. Onaj začetak ponosa ( ili gordosti ) kada se detetu sâm Bog otkriva Svojim Jastvom, može poslužiti podvigu individuacije, ili oboženja, rečju, radosnom i dobrovoljnom služenju Bogu, čiju je sliku i priliku od Njega čovek rođenjem dobio, ili se ovaj Božiji lik u njemu i radosni ponos da čovek taj lik u sebi sledi, može izopačiti u lucifersku gordost budućeg ničeanca, čovekoboga Kirilova, Stavrogina, Ivana Karamazova, svih Ivana u nama, vodeći u propast ovakvog, Bogom neosvešćenog , ili još gore, svesnog bogootpadnika .

što sledi: http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/49486-Bitka--novine.html @Beli Orao Sve pokušavao, brate. Pročitao "Daleko je sunce" ( lektira ) i "Korene ", dalje ni makac, odustajao zbog onih njegovih predugih ( besmislenih ) monologa. Inače, tamo negde ' 80. - tih Ćosić se ( kao i sad ) prodavao na angro a i čitao. U to sam se uverio u svom neposrednom okruženju i, priznajem, došlo je do" nacionalnog osvešćivanja "mojih komšija za razliku od mene," nacionalno neosvešćenog ", dal ' je to zbog Ćosića ili Petra Lukovića ne bih znao reći. Sve preporučeno pročitao, ne vredi. Pozdrav svima

, opterećeno mržnjom i predrasudama, takođe odiše amalgamom nekadašnjih i sadašnjih ideoloških uverenja. Odumiranje države zamenjeno je minimalnom državom kao servisom korporativno-tržišnog zdanja u čijeg se klijenta i zastupnika ona mora pretvoriti. Jedina pozitivna državna funkcija mimo toga vidi se u mogućnosti instrumentalizacije državnog aparata kao represivnog sredstva protiv tradicije shvaćene za zaostalost i prepreku modernosti, odnosno protiv neosvešćenog i nepreobraćenog naroda. Parazitski mentalitet utopista ipak se ne okreće idealizovanoj tržišnoj utakmici i preduzetništvu, već kačenjem na državne fondove i bitisanjem u paradržavnim i državnim institucijama, koje navodno teže reformisati. Pri tome se vidi pravo lice ovih ideoloških stremljenja, koje iza širenja utopističkog diskursa i sukobljavajuće-destruktivnog rukovođenja prezrenih postojećih institucija pokazuje duboku nesposobnost da reši

, ako bih mu pustila poruku sve bi bilo isto . neosvešćenog kod Vas. Zaista, pitate li se šta Vi ustvari želite, koje su Vaše ambicije kad jeon u pitanju? Ako želite sasvim slobodnu vezu onda treba da raskrstite sa sobom i stvarno omogućite i njemu i sebi slobodu. Ako želite da ste sa njim u vezi, ne vidim razlog zašto ga odbijate. Moguće je da su u pitanju neki strahovi od vezivanja i sl. Potrebno bi bilo da sednete i razgovarate o svemu, ali nisam sasvim sigurna da vi to možete jer još uvek nenate osvešćene niti zrelo definisane potrebe kada

još pišu i u potrazi su za novom pesmom, kao novim danom bivaju prokazani, sklonjeni i, prećutani i udaljavani od publike, fondova, planova i troškova , neosvešćenog utopiste onda se varate, jer u usmenim kontaktima sve moje kolege, stihopisci, imaju istu indignaciju ali u zavisnosti od raspodele cehovsko statusnog položaja, trpe i ćute između rukovodeće, predsedničke ili sekretarske autistične prepotencije ili članske uvlakačke impotencije, uklopiv mizanscen u materijalno devastiranoj kulturi, uopšte - primećuje Šajtinac .

kroz različite oblike isključivanja neistomišljenikâ sekularno sveštenstvo našeg vremena? Ono cilja na samu ideju slobode. Tome ide u susret neprestano nametanje graničnika srpskoj intelektualnoj svesti: nekad u ime jugoslovenstva, sada u ime regionalne saradnje i jugosfere; nekad u ime komunističke društvene jednakosti, sada u ime evropske tržišne efikasnosti; nekad u ime komunističkog internacionalizma, sada u ime zajednice evropskih naroda. U ime neosvešćenog usvajanja tih pojmova, srpska intelektualna svest treba da zatvori oči pred iskustvenom i istorijskom evidencijom: ona treba da sebi uskrati slobodu saznanja i konceptualizaciju srpske kulturne politike. U tim prećutnim, skrajnutim i delotvornim nalozima koje neprestano oglašava sekularno sveštenstvo nalazi se odlučujući razlog za obnovu titoističkog jugoslovenstva .

tog iskorenjivanja sledi. Utoliko, ono što nam dalje, uz sva kobna kašnjenja nesumnjivo sledi kao politički zadatak, jeste duhovni i institucionalni napor da kroz reflektovano iskustvu tog i takvog ( pravoslavnog ) duhovnog prostora nađemo uporište za iskušenja u kojima jesmo i koja nas tek očekuju. Razume se, to ne može biti nikakav poziv na vođenje nekakve mantijaške politike ili zalaganje pravoslavni klerikalizam, već naprosto ugledanje na jedini postojani kamen neosvešćenog nacionalnog identiteta iz koga se [ 22 ] može iznedriti kopča sa ( post ) modernim svetom ( i realnošću real-liberalizma ) ne zato što je to politički korektno, već naprosto zato što je to danas uslov života i nacionalnog opstanka .