beše sv. Averkije episkop u gradu Jerapolju Frigijskom. U tome gradu beše ogromna većina neznabožaca, a sv. Averkije upravljaše svojim malobrojnim stadom tugujući u srcu zbog tolikog mnoštva neznabožaca, idolopoklonika, i moleći se prilježno Bogu, da ih Bog obrati svetlosti istine. U vreme jednog šumnog praznovanja idolskog, raspali se Averkije revnošću Božjom, pa uđe u hram idolski, i polupa sve idole. Kada ga razjareni neznabošci htedoše ubiti, u tom trenutku pripadoše Božjem čoveku tri besna mladića bacajući penu i urlajući, i Božji čovek izgna iz njih demone, i mladići postaše zdravi i mirni. Videvši to neznabošci obratiše svoj gnev u divljenje Hristovome čudotvorcu, i odmah 500 njih primiše krštenje. Malo po malo i ceo grad Jerapolj poverova u Hrista i krsti se. Antipat oblasti te Publije imaše majku slepu. Averkije joj molitvom povrati vid, te poverovaše u Hrista Publije i majka njegova i množina drugih ljudi. Pod starost bi sv.

, Hriste, i poslednji dah svoj ispustiću kraj tvog palog vojnika ". Dok on tako pomišljaše u umu svom, gle dva lava naiđoše iz unutrašnjosti pustinje ričući, kao da plaču za izgubljenim svetiteljem. Antonije se najpre malo uplaši, zatim videći zverove gde krotki kao jagnjad legoše kraj tela svetiteljeva i stadoše tužno rikati, kao da kukaju, on se udivi blagoj naravi tih zverova. I onda uzeše lavovi svojim šapama kopati zemlju. Pošto iskopaše grob koliko treba, oni opet pripadoše k telu svetiteljevom silno ričući, kao da mu daju poslednji cediv. Zatim priđoše prepodobnom Antoniju, i lizahu mu i ruke i noge, kao da traže od njega blagoslov i molitve. A prepodobni slavljaše Hrista što i mnogi zverovi znaju Boga, i govoraše: "Gospode, bez Tvoje volje ni list sa drveta ne pada, ni ptica sleće na zemlju, daj svoj blagoslov ovim zverovima, kako Ti znaš ". I dade im znak rukom da se udalje u pustinju. A kad se zverovi udaljiše, ava Antonije sahrani česno

, i otplovi u Siciliju, da izbegne ljudsku slavu. Gazda pak od te lađe imađaše sina koga mučaše nečisti duh, koji povika iz njega: Slugo Božji Ilarione, zašto nam ni na moru ne daješ mira? Strpi se dok pristanemo uz obalu, da ne bih odavde otišao u bezdan. - Svetitelj odgovori: Ako Bog naređuje tebi da ostaneš u Njegovom stvorenju, ti ostani; ako te pak On izgoni, šta ja tu mogu: ja sam čovek grešan. - Čuvši to, otac bolesnoga dečaka i svi na lađi pripadoše k svetitelju moleći ga da se smiluje na dečaka i istera iz njega đavola. Ali svetitelj odbijaše, nazivajući sebe grešnikom. Najzad reče: Ako mi obećate da nikome nećete govoriti o meni u toj zemlji u koju plovimo, ja ću zamoliti Gospoda moga, da On istera zlog duha. - Oni sa zakletvom obećaše. Tada prepodobni, satvorivši molitvu, izagna đavola iz dečaka. I ovi slavljahu Boga. Kada lađa pristade uz Sicilijsko predgorje Pihon, svetitelj ponudi za prevoz gospodaru od lađe

govorio im, ne bi imali greha; a sada izgovora nemaju za greh svoj ( Jn. 15, 22 ). Pristupite zato Sabornoj ( Pravoslavnoj ) Crkvi i primite banju ( tj. krštenje ) Svetoga Duha za otpuštenje grehova. Evo se vama raduje Otac Nebeski i kolje tele ugojeno radi vašeg obraćenja, i prijatelje i susede poziva zbog vašeg obretenja i nalaženja ( sr. Lk. 15, 23 - 24. 32 ). Kada pak prisutni jeretici čuše sve ovo od svetoga, srce im bi ganuto umilenjem i oni od sve duše pripadoše svetome ištući od njega dar svetoga krštenja, koje odmah i dobiše. Izobličivši veoma i popljuvavši sasvim svoju dotadašnju veru, oni pristupiše Sabornoj Crkvi i prisajediniše se izabranom stadu. Videći sve ovo, sabor naroda pravoslavnoga radovaše se neizrecivom radošću, i neprestano odavaše blagodarnost Bogu i svome arhijereju zbog dobitka tolikih duša. Videći sve ovo, starešine nečiste i bogomrske jeresi jermenske ( to jest monofiziti, i uz njih manihejci i

poneke daske, i valovi nas odneše na razne strane. I ne znam da li se ko spasao od davljenja ili ne. Mene voda izbaci na obalu u okolini Tira. Čuvši to, Ksenofont i Marija obdariše inoka, i oprostiše se sa njim, zamolivši ga da se moli Bogu za njih i za decu njihovu. I zatim krenuše u okolinu Jordana, želeći da se tamo pomole i razdadu ostatak zlata. I idući putem, oni, po Božjem promislu, sretoše onog svetog prozorljivog starca koji sina njihovog Arkadija zamonaši. I pripadoše k nogama svetoga oca, moleći ga da se moli Bogu za njih. A svetome starcu bi od Boga otkriveno sve što se odnosi na njih i, satvorivši molitvu, reče im: Ko dovede u Jerusalim gospodina Ksenofonta i gospođu Mariju? Niko, osim ljubav prema deci. Ali, ne tugujte, jer su deca vaša živa, i Bog vam otkri u snu slavu koja im je spremljena na nebu. Idite dakle, delatelji vinograda Gospodnjeg, idite kuda ste sada pošli, i kada tamo obavite svoju molitvu, vi se vratite

ja, ali sam ćutao, da biste sami poznali jedan drugog. - I skočiše braća, i zagrliše se, plačući od radosti. Zatim zahvališe Bogu što ih je udostojio da se vide živi, i u svetom monaškom činu, i u tako dobrom životu po Bogu. Posle dva dana dođoše Ksenofont i Marija sa Jordana. I pošto se pomoliše na Golgoti, i pokloniše živonosnom grobu Gospoda našeg, oni mnogo zlata pokloniše tom svetom mestu u slavu Božju. A ugledavši tamo i onog svetog prozorljivog starca, poznaše ga, i pripadoše k nogama njegovim proseći molitve. I po molitvi rekoše starcu: Gospoda radi, oče, ispuni svoje obećanje, i pokaži nam decu našu. - A pored starca stajahu obadva njihova sina, Jovan i Arkadije, ali im starac beše naredio da ne govore ništa, i da gledaju u zemlju, da ih roditelji ne bi poznali. No deca poznadoše svoje roditelje, i radovahu se srcem. Roditelji pak ne poznadoše decu svoju, jedno što behu u monaškom činu, a drugo što lepota lica njihovih beše svenula od velikog

stade upravljati lađom. Zatim zapreti vetrovima i moru, kao nekada Gospod naš Isus Hristos, [ 8 ] koji je rekao: "Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti ". [ 9 ] pripadoše k nogama njegovim, odajući mu blagodarnost. A divni Nikolaj ih ne samo izbavi od opasnosti i smrti telesne, nego se pobrinu i za njihovo duševno spasenje. Jer on, budući prozorljiv, ugleda u njima svojim duhovnim očima, greh bludočinitelj koji čoveka odbacuje daleko od Boga i odvraća ga od držanja zapovesti Božjih, i reče im: Molim vas, čeda, porazmislite u sebi i ispravite srca vaša i misli za ugađanje Bogu. Jer, makar se i mi sakrili od mnogih ljudi i smatrali sebe dobrima ,

Dekija, sakriše se u ovoj pećini sedam svetih mladića: Maksimilijan, sin upravnika grada, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Eksakustodijan i Antonin; po naređenju pak Dekije pećina bi zazidana, i u njoj ovi sveti mladići mučenički skončaše za Hrista. Pročitavši to, svi se udiviše i gromko proslaviše Boga. A kad uđoše u pećinu nađoše svete mladiće koji divno izgledahu; lica im sijahu svetlošću blagodati Božje i izražavahu radost. Episkop, gradonačelnik i narod pripadoše k nogama svetih mladića klanjajući im se ničice, pa uzneše hvalu Bogu što ih udostoji da vide takvo preslavno čudo. Sveti mladići ispričaše im sve o sebi, i o Dekiju mučitelju, kakvo pod njim beše gonjenje na hrišćane. Episkop i gradonačelnik odmah poslaše pismo blagovernom caru Teodosiju, u kome pisahu: Neka moć tvoja naredi da što pre dođu od tebe ugledni ljudi da vide čudo koje Gospod javi za carovanja tvoga: jer u naše dane Gospod pokaza sliku budućeg sveopšteg vaskrsenja

: Neću umreti, nego ću živ biti, i kazivaću dela Gospodnja; desnica Gospodnja uzvisi me, desnica Gospodnja dade silu ( Ps. 117, 16 - 17 ). Zatim odvedoše svetitelja na gledalište i izvedoše pred zverove, ali ga zverovi ne taknuše. Jedna najljuća medvedica pritrča k svetitelju, leže mu kraj nogu, i stade ih lizati. Videći to, namesnik zaškrguta zubima i kao lav riknu od jarosti. Zatim naredi da se na mučenika puste izgladneli lav i lavica; ali i oni pritrčavši k mučeniku , pripadoše k nogama njegovim, i lizahu mu ih. Tada namesnik od besa razdra na sebi haljine svoje, a narod stade gromoglasno vikati: Velik je Bog hrišćanski Bože Talalejev, pomiluj nas - Pa dohvativši mađioničara Urvikija, narod ga baci zverovima, i ovi ga odmah rastrgoše i pojedoše. A namesnik, ustavši sa svoga mesta, naredi da mučenika mačem ubiju. I sveti mučenik bi radi posečenja odveden na naročito određeno mesto, zvano Edesa, i posle molitve bi posečen mačem dvadesetog maja 284.

ruske vojske, koja se onda potčinila Vrangelu. Ali su dani Vrangelove vlade bili već izbrojani. Boljševici hitno sklopiše sa zamorenim Poljacima primirje i sva njihova snaga bi upotrebljena protiv Vrangela. Za nekoliko dana boljševici osvojiše Krim, a Vrangel sa vladom, vojskom i masom građana ode u izgnanstvo. Sledeće godine boljševici zaključiše s Poljskom neku vrstu Brest-litovskog Mira ( Riški Mir, marta 1921. ), prema kome znatni delovi Bele Rusije i Ukrajine pripadoše Poljskoj .

momentu je zastao dah, a zahvaljujući srećnoj sudbini mladi Nemac je iz smrskanog bolida izašao bez i jedne ogrebotine . pripadoše na molitvu Bogu, da i na njima učini čudo kao nekad na Avramu i Sari, i podari im jedno čedo za utehu u starosti. Bog im posla angela svoga, koji im objavi rođenje kćeri preblagoslovene, kojom će se blagosloviti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu ". I odmah Ana zače i rodi sv. Djevu Mariju. Sv. Joakim požive na zemlji 80, a Ana 79 godina, i predstaviše se Gospodu .

tamnicu kod Dionisija. Ona pak dva bestidna mladića uzeše čistu i svetu devojčicu Božju, pa je s radošću odvedoše u svoj stan da požudu svoju zadovolje. Ali kad je dovedoše u svoj stan, tog časa se u telima njihovim ugasi oganj požude i oni je do same ponoći pokušavahu obeščastiti, no nikako ne mogahu. A u ponoći pojavi se pored Hristine presvetli mladić koji sav stan ispuni neiskazanom svetlošću. Ona dva mladića padoše od straha na zemlju kao mrtvi. I kad jedva dođoše k sebi, oni pripadoše k nogama svete Hristine, moleći je da se pomoli svome Bogu za njih da ih ne postigne kakva kazna. A ona, podigavši ih, reče im: Ne bojte se, nego znajte da je mladić koga videste - sveti Anđeo, poslat od Hrista Boga mog da čuva moje devičanstvo, svagda gotov da odmah ubije svakoga ko se usudi da me se dotakne. - I tako, štićena Bogom, sveta devojčica ostade čista. Sutradan svi građani, potstaknuti od strane žrečeva idolskih, dođoše k namesniku sa zahtevom da njima preda hrišćane

, i tako udivi filosofa da on prosto zaneme i ne mogaše joj ništa odgovoriti. A car, videći da je filosof pobeđen i zapanjen, naredi ostalima da stupe u razgovor sa svetom devojkom. No oni se otkazivahu, govoreći: He možemo mi protivstati istini, jer kada najučeniji među nama umuče pobeđen, onda šta ćemo mi reći? Cara ovo strahovito razjari, i on naredi da se usred grada naloži veliki oganj i u njemu spale svi filosofi i govornici. Kada ovi čuše ovakvu presudu i naredbu , pripadoše k nogama Ekaterini, moleći je da se pomoli za njih Jedinome Istinitome Bogu, da im oprosti sve što oni sagrešiše u neznanju, i da ih udostoji svetog krštenja i darova Svetoga Duha. Svetiteljka se ispuni radosti i milja, i reče im: Zaista ste blaženi i srećni vi, jer ostavivši tamu poznadoste svetlost Istine, i prezrevši smrtnog cara zemaljskog pristupiste k Besmrtnom Caru Nebeskom. Zato se čvrsto nadajte na milost Njegovu, i verujte da će oganj, kojim vas neznabošci plaše ,

i ubrisao suze, vraćao se opet unutra, služeći im kao rob i prost seljak. Međutim vojnici, često pogledajući na njegovo lice, počeše ga malopomalo raspoznavati i stadoše tiho govoriti između sebe: Ovaj čovek liči na Plakidu ... Ama, da nije zaista on to? - I dodavahu: Sećamo se da je Plakida imao duboku ranu na vratu, koju je zadobio u ratu. Ako dakle ovaj čovek ima takvu ranu, onda je to zaista Plakida. - I ugledavši takvu ranu na vratu njegovom, vojnici skočiše s trpeze i pripadoše k nogama njegovim, pa ustavši zagrliše ga i plakahu mnogo od radosti, govoreći: Ti si Plakida koga mi ištemo Ti si carev ljubimac, za kojim on tako dugo tuguje Ti si rimski vojvoda, za kojim svi vojnici žale Tada Evstatiju bi jasno da je došlo vreme, za koje mu proreče Gospod da će ponovo dobiti svoj pređašnji čin i čast, i reče vojnicima: Braćo, ja sam koga vi tražite. Ja sam Plakida, sa kojim ste vi zajedno dugo vreme vojevali protiv neprijatelja. Ja sam čovek koji nekada bejaše

od nje bih, mislim, okusio ", rekao im je . pripadoše mu nogama. A on, okusivši ove ribe, ozdravi .

pripadoše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov