oruđa za mučenje i izloži ih usred grada na strah hrišćanima. Zbog toga mnogi od hrišćana, bojeći se teških muka, skrivahu se, a druga, smelo ispovedajući Hrista, sami sebe predavahu u ruke mučiteljima i umirahu za Gospoda svoga. A bejaše

, još nezauzete od neprijatelja, te kroz njih mnogi pobegoše, a neki i sa gradskih bedema skočivši, utekoše. Begunci se skrivahu po gorama i pustinjama, i sačuvaše se Božjim milosrđem, osim one dvojice spomenutih monaha. Varvari dolažahu i do gore

glavu Irodovu. U prvom se skrivao slavuj, proslavljajući uniženog, dok je careva kruna potekla iz kamenjara, u kome se skrivahu zmije. Ali, šta kaže Sveto Pismo: uniženom smrt ne naudi, jer On smrću uništi smrt, postavši Prvi; gordoga udari Gospod

car naredi da ove uhvate, i bez ikakvog suda izvedu van grada i mačem poseku. I mnogi drugi verovaše tada u Hrista, ali skrivahu u sebi veru, ne smejući je ispovedati od straha. I carica Aleksandra, koja se takođe nalazila u tom idolištu i videla

Hrista, truđahu se revnosno da My ugode svojim svetim životom, i služahu My usrdno. Ali iz straha od cara oni neko vreme skrivahu svoju veru u Hrista, jer se Maksimijan odnosio prema hrišćanima sa neizmernom mržnjom i neukrotivom jarošću. Ipak

Julijan i Vasilisa među sobom u čistoti i celomudriju, čuvajući cvet svoje besprekorne devstvenosti čistim. A skrivahu ovu tajnu od ljudi, da o njihovom devstvenom životu ne bi doznali ni roditelji, ni rođaci, niti iko od ljudi, dok kasnije

zemaljska ovih prepodobnih otaca, Dionisija i Mitrofana, valjda i zato što oni sami, žudeći za nebeskom otadžbinom, skrivahu od drugih ime svoje zemaljske otadžbine. A živeše oni početkom šesnaestog veka i prosijaše u podvizima i vrlinama u

beše opljačkana imovina, nastade glad, teža od svake muke. Tada mnogi od hrišćana koji se potucahu po pustinjama i skrivahu po gorama i pećinama, ne mogući da podnose glad, vraćahu se i predavahu u ruke neznabošcima, nadajući se na neku milost

im hranu, i moljaše ih da mu izmoljuju milost u Gospoda. Jednom biše uhvaćeni sedam učitelja hrišćanskih, koji se skrivahu po pustinjama, i dovedeni k carskom namesniku Egipta. A kad ih namesnik ispita i vide da su oni tvrdi u veri, on ih stavi na

EVGENIJA I MAKARIJA, ispovednika skrivahu se, da ne gledaju mrske žrtve koje ovaj pagubnik prinošaše idolima. A carevi jednomišljenici, neznabošci, ne samo

i molitvama. Doznavši za to, car Klaudije naredi da pronađu Marina sa njegovom družinom, ali ih ne pronađoše, pošto se skrivahu . Kada se oni iz peđine vratiše i odoše k tamnici gde je bio zatvoren sveti mučenik Kirin, oni ga u njoj ne nađoše, pošto

izvrši na njemu. Pošto svanu, on dozivaše svoju decu, a oni čujući glasove i misleći da se radi o gusarima, sve dublje se skrivahu u šumu. Na kraju neki od njih poznaše njegov glas, pa saznavši o čudu, svi se vratiše radosni u manastir i okončaše

mučitelj što ga hrišćani ne slušaju, pa naredi poteru za njima i da ih dovedu na mučenje. U to vreme u jednom tajnom mestu skrivahu se četrdeset i devet hrišćana, vršeći molitve; među njima beše prekrasna devojka po imenu Efimija, visokorodnog

neiskazanu lepotu svete Fervute, porazi ih njena lepota i rani srca njihova, i svaki od njih mišljaše u sebi zlo, i skrivahu jedan od drugog svoje prljave pomisli. I rekoše im: Pošto ste otrovale caricu, gospodaricu sveta, vi ste zaslužile

, on se lati nasilja, i bijaše ih dugo, primoravajući ih da kažu na šta su upotrebljavali dobijenu hranu. Ali oni skrivahu svoju vrlinu i nikako ne htedoše da kažu. Tada jedan evnuh, Persijanac po poreklu i neznabožac po veri, pristupi k