera, platio je prijed na Moraču; nego nama ostade nevjera u Nikšićah, u naših komšijah. Sitna me je knjiga dopanula od Drobnjakah, od plemena jaka, od vojvode Karadžića Šuja: jesu pošli od Nikšićah Turci, jesu dvadest i više četiri, a pred njima Skočić barjaktare; minuli su Turci u

Crnogorce, Koji bi se prijed iskopali Nego jednu tebe ustupili, Jednu staru, ćoru i sakatu, A kamoli mladu i lijepu. Pak nam udri kad gođ ti je drago "Kad veziru knjiga dopanula I kad začu što mu knjiga kaže, Od velikog jada i čemera Za bradu se rukom ufatio, A o patos nogom udario I srdito vojsku sakupio - Od sve Bosne i Hercegovine, Po izboru đe je

njemu progovara: "Selim pašo, izgubio dušu, Kao što ćeš izgubiti glavu I svu tvoju nesrećnu družinu I topove cara od Stambola I njegovu aznu i džebanu, Da te nije knjiga dopanula , Od tvojega paše Huseina, S kojijem si razdvojio vojsku I na našu zemlju udario? Je li ti se dobro pohvalio? Je li dosta roblja zarobio? Juče sam se š njime pozdravio U

se svi pred knjazom fale, Kolike će koji pos ' jeć ' glave; No se knjazu oči otiskoše Širokijem Poljem Cetiljskijem, Dok ugleda crnogorsko momče, Koje bjehu rane dopanule : Nosi desnu u lijevu ruku, A lijevu o grlu bijelu, Vas u crnu ogreznuo krvcu; Pravo ide svome gospodaru, Gospodaru, knjazu Nikolaju, Pa on knjazu božju pomoć zvaše, A

, I otimlju glave od Turakah, Tu pogibe crnogorske vojske, Dv ' je stotine valjanijeh drugah, Tri stotine ima ranjenikah, Među njima vojevoda Petro, Grdne su ga rane dopanule , Od kojijeh ni preboljet ' neće Pa su turske glave prebrojili: Dv ' je hiljade i dvije stotine, Što u tome boju otkidoše. Neka znate, Osmajlije Turci, I Zebeci, nevjerni

, od nji plaču sve turske krajine; već pokupi tvoju silnu vojsku, posijeci do tri vojevode, spravi meni tri njihove glave da ih pošljem caru u Stambolu "Kada pašu knjiga dopanula , nimalo mu mila ne bijaše. Znade divno paša Ibrahime e vojvode ovce puštit neće, niti svoje glave sa ramena, bez debele turske pogibije: pije šala Mićunović Vuče, nije

Rade, da si s prešom mene na Doljane, i dovedi pobratima tvoga sa Slatine Petra Boškovića, a dajem ti tursku vjeru tvrdu pišta Petru učiniti neću. "Kad vojvodi knjiga dopanula , onu gleda, drugu nakitio, a posla je pobratimu svome u Slatinu Petru Boškoviću: "Boškoviću Petre, pobratime, hajde, pobre, dase sastanemo" Kad je Petra knjiga

, onu gleda, drugu nakitio, a posla je pobratimu svome u Slatinu Petru Boškoviću: "Boškoviću Petre, pobratime, hajde, pobre, dase sastanemo" Kad je Petra knjiga dopanula i vidio što mu sitna piše, dobra se je konja dohvatio, iz Žabljaka Omer ćehajića, pa turskoga konja pojahao, i otide na sastanak k Radu, doklen dođe Zeti na obalu, - al ' je

piše, a posla je u Kuče kamene, a na ruke vojvodi Iliji: "O Ilija, kučka vojevodo, nu pogledaj što ti knjiga piše, da si s prešom mene pod šatorom." Kad vojvodu knjiga dopanula , od knjige se uzmučio ljuto, ia se sjetno neveselo šeta; no ga gleda Jovoviću Đuro, a s Ilijom stricem govorio: "O moj striče, vojvoda Ilija, oklen knjiga, ognjem

dopanula

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov