, on, iskoristi jednu priliku i otkri nastojatelju svoju nameru o opcelništvu. Čuvši to nastojatelj se veoma ožalosti, jer je hteo da on bude zajedno s njim kroz sav svoj život. Ali, razmislivši potom, njemu dođe misao da je ta Romanova želja od Boga. I on blagoslovi Romana, pomoli se za njega, snabde ga za put svim potrebnim pa ga otpusti. Tako prepodobni Roman, uzevši sa sobom i drugog brata, svog druga i sapodvižnika po imenu Ilariona, otputova, i oni brzo stigoše u pustinju Paroriju . Stigavši u manastir svetog oca Sinaitskog, oni se pokloniše tom velikom svetitelju sa dužnom pobožnošću i uvaženjem. On ih upita odakle su došli, i radi koga su cilja došli kod njega? Oni mu onda ispričaše i objasniše sve o sebi, i rekoše da su došli da se nauče od njega duhovnom životu. Veliki podvižnik primivši ih sa radošću, i doznavši po Božjoj blagodati što obitavaše u njemu, kakve su svakoga od njih moći i raspoloženje, dade svakome odgovarajuće poslušanje. Ilarionu ,

velikog među ocima podvižnika kako se podvizava kao jedan običan početnik i trudi u svakom poslušanju. Posle ovoga uskoro njih dvojica doznadoše da je pustinja Parorija opet mirna, jer je car Aleksandar [ 17 ] najstrožije zapretio lopovima i razbojnicima, koji su imali običaj da nanose iskušenja slugama Božjim, i saopštio im da, ako ne prestanu, kazniće ih otsecanjem glave. Kada ovu blagu vest prepodobni oci proveriše i utvrdiše da je tačna, napustiše Zagoru i vratiše se u Paroriju , u svoju omiljenu pustinju i samoću. To je bilo takvo mesto da je i sam pogled na njega mogao da izazove umiljenje u bogoljubivim dušama. Došavši tamo, ova dvojica podvižnika nastaniše se vrlo brzo blizu manastira velikoga Grigorija Sinaita i kelije sebi tamo načiniše. U to vreme i ja, veli pisac ovog Žitija, najbedniji među monasima, dođoh iz Carigrada na to mesto, i, čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i podčinih se prepodobnom

u kulu sa monasima i tamo ostanemo, ili da se udaljimo iz toga mesta. To vam savetujem, pisaše upravnik, starajući se za vašu korist i spokojstvo. Čuvši za takvu nemilu vest mi se velikom žalošću ispunismo; suze su nam navirale na oči, jer je trebalo da napustimo našu omiljenu pustinju. Zbog dugovremene naviknutosti na samoću ( a to znaju oni koji su je okusili ), beše nam nemoguće da se nastanimo zajedno sa monasima u manastirskoj kuli, te zato i protiv volje napustismo Paroriju i vratismo se opet u Zagoru. Našavši naše pređašnje kelije u Mokri, nastanismo se u njima: starac naš prepodobni Ilarion i ja s njim na jednom mestu, a prepodobni Romilo malo dalje od nas na drugom mestu. Mislim da je to učinio, da bi imao neprekidni podvig plača, jer usamljenost, kada biva s razumnošću i s uzvišenijim božanskim ciljem, postaje roditelj plača. To najjasnije pokazuje i prepodobni Roman o kome je ovde reč. Kolikogod sam puta k njemu odlazio poslom, po zapovesti

da je to učinio, da bi imao neprekidni podvig plača, jer usamljenost, kada biva s razumnošću i s uzvišenijim božanskim ciljem, postaje roditelj plača. To najjasnije pokazuje i prepodobni Roman o kome je ovde reč. Kolikogod sam puta k njemu odlazio poslom, po zapovesti starčevoj, došavši pred keliju ja sam ga uvek čuo kako rida i plače. Ovde on ne prožive s nama dugo vremena, jer se stalio sećao naše Parorije, i željan pustinjačke usamljenosti on napusti ubrzo Zagoru i otide u Paroriju , ne plašeći se tamošnjih opasnosti. Jer ljubav prema pustinji učini da on prezre i telesnu opasnost koja mu je tamo pretila. Došavši tamo on zađe duboko u planinu, i sagradi sebi kolibu, u kojoj se udostoji i velike shime, pri kojoj dobi ime Romilo. Tu je proveo pet godina odvojen od svakog opštenja s ljudima, osim što je katkad po potrebi dolazio u manastir svetog Sinaita. Ali ko može da iskaže njegove suze i njegov plač za sve to vreme, ili njegove borbe s demonima i njihova

koji će, kako beleži njegov biograf potonji patrijarh konstantinopoljski Kalist, presudno uticati na njegov dalji podviižnički život. Od starca Arsenija, Grigorije se naučio konteplaciji. Sa Krita odlazi na Atos, gde boravi u skitu Magula u Kareji. Česti upadi osanlija na Sv. Goru su posebno ugrožavali ona mesta koja nisu bila zaštićena velikim zidinama manastirskim, te je Grigorije ponovo, primoran istim uzrokom, morao da napusti svoje mesto prebivanja . Paroriju koja se nalazila na samoj granici tada slobodne Bugarske i Vizantije. U Paroriji će se oko Grigorija okupiti jedna grupa monaha koja će uticati na širenje isihazma u slovenskim zemljama, a posebno u Srbiju .

velikog Sinaita sve do njegovog blaženog usnuća u Gospodu ( koje bi 27. novembra 1346. godine ). Tada se prepodobni Romilo i Ilarion presele iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova ( u Bugarskoj ), gde su se i pre toga podvizavali. Tu Sveti Romilo zamoli Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, našto Ilarion jedva pristade, ispunjujući tako volju Božju i usrdnu molbu brata svoga. Kada potom pobožni car Bugarski Jovan Aleksandar ( 1331 - 1371. g. ) oslobodi spomenutu Paroriju od napadaja lopova i razbojnika, onda se Sveti Romilo sa svojim duhovnikom Ilarionom vrati u Parorijsku omiljenu mu pustinju i nastani se opet tamo. Upravo u ovo vreme k njima dvojici dođe iz Carigrada ovaj prepodobni Grigorije Ćutljivi, o kome je ovde reč. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj Gori ili i negde drugde, prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No kako se Sinait preseli ka Gospodu, Grigorije zato i dođe kod

, a možda i pre toga, u Svetoj Gori ili i negde drugde, prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No kako se Sinait preseli ka Gospodu, Grigorije zato i dođe kod Svetog Romila da bude njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. "U to vreme, veli on smireno za sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto ( u Paroriju ), i čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i podčinih se starcu Ilarionu, kojemu je bio podčinjen i sam Prepodobni Romilo ". Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve nisu napali bezbožni Agarjani. Tada su oni obojica sa svojim starcem Ilarionom morali otići ponovo u Zagoru. Potom je Sveti Romilo otišao na Svetu Goru, a prepodobni Grigorije i Ilarion ostali su u Zagori. Po upokojenju pak

. Žitije mu je napisao njegov bliski učenik i sapodvižnik Grigorije Mlađi Gornjački, zvani "krasnopisac" takođe poznat kao Sinait [ 197 ] Romilo se rodio u Vidinu od oca Grka i majke Bugarke. Zvao se Rajko ( Rusko? ). Pošto je tu odrastao i dobio prvo obrazovanje, tajno napusti mesto rođenja i otputova u Zagoru kod Trnova. Tu se u manastiru Bogorodice Odigitrije zamonašio, dobivši ime Roman. Željan još strožijeg duhovnog života odatle sa prijateljem Ilarionom odlazi u Paroriju kod već čuvenog Grigorija Sinaita, od koga prihvata sinaitska duhovna predanja i način života pun poslušnosti, vernosti duhovnom ocu i smirenja. Posle Grigorijeve smrti ( 1346 ) i upokojenja starog starca koga mu je ovaj bio odredio za rukovoditelja, sa svojim novim starcem i sa drugom Ilarionom, nekoliko puta se vraćao u Zagoru, pa opet u Paroriju, jedno zbog upada razbojnika, a drugo zbog sve veće želje za usamljenim molitvenim samovanjem. U Paroriji mu se pridružuje i

Odigitrije zamonašio, dobivši ime Roman. Željan još strožijeg duhovnog života odatle sa prijateljem Ilarionom odlazi u Paroriju kod već čuvenog Grigorija Sinaita, od koga prihvata sinaitska duhovna predanja i način života pun poslušnosti, vernosti duhovnom ocu i smirenja. Posle Grigorijeve smrti ( 1346 ) i upokojenja starog starca koga mu je ovaj bio odredio za rukovoditelja, sa svojim novim starcem i sa drugom Ilarionom, nekoliko puta se vraćao u Zagoru, pa opet u Paroriju , jedno zbog upada razbojnika, a drugo zbog sve veće želje za usamljenim molitvenim samovanjem. U Paroriji mu se pridružuje i Grigorije iz Carigrada, docnije pisac njegovog žitija. Posle jednog od povrataka iz Zagore u Paroriju, zašao je duboko u planinu, sagradio sebi usamljeničku kolibu, primio veliku shimu i dobio ime Romilo. Tu je proveo punih pet godina odvojen od svakog opštenja sa ljudima. Još jednom se vratio u Zagoru da bi opet otputovao u Svetu Goru. Tamo su počeli

pun poslušnosti, vernosti duhovnom ocu i smirenja. Posle Grigorijeve smrti ( 1346 ) i upokojenja starog starca koga mu je ovaj bio odredio za rukovoditelja, sa svojim novim starcem i sa drugom Ilarionom, nekoliko puta se vraćao u Zagoru, pa opet u Paroriju, jedno zbog upada razbojnika, a drugo zbog sve veće želje za usamljenim molitvenim samovanjem. U Paroriji mu se pridružuje i Grigorije iz Carigrada, docnije pisac njegovog žitija. Posle jednog od povrataka iz Zagore u Paroriju , zašao je duboko u planinu, sagradio sebi usamljeničku kolibu, primio veliku shimu i dobio ime Romilo. Tu je proveo punih pet godina odvojen od svakog opštenja sa ljudima. Još jednom se vratio u Zagoru da bi opet otputovao u Svetu Goru. Tamo su počeli vremenom da se oko njega okupljaju mnogi monasi, osobito iz njegovog naroda, radi duhovne pouke. Po njegovom životopiscu, on je još od mladosti imao dar da privuče sebi druge svojim životom i mudrom rečju. U čežnji za samoćom, on

" i primanje "mučeničkog venca ". Istorijski događaji se tumače u svetlosti meta istorijskog, Carstva nebeskog, istorijska horizontala se osmišljuje na jedini mogući način: eshatološkom vertikalom, logikom krsta i Golgote. [ 201 ] Paroriju iz Carigrada, što bi ukazivalo da je poreklom bio Grk, kao i činjenica da Romilovo žitije piše grčki. Međutim, drevno svetogorsko predanje tvrdi da je on došao "iz Srbije ". Rođen je krajem HIII ili početkom HIVveka. Gde se podvizavao pre dolaska u Paroriju, teško je utvrditi. U Paroriji je zajedno sa Romilom bio poslušnik starca Ilariona koga je Romilo prosto primorao da im bude duhovnik posle smrti njegovog starca. Kada je Romilo otišao u Svetu Goru, Grigorije i Ilarion su i

Romila sledovao je i njegov učenik i sapodvižnik Grigorije Mlađi Sinait, nazvani Gornjački, sa grupom svojih učenika. [ 202 ] Njegovo poreklo je nepoznato. Iz njegovog žitija prepodobnog Romila saznajemo da je došao u Paroriju iz Carigrada, što bi ukazivalo da je poreklom bio Grk, kao i činjenica da Romilovo žitije piše grčki. Međutim, drevno svetogorsko predanje tvrdi da je on došao "iz Srbije ". Rođen je krajem HIII ili početkom HIVveka. Gde se podvizavao pre dolaska u Paroriju , teško je utvrditi. U Paroriji je zajedno sa Romilom bio poslušnik starca Ilariona koga je Romilo prosto primorao da im bude duhovnik posle smrti njegovog starca. Kada je Romilo otišao u Svetu Goru, Grigorije i Ilarion su i dalje ostali u Zagori. Po upokojenju pak Ilariona Grigorije i sam otputuje u Svetu Goru, uzevši Romila za duhovnog oca. Posle Romilovog odlaska u Avlonu i Srbiju, Grigorije je ostao i dalje u Svetoj Gori. Svetogorsko predanje mu pripisuje da je u to vreme

paroriju

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov