sam čovek, i nemam gde glave skloniti. Stoga te molim, gocpodine moj, sažali se na mene, i ne oteraj me odavde, već me ostavi da u ovom ćošku boravim. Ja nikome nikakvo zlo ne činim. He zabraniš li mi da ovde boravim, i smiluješ li se na mene, ti ćeš od samog Boga doživeti milost. - I upravitelj se sažali se na njega, i ostavi ga tu da boravi. Malo kasnije pojaviše se roditelji njegovi iz doma, idući u carevu palatu. Ugledavši ih, blaženome navreše suze, i reče u sebi. Eto, ispuni mi se želja: vidim svoje roditelje. Ali nećeš se obradovati, đavole, jer blagodaću Gospoda mog ni u šta ne računam tvoje raspaljene strele protiv mene. - I opet uzdahnuvši k Bogu, reče: Gospode Isuse Hriste, nemoj me nikako ostavljati - I boravljaše tamo u jednome ćošku kraj kapije, ležeći kao Lazar, ili kao Jov na bunjištu. A otac njegov, videći jadnoga siromaška gde leži kraj vrata, stade mu sa svoje trpeze slati hranu, govoreći: Veliko

, gospođo, odgovori Papagalo. Dosad se još ništa nije dogodilo. Možda je samo neprijatan nesporazum. Ali odmah ćemo videti ... Gde su ti knjige? upita Tonina . navreše na oči; grčevito je stezao usne da ne zaplače. Majku i Žutku video je samo kao kroz mutno staklo .

moj, Duh Sveti, što od Oca ishodi, hodio hiljadu godina za čoporom divljih svinja, zaista čopor divljih svinja pokrstio bi se do sada duhom i istinom, i mesto čekinje svila bi porasla po njemu. A tebi je duša obrasla čekinjom zbog divljeg bežanja od mene . navreše suzama. Vaistinu, i grlo i srce

Hrista, kojeg je Njen uzdah dobro uzdrmao, nas tavili jezikom da prebiram po Njenim prstima, loveci ih pod tankom tkaninom. U tri reci ga je razbila. Mefisto rece on naglo i teatralno kao da na daskama igramo predstavu, a ne da me on kolje moj Mefisto? Šta cinimo to? Ti sad, ovog casa možeš da ustaneš, i s nama u Raj podeš. Ti si bice svetlosti. Tvoj duh doborotu i milost ište. Tvoje je carstvo nebesko kaza i pusti mac da padne uz tresak . navreše na oci od lepote. Zamislih copavog Mefistofela, Ðavola, kako pred njim kleci i traži da se pokaje, da ga mali braca primi pod svoje okrilje. Okolo andeli letuckaju, muzika sfera udara tuš, a Ðavo se predaje. Velicanstveno .

mirisom pesme. Sećam ih se veoma rado navreše sećanja ...

zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori nismo je učili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebična i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati. Ona previše pije, reče Sula. Da, znam. I jedva da se ikada zanima za decu. Juliji navreše suze. Da, i to znam. Šta da radim? Znaš, mogao bi da se razvedeš, reče Julija, dok su joj suze tekle niz obraze. Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemički. Kako to da uradim, kad ću biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo. To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš onda voliš Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi? Ali

je najgori utisak . navreše na oči koja i pored svega ...

na ta izazivanja, pamteći dobro vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvrćući se po tim živim licima, punim glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina. Tada sam tako stajao pokraj majke, dok je ona svršavala moju stvar sa učiteljicom. Sada je mesto majke gospodin direktor nešto šaputao na uvo gospodinu profesoru, koji je klimao glavom i pažljivo me posmatrao . navreše na oči prilikom tog govora, istinite suze uzbuđenja, a gospodin direktor me je, i sam uzbuđen, uveo u prvu klupu .

našli u Zekinoj kući . navreše svakakva pitanja u jedan glas. Meda je pokušavao da ih umiri kroz prozor Zekine kuće, pošto on jedini nije mogao da uđe. Najzad Detlić nekako dođe do reči :

put za Vrnjačku Banju gde su mošti, prema pravilima Crkve, omivene belim vinom i vodom, a nad njima je sveštenodejstvovao otac Nenad Mihailović, uz prisustvo trojice već pomenutih i sestre Ružice, supruge Ljubiše Radovića. Ujutro nastavismo za Cetinje. U konaku manastira Svetog Petra Cetinjskog mošti smo predali mitropolitu crnogorsko-primorskom, visokopreosvećenom gospodinu Amfilohiju ( Radoviću ). Poklonismo se prvo moštima svetog Petra, a reči tropara zatim navreše kao voda kroz pesak: Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi postradaste telom zemlja se rastuži, al spasoste duše nebo se veseli [ ... ] preci se vaši raspevaše nebom [ ... ] ulazite u raj deco besmrtnosti [ ... ] novomučenici srpski, molite Boga za nas. Posle nekoliko meseci Ljubiša Radović je napravio drveni kivot u koji su kasnije pohranjene kosti donjegradinskih i jasenovačkih novomučenika. Potom je mitropolit, sledujući crkvenoj praksi drevnih hrišćana ( da se okupljaju

na osnovu kojih ne možeš ući u trag piscu : navreše u sećanje različiti događaji o kojima još nije razmišljao: prvo poznanstvo s Ančkom, opomene Pavlove i beležnikove, pripravnikovo ispraćanje Ančke kući, sastanci kod Krače, domaće često tako bezrazložne svađe sve mu je to šumilo u glavi. Onda se seti raznih zajedljivih primedaba čije žaoke nije dosad nikad shvatio ni osetio a sad sad su mu rasle u sećanju bujno i razgranato kao koprive uz senovit zid i pekle ga do dna srca .