nadležnosti, Evropski je sud bio izuzetno važan pri uobličavanju pravnog poretka Unije. Sud je pokrenuo proces tzv. konstitucionalizacije Ugovora čime je pravni poredak EU stekao karakteristike koje ga razlikuju od sistema međunarodnog prava. Stoga

. Činjenica da je demokratija u ovom modelu moguća i načelno ostvariva jedino ukoliko se na bitan način veže za proces konstitucionalizacije , u isto vreme upućuje na stepen relevantnosti ovog procesa, koji je opet neodvojiv od jačanja pravnog sistema EU

, proces viševekovnog ustavnopravnog oblikovanja ljudskih prava doveo je i u savremenoj Srbiji do izuzetno obimne konstitucionalizacije ljudskih prava i njihovog skoro univerzalnog dejstva. Valja naglasiti da savremeni srpski Ustav štiti veoma širok

Srbije, dajuci i kljucnu primedbu da nije moguc promisljen i dugorocan koncept lokalne samouprave bez prethodne konstitucionalizacije celokupnog sistema. Unutar ovih ogranicenja, sudija Simic je dao niz kljucnih kritickih pojedinacnih primedbi,

između njega i Koštunice nema bitnijih razlika kada je reč o prioritetima naše politike: ulazak u EU koji nije moguć bez konstitucionalizacije Srbije u evropskom duhu; obezbeđenje odgovarajuće autonomije za Srbe na Kosovu; pokretanje privrednog razvoja;

se različite faze javljaju i prelaze jedna u drugu (prelazak iz faze B u fazu C pod uslovima starog režima ili u uslovima konstitucionalizacije modernog građanskog društva), Hroh formuliše svoju tipologiju pokreta nacionalnih preporoda koristeći se obimnim

Network for the Independent Oversight of Policing - INIOP). konstitucionalizacije Evropske zajednice (Unije), ali se prvi put jasno javno manifestovala i kulminirala u francuskom i holandskom,, ne na

granica javne i privatne vlasti, deinstitucionalizacija poretka prava i politike, arbitrarnost kao supstitucija konstitucionalizacije vlasti, kolonizirano javno polje, paradržavni kartel sa Miloševićem u centru. Tribalni nacionalizam osnovno je

polja. (Političko polje temeljno je za rekonstituciju poretka.) Drugi je u naglašeno niskoj ulozi prava i procesa konstitucionalizacije političke vlasti, i treći je u osobitoj formi poverenja u direktnu političku akciju a nerazumevanju uloge

ulogu pojedinca (Đinđića) i potcenjuje značaj onih mehanizama koji su u srcu legalističke strategije, nužnost konstitucionalizacije političke moći i ustanova koje su u srcu parlamentarizma (ustanove predstavljanja). To je po našem sudu najslabija

koji nasleđuje Đinđićev politički kredo ima nedovoljno razumevanja za imperative poretka (države) i imperative konstitucionalizacije političke vlasti. Đinđić se u oslanjanju na politička sredstva i mehanizme demokratske legitimnosti u biti oslanjao

postkomunističkih društava. Politička dinamika postkomunističkih društava ne samo da je pomerila pitanja konstitucionalizacije revolucija u središte ideološkog diskursa, već je i političkoj teoriji i vrednostima liberalnog

(Arendt). Analiza političke dinamike u Srbiji smeštena je u ovaj teorijski i normativni okvir. Analizira se proces konstitucionalizacije revolucije i pokazuje se zašto je Srbiji nužna nova percepcija kolektivnog identiteta utemeljena s onu stranu

dinamika u Srbiji, upravo zbog osobitog stanja ustavnog interregnuma, ne pokazuje dovoljne i neophodne učinke konstitucionalizacije politčke moći novih aktera, što u osnovi procesu konstitucionalizacije liberalne revulucije daje naglašeno

, ne pokazuje dovoljne i neophodne učinke konstitucionalizacije politčke moći novih aktera, što u osnovi procesu konstitucionalizacije liberalne revulucije daje naglašeno neliberalne učinke. Odsustvo mogućnosti novih političkih aktera da se u ovom