, makroekonomija je još uvek podeljena na dve velike škole mišljenja: kejnzijanci i monetaristi. Prvi zastupaju gledište da su tržišta nesavršena i da

sa tim ide. Kako je Robert Lucas tih dana izjavio, svi su ponovo postali kejnzijanci .

privatnog sektora. kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog

kao put izvan. Fridman se uvek žalio na to kako je bio marginalan, kako Kejnzijanci na Harvardu i Jejlu imaju monopol na politički uticaj. On i njegove

slobodnog tržišta izgubile svoje samopouzdanje, da su socijalisti i Kejnzijanci bili spremni sa svojim zahtevima i agendama kada se tržište ruši. Mi

sam procitao dovoljno, isto kao i od Kejnza, Krugmana, Stiglica itd. I Kejnzijanci i Cikaski momci duvaju u istu tikvu. Zaglupljuju narod svojim

da bi i one pokupile neke mrvice sa kasnjenjem. Duboko shvatajuci, Kejnzijanci i Krugman se bitno razlikuju: Kejnz insistira na komplementarnosti

i politicki najblize. Naravno da su na zapadu neoliberalni ekonomisti kejnzijanci u lisicjoj rupi, jedino kad dodju u treci svet, gde se puno toga ne vidi i

biti ponovo uspostavljeno poverenje investitora. S druge strane, kejnzijanci su uvereni da će bez značajnog fiskalnog stimulansa ekonomije

utiču na oporavak privrede iz krize. Na jednom kraju nalaze se kejnzijanci (stari, a delimično i novi) koji zastupaju stav da pravovemeni državni

Bio je to 15. avgust 1971. godine kada je Nixon poručio da smo od danas svi Kejnzijanci . Nije to značilo ništa drugo do prepuštanje dolara pučini "okeanskih

(kejnzijanizam, monetarizam, nova klasična makroekonomija, novi kejnzijanci ); Kejnzijanski metod utvrđivanja ravnotežnog nivoa dohotka,

krize bude oslanjala samo na mjere štednje koje tu depresiju i potiču. Kejnzijanci podupiru umjerenu fiskalnu konsolidaciju i proračunske poticaje za