samoga, kroz poistovećenje i upodobljenje njemu, kao i preko nadahnjivanja njime onakvim kakav je on bio. Drugi pristup je stvaranje Svetog Save, da tako kažemo, po svojoj sopstvenoj slici i prilici. O ovom prvom pristupu, pravom i u suštini jedinom nama vredi, danas, govoriti . hristočežnjiva duša, to potvrđuje ceo njegov život, od mladalačkog bekstva u Svetu Goru, do dana njegovog upokojenja u Bugarskoj. Osnovna pokretačka i preobražajna sila njegovog uma i srca, njegovog bića i delatnosti, njegovog uzdaha i molitve, bila je svetozarna Ličnost Hristova doživljena i doživljavana u Crkvi kao Njegovom Bogočovečanskom Telu. Hristos je za njega istiniti Bog i život svima, kako sam zapisuje u Hilandarskom Tipiku. Zato on u istom Tipiku poziva ne samo u Hristu

čoveka kao slatku božansku tajnu, kao jedinstvenu Božju blagovest. Svi oni potvrđuju i objavljuju kao važniju od svih istina ovu istinu: čovek je slatka tajna Božja i divna blagovest Božja . hristočežnjiva sila izliva se iz njih i razliva na sva srca oko njih. Ako sagledate suštinu njihove duše, njihovog srca, njihovog uma, njihovih dela, naći ćete da je presvetli Lik Bogočoveka Hrista njihova glavna stvaralačka sila. Ništa nije tako očigledno kao njihova hristolikost. To baš i potstiče čoveka na pitanje: kako su oni došli do te hristolikosti? Kako su formirali sebe likom Hristovim i postali Hristoliki ?

te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje . hristočežnjiva ličnost. Ako je iskrena, svesrdna i mudra, kroz nju se uvek spušta u dušu čovekovu ponešto od Najvišega, Najboljega i Najlepšega .

živih bića vlada načelo: ljubiti znači biti. Bog je Večno Biće, jer je Apsolutna Ljubav njegova suština. To otkrivenje doneo je svetu Bogočovek Hristos, a proneli svetom hristočežnjivi apostoli ljubavi. Po tom otkrivenju: ljubiti hristolikom ljubavlju znači: još ovde na zemlji živeti večnim životom, pobediti greh i smrt i biti besmrtan. Ne ljubiti znači: biti mrtav i ostati u smrti. Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; ko ne ljubi, ostaje u smrti . Hristočežnjiva duša Dostojevskoga sva je prožeta osećanjem i ubećenjem da: ljubiti znači biti. Sudbina ljudske ličnosti je skraja-nakraj uslovljena ljubavlju. Dostojevski izjednačuje ja jesam sa ja ljubim. Ako ljubim ja postojim, jer sam vezan sa Svebićem; ako ne ljubim ne postojim, jer sam vezan sa nebićem. Ali, i to nije sve. Za slovenskog apostola ljubavi, raj je ljubav, pakao je mržnja. Ko ljubi, već je u raju za života na zemlji; ko ne ljubi, već je u paklu, jer je pakao: ne moći

znati: da na njima nema nikakva greha, jer je sve savršeno, sve je osim čoveka bezgrešno, i s njima je Hristos još pre nego sa nama . hristočežnjiva , jer samo u Hristu nalazi svoj smisao, svoj logos, svoje opravdanje. Van Njega svaka je tvar besmislena, alogosna, neopravdiva. U Logosu, u Večnoj Reči Božjoj svaka tvar nalazi svoju reč kojom najpotpunije izražava tajanstvenu suštinu svoga bića. Bez Večne Reči Božje sva je vasiona nemo čudovište, a naša planeta divlje ludilo. Jedino u divnom Bogočoveku svaka tvar, ma kome svetu pripadala, nalazi svoju večnu i apsolutnu vrednost, jer se sve kroz njega i za njega sazda .

pretvara, da se ne prekida radost gostiju, nove goste očekuje, nove neprestano zove, i to tako u vekove vekova. Eno vino novo nose, vidiš li, krčage nose ... Hristočežnjiva duša završava svoj zemaljski put nebeskom gozbom, nebeskom radošću. A kroz nju i sva tvar. Gle, u svojoj čudesnoj lepoti sva tvar pretstavlja neprekidno čudo Božije u Kani Galilejskoj. Dodirne li je Hristos svojom čudotvornom rukom, kroz njeno biće prostruji večna božanska radost: i od stare postaje nova, od smrtne besmrtna, od gorke slatka, od tužne radosna. Jer je On, samo On, gorki život tvari zasladio večnom sladošću božanskom: Sobom. Od Njega i Njime život je uvek nov

u dušu njegovu. Nekakva ideja ovlađavaše njegovim umom i to za sav život, i na vekove vekova. Pao je na zemlju kao slab mladić, a ustao kao borac, za ceo svoj vek odlučan; i uvide i oseti to najedared, u trenutku svoga ushićenja. I nikad, nikada, za celoga svoga veka, ne mogade Aljoša zaboraviti taj trenutak. Neko je posetio moju dušu u onom trenutku, govorio je on kasnije, sa tvrdom verom u svoje reči. A taj Neko bio je Hristos, za kojim je žudela hristočežnjiva duša Aljošina .

biti. Evo ti zavet: u tuzi sreću traži. Radi, neprestano radi ... Mnogo ćeš imati protivnika, ali će te i sami neprijatelji tvoji voleti. Mnogo će ti bede i nesreće doneti život, ali ćeš usled tih beda i nevolja i biti srećan, i život ćeš blagosloviti, i druge ćeš dovesti dotle da ga blagoslove što je najvažnije od svega . hristočežnjiva ličnost evanđelske vrline pretvori u sadržinu svoje duše, svoga bića, svoga života, ona isceljuje sebe od grehovne razbijenosti, legioniziranosti, atomiziranosti, i ulazi u carstvo najviše sinteze života, gde Hristos sveljubavlju i svemudrošću caruje i vlada .

i uđoše u svinje; i navali čopor s brega u jezero i utopi se. A kad videše svinjari šta bi, pobegoše i javiše u gradu i po selima. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu, i nađoše čoveka iz koga behu izišli đavoli, gde sedi obučen i pametan kraj nogu Isusovih; i uplašiše se. A oni što su videli, kazaše im kako se isceli besomučni ( Lk. 8, 32 - 36 ) hristočežnjiva i hristonosna; Rusija čuvar i propovednik pravog evanđelskog Hrista, to je životni ideal Dostojevskoga, ideal lični, društveni, narodni, svečovečanski. Ako se može govoriti o sveidealu, onda je to sveideal Dostojevskoga. Hristos je i sila, i logos, i logika, i smisao, i cilj svega ljudskog u svima svetovima .

zlatnog lanca. Svaka vrlina ima takvu silu da i stvara drugu vrlinu i sama se od nje stvara, podržava Arugu vrlinu i sama se od nje podržava. Niko nikada ne može pomoću zla doći do dobra, ni pomoću bluda do celomudrija, ni pomoću zavisti do dobronamernosti ... Naređujući nam da se ispunimo svakom punoćom Božjom ( Ef. 3, 19 ), sveti apostol nas pobuđuje na podvige, pomoću kojih se možemo ispuniti onakim vrlinama kakima je ispunjen Bog. Raskliktana čudesnom blagovešću Spasovom , hristočežnjiva duša svetog Zlatousta blagovesti: Sveti apostol veli: "zahvaljujući svagda za sve Bogu" ( Ef. 5, 20 ). Šta - zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatao razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i

rasa rasu . hristočežnjiva , bogočežnjiva. U očovečenom Bogu Logosu duša je našla sebe i svoga Tvorca, zbog čega je čudesni Bogočovek i objavio blagovest: Ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je ( Mt.16, 25 ). To jest: naći će njenu suštinu, njen smisao, njenu vrednost, njen raj, njenu večnost, njeno blaženstvo. Nesjedinjena sa Bogom Logosom, duša je van sebe, u večnom luđenju i besmislenom kruženju iz greha u greh, iz muke u muku, iz strasti u strast. Telo čovečje Da čudotvorne radionice ,

i sva je na svom tajanstvenom putu ka Bogu, ka Bogočoveku. Jer stvorena Bogom Logosom, materija je samim tim Bogocentrična. Pored toga, Svojim dolaskom u naš zemaljski svet, i Svojim celokupnim Bogočovečanskim domostrojem spasenja sveta, Gospod Hristos je očigledno pokazao da je ne samo duša nego i materija stvorena od Boga i za Boga, i da je Bogočovek i za nju sve i sva kao i za dušu. Jer sazdana Bogom Logosom, materija je sva svojim najunutrašnjijim nervom bogočežnjiva , hristočežnjiva .

reći: oslobođenje i grešnih du ¬ ša iz ada posledica je Spasove božanske propovedi u adu, koja je svojom svespasonošću i pobednošću nad đavolom i smrću bila očigledna za sve duše, i one su se opredelile za Gospoda Hrista i poverovale u Njega kao Spasitelja. Ali, nema sumnje, ovde je posredi velika božanska tajna, koju tre ¬ ba proći pobožnim ćutanjem i zadržati se mislima na onim stvarima koje je čovekoljubivi Gospod blagovoleo otkriti ljudskom saznanju . hristočežnjiva osećanja Crkva molitveno plete u venac oko beskrajnog čuda Spasiteljevog iskupiteljskog podviga i neodoljivo oseća, i saznaje i ispoveda: da Spasova iskupiteljska smrt ima spasonosnu silu i značaj i za duše ljudske u adu: O velikog čuda Stvoritelj sveta predaje se u ruke bezakonika, i Čovekoljubac se stavlja na krst, da oslobodi sužnje u adu [ 45 ]. Kada Gospod uziđe na krst, strah i trepet spopade svu tvar, i On zabrani zemlji da proguta one što su Ga raspinjali, nego naredi

prostirka od kozje dlake, prebačena preko oštrog kamenja, te i kad je spavala, spavanje joj je bilo kratko i mučno, a često je po čitave noći provodila u bdenju, bez sna. Ne zadovoljavajući se tim podvizima, prepodobna mati Teodora nošaše na telu železne verige. Od tih veriga ona dobi rane po telu; iz tih rana se širaše smrad. Podvizavajući se tako mnogo godina, prepodobna mati naša Teodora blistaše svakom vrlinom. I takva, ona pređe u nestariv i blaženi život na nebesima . HRISTOČEŽNjIVA monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog. [ 4 ] Po smrti javila se Grigoriju, učeniku svetog Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset mitarstava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću molitava svetog Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine. [ 5 ]

od mira ". Tako je svet postao sa Hristom i u Hristu: "miris Božiji ". Da, tako je postao raj: Sigurno je i raj nekada, pre smrti i greha, mirisao Bogom, mirisom Božijim: sav je svet kroz sva bića i sve tvari bio mirotočiv, sav logosan logotočiv. Niko kao Magdalina nije znao i osetio šta je prijanoo Bogu u telu: miomir od ljudi. Najdirljivija zahvalnost za sve što nam je doneo: za božansko Evanđelje i spasenje. Sve miomirne misli duše svoje, sva miomirna hristočežnjiva osećanja svoja Magdalina je izmešala sa mirom, prala njime noge Isusove .