pogubljenja, ali kada se nad njime stade pojavljivati nebeska svetlost, i to posvedočiše i očevidci Turci, sudija dozvoli te hrišćani preko Jermena otkupiše telo mučenikovo i česno ga pogreboše. (Stradanje mu zapisa Nikifor Hijoski u "Novom Limonariju ").

duhovnik Hrisogon. U to vreme neki stari prezviter Zoil imaše viđenje kojim mu se otkri, gde se nalazi telo Hrisogonovo nesahranjeno. Požuri starac, nađe telo mučenikovo , položi ga u sanduk i držaše u svome domu.

smrtne kazne ga baciše u oganj, no - o, čuda oganj se ne kosnu ni mantije mučenikove, pa čak ni kose njegove: drva i sav gorivi materijal izgoreše i u pepeo se pretvoriše, a mučenikovo telo ostade celo celcato; međutim duša Ilijina je već likovala u nebeskim naseljima, stojeći pred prestolom Svevišnjega. Tako ratoborac Hristov Ilija primi od

u nebeskim naseljima, stojeći pred prestolom Svevišnjega. Tako ratoborac Hristov Ilija primi od Gospoda Hrista neuvenljivi venac mučeništva. Oni što čuvahu mučenikovo telo, uveče jasno videše svetlost koja siđe s neba i okruži sveto telo mučenikovo. Videći to, agarjani govorahu: Pošto ga naš oganj ne sažeže, to evo sam Bog posla oganj

Hristov Ilija primi od Gospoda Hrista neuvenljivi venac mučeništva. Oni što čuvahu mučenikovo telo, uveče jasno videše svetlost koja siđe s neba i okruži sveto telo mučenikovo . Videći to, agarjani govorahu: Pošto ga naš oganj ne sažeže, to evo sam Bog posla oganj s neba da ga sažeže. Hrišćani otkupiše od mučitelja svete mošti, koje izdavahu od

ga: Kako ti je? Nije li vrućina? - Verujte, ne osećam, odgovori svetitelj; a za vas nesrećne gotov je večni oganj. - Besni od gneva, oni ga ponova baciše na lomaču. Lice mučenikovo beše okrenuto istoku. Kada pregoreše konopci kojima mu ruke behu svezane, on oseni sebe krsnim znakom i gromko reče: ' ' Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh

mučenika po glavi, i on ispusti duh. Odmah zatim, iako je sijalo sunce, pojavi se na nebu oblak i pljusnu kiša. Hrišćani proslaviše Boga i moliše upravu da im da telo mučenikovo . - Ne nadajte se, zagrajaše Turci, celo ćemo ga sažeći i u prah razvejati. - I zlobni, oni nabacaše na lomaču životinje, da se ne bi mogli raspoznati opaljeni ostaci. No

dokopa tela, govorahu fanatici; ali mi ćemo ga spaliti do sutra. Ako ne, bacićemo ga u pomijaru. mučenikovo telo i odnese domu svom; odatle bi preneseno u saborni hram svetog Georgija. Sutradan sveštenik Petar prijavi se sudiji i izjavi: Jutros rano dođoh u crkvu i nađoh tamo

dželat šta mučenik želi, stade ga nasilno obraćati na zapad, no mučenik se ponovo okretaše na istok. Ovo razbesne dželata i on mu naglo otseče česnu glavu, dok lice mučenikovo blistaše radošću još dugo vremena po posečenju. Postrada za Hrista u dan 3. jula, u sredu, 1812. godine, na trgu blizu hrama Svete Sofije u Carigradu. Blagočestivi i

baci Amfijana na muke. Između ostalih muka zaviše mu noge pamukom pa zapališe. No kad osta živ, baciše ga u more sa kamenom o vratu; a more se uzburka i izbaci telo mučenikovo u grad. Edesije bi najpre poslan u bakarne rudnike u Palestinu, po tom odveden u Misir. U Aleksandriji ispuni se svetom revnošću protiv nekoga kneza Jeroklea, koji na

, vezaše mu kamen o vrat, pa ga u more baciše. A more se tog časa uzburka, i zemlja se zatrese, i grad se uskoleba, i sve spopade silan strah, a talasi morski izneše telo mučenikovo na zemlju pred kapiju gradsku. Tako postrada i skonča sveti mučenik Amfijan u petak, 2 aprila 306 godine. Posle toga biše pohvatani i ostali hrišćani, i Edesije brat

, on izvede izvor hladne vode u mestu suhu. Na obali reke Ergine naredi Tiverijan, da dželat poseče Aleksandra i telo mu baci u vodu. Kada dželat zamahnu nad glavom mučenikovom , vide svetle angele Božje unaokolo, i uplaši se, i klonu mu ruka. Upita ga Aleksandar, zašto mu klonu ruka, a on reče, da vidi neke svetle mladiće okolo njega. Željan

odstupe angeli, te da se dželat ne plaši. I tako dželat svrši svoj posao 298. godine. Pimenija izvadi telo svoga sina i česno ga pogrebe. Behu mnoga isceljenja na grobu mučenikovom . Po smrti javi se mučenik svojoj majci i navesti joj njen skori prelazak u drugi svet.

za jelo osim idolskih žrtvoprinosa. No Jakint to ne hte jesti, i posle osam dana umre u tamnici. I videše tamničari dva svetla angela u tamnici: jedan pokrivaše telo mučenikovo svojom svetlom odećom, a drugi polagaše divan venac na glavu njegovu. I sva tamnica beše svetla i mirisna. Česno postrada mladi Jakint i večnom slavom uvenča se 108.

ostave tu, jer će se svake godine u spomen njegov more povlačiti od obale za sedam dana, dajući na taj način put onima koji žele doći i pokloniti se svetom telu mučenikovom . I bivaše tako kroz mnoge i mnoge godine, počevši od carovanja Trajanova pa sve do carovanja Nikifora, cara grčkog. [ 14 ] A tamo se molitvama svetiteljevim zbivahu i