lepotu i sjaj. Svojim slavnim podvizima sveti Ipatije privuče u manastir mnoge hristoljupce, koji postadoše monasi. Za kratko vreme manastir steče trideset monaha koji napredovahu u vrlini. A božanstveni Ipatije dobi od Boga dar čudotvorstva: isceljivaše slepe, hrome, uzete, krvotočive, besomučne i ostale bolesnike. Svojom molitvom svetitelj je u vreme nevolje i nužde umnožavao žito i ostale useve i povrće, i odgonio od ljudi i stoke svaku drugu nemoć. Hrana svetom Ipatiju beše zelje i po malo hleba, koje je uzimao jedanput dnevno oko tri sata po podne; a u starosti je pio i po malo vina. Kada napuni osamdeset godina, kosa i brada mu postadoše bele kao sneg. Zbog čistote života i učenja blaženi Ipatije bi udostojen svešteničkog čina. Pošto je četrdeset godina pasao Hristovo stado, i poslao ispred sebe ka Gospodu osamdeset učenika, najzad i sam sveti Ipatije otide ka Gospodu, da primi nagradu za trude svoje. Sveti Ipatije upokojio se u prvoj

da stavis . Ipatiju i reče mu: Ako hoćeš zdrav da budeš, uzvikni triput poput nebesa sa svima tvojim vojnicima: Bože Leontijev, pomozi mi Svoje viđenje saopšti Ipatije drugovima svojim, i svi jednoglasno uzviknuše kako angel posavetova, i Ipatije najedanput ozdravi. Ovo čudo zadivi sve, a naročito nekoga Teodula. Tada Ipatije i Teodul pođu napred, pre ostalih vojnika, da nađu vojvodu Leontija. Leontije ih primi lepo i ugosti. A kada im izloži svoju veru u Hrista, njihova se srca razgoreše

. A filosofiji bi naučena od oca svog Teona još u mladosti svojoj, i toliki uspeh pokaza u filosofiji, da je prevazilazila sve žive filosofe toga doba, kao što tvrde za nju episkop ptolemaidski Sisinije i Suida, veličajući je mnogim pohvalama. Ona se ne hte ni udavati, da bi se nesmetano bavila filosofijom i knjigom, a naročito da bi iz ljubavi prema Hristu čuvala svoje devičanstvo. I u Aleksandriju se sa svih strana sticahu ljubitelji filosofije, da vide premudru devu Ipatiju i čuju njene mudre reči. I beše ona mnogima učiteljica. Nju poštovahu sve duhovne i svetovne vlasti, i sav narod, i u mnogome se držahu njenih mudrih saveta. Želeći da izmiri patrijarha i gradonačelnika, ona odlažaše k obojici sa krotošću i smirenjem, i mudrim rečima privolevaše ih na izmirenje. Svjatjejši patrijarh i sam tražaše priliku da se izmiri sa gradonačelnikom, ali ovaj, zle naravi, nije hteo ni da čuje za izmirenje. Jednom kada se Ipatija odnekuda vraćaše kolima

priliku da se izmiri sa gradonačelnikom, ali ovaj, zle naravi, nije hteo ni da čuje za izmirenje. Jednom kada se Ipatija odnekuda vraćaše kolima svojoj kući, miromrzivi pobunjenici je napadoše, pa, izvukavši je iz kola, poderaše joj haljine i na mrtvo izbiše. Ali se njihova zveropodobna jarost ne zaustavi na tome, nego se oni ostrviše i na mrtvo telo njeno: isekoše ga na komade, pa spališe na mestu zvanom Kinaron. - Kada žitelji grada saznadoše za to, svi silno žaljahu Ipatiju , naročito ljubitelji nauke. Međutim glas o metežu i događajima u Aleksandriji dopre do monaha na Nitrijskoj Gori. [ 9 ] To im ispuni dušu revnošću, te se sabraše oko pet stotina njih, ostaviše pustinju i dođoše u grad sa željom da zaštite patrijarha. Dogodi se da monasi sretoše negde gradonačelnika koji je išao na kolima. I stadoše vikati na njega koreći ga i ružeći ga, i nazivajući ga jelinom i idolopoklonikom, jer je ranije pripadao jelinskoj veri, [ 10 ] i tek nedavno beše

od drveta, kamena ili kostiju beslovesnih životinja; ti su bogovi neživi i nemoćni, i lako se uništavaju. Rasrđen slobodnom rečju Leontijevom, igemon naredi slugama da ga snažno biju. A on bijen, podiže oči svoje k nebu, otkuda očekivaše pomoć Božju, i govoraše igemonu: Bezumni mučitelju ti smatraš da mene mučiš, a ustvari ti sebe sama više mučiš, jedući se u srcu svom. Posle dugog bijenja svetog Leontija, igemon naredi da ga ponova odvedu u tamnicu. Zatim, obraćajući se Ipatiju i Teodulu, igemon ih upita: Zašto vi odbaciste otačke običaje u kojima se od detinjstva vaspitavaste, i ostaviste vojničke plate, te ožalostiste cara? - Sveti odgovoriše: Mi dobismo bolje plate od Cara Nebeskog: jer nam On dade hleb koji silazi s neba i nikad se ne može potrošiti, i čašu vina koja ističe iz rebara Hristovih. Adrijan im na to reče: Tim nepotrebnim i besmislenim rečima vas je naučio pogani Leontije; a ja vam kažem: učinite po volji caru. Eda li ne znate njegovo

noći putovao pored jedne reke, zapaljene sveće javljale su se iz vode i osvetljavale mu put, da se ne bi okliznuo i pao u reku. On i strašnog drakona umrtvi. Jer za carovanja Konstancija, [ 3 ] sina Konstantina Velikog, na neki nepoznat način uvuče se odnekud u carske palate veliki drakon, i leže pred sama vrata carskih riznica, gde se čuvalo zlato i celokupno bogatstvo carsko. I ne davaše nikome da se približi. Uplašen time, car Konstancije posla izaslanike svetitelju Božjem Ipatiju , moleći ga da dođe u Carigrad, jer svetitelj beše pročuven na sve strane zbog čudesa koja je blagodaću Hristovom činio. Pri dolasku car ga srete i pokloni mu se do zemlje, i ukaza mu svako poštovanje. I moljaše ga da svojom molitvom otera ispred carskih riznica drakona, koga nikakva ljudska sila nije mogla oterati. Mnogi su duhovnici pokušavali da ga molitvom odagnaju, ali nisu uspevali, pa su neki i postradali. Svetitelj mu na to reče: Ako naša molitva i ne uspe, care, uspeće

veoma strašan, imao je u dužinu šesdeset lakata. I kad se svetitelj približi do silno užarene peći, on reče drakonu: U ime Hrista, koga i ja najmanji propovedam, naređujem ti da uđeš u ovaj oganj - Strašni drakon se zaleti, ulete u užarenu peć, i tamo izgore. I svi prisutni, koji to sa užasom posmatrahu, proslaviše Boga što u dane njihove javi svetu takvo svetilo i takvog čudotvorca kao što je sveti Ipatije. Tada car uznese veliku blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, svetom Ipatiju . I otada počitovaše blaženoga kao oca svog. I naredi car da se izradi Ipatijev lik još za života ovoga svetitelja, i taj lik držaše car u svome dvoru kao oružje protiv svake neprijateljske sile. Kada se sveti Ipatije vraćao iz Carigrada u svoj grad, na putu u jednom tesnacu čekala ga je naoružana zaseda zlobnih jeretika Novatijana. [ 5 ] I kada on naiđe, oni iznenada naleteše na njega, mnoge mu rane zadadoše, pa ga sa visokog brega u neko blato baciše. A svetitelj, jedva živ ,

Rutinskog Ipatiju čašu vina i hleba, posle čega se Ipatije odmah oslobodi strasti koja ga je mučila, i on za blagodari Gospodu i svome nastavniku. Posle izvesnog vremena Ipatije, po savetu svog duhovnog oca, otputova u Carigrad da ukaže pomoć jednome čoveku koji se nalazio u nekom teškom iskušenju. Tom prilikom on bi od pomoći i svome ocu koji beše doputovao u Carigrad. Pošto zatim isprati oca svog u njegov zavičaj, Ipatije sa dva inoka otputova u Halkidon. Tamo se nastani u manastiru Rutinskom

ipatiju

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov