u crkvu na jutrenje. I kad nastade pojanje psalama, razbojnici se uputiše crkvi. I gle, oni iznenada videše strašno čudo: crkva sa monasima u njoj podiže se sa zemlje u vazduh, i zaustavi se na takvoj visini u vazduhu, da i strele njihove ne bi mogle dosegnuti do nje. Videvši to, razbojnici se silno uplašiše, i prestravljeni svojim domovima vratiše. Poraženi čudom, oni se zarekoše da više ne vrše razbojništva. A njihov harambaša sa trojicom njih ode k prepodobnom Teodosiju , pokajaše se i ispovediše mu svoj greh. Kada to ču, prepodobni proslavi Boga što je ne samo sačuvao crkvenu imovinu nego i njih spasao od takve smrti. Zatim pouči pokajane razbojnike o spasenju duše, i oni otidoše slaveći i blagodareći Boga i njegovog svetog ugodnika. Za vreme bogougodnog igumanovanja prepodobnog Teodosija dogodi se još jedanput slično čudo sa istom manastirskom crkvom, koju je zaista sam Bog s neba čuvao, kao da nevidljivo stoji u vazduhu pod pokrovom same Presvete

pa sve do tri sata po podne sudeći; a od tri sata pa sve do jutra njega niko nije mogao videti. Imajući veliko staranje o svojoj pastvi, sveti Epifanije pobeđivaše jeretike rečima i čudesima. On učini da onemi jeretik Lecije episkop, jer je govorio hulu na pravoverje. I ovaj Lecije posle šest dana umre. Kada njegove pristalice videše ovo čudo, odrekoše se svog zloverja i pređoše u Pravoslavlje, pripadajući k nogama čudotvorca Epifanija. O ostalim pak jereticima koji se ne pokajaše , ovaj revnitelj prave vere pisa caru. Car mu posla ovlašćenje da ih protera sa ostrva Kipra. Blagodareći svemu tome, duhovno stado dobroga pastira beše obezbeđeno od vukova grabljivih. Pošto sveti Epifanije kao episkop provede mnogo godina u teškim trudovima, on zađe u duboku starost i približi se blaženoj končini svojoj. No pred končinu svoju on je morao da putuje u Carigrad sa sledećeg razloga. Evdoksija, supruga cara Arkadija koji carovaše na Istoku posla oca svog

pobegoše iz grada i sakriše se, dok se drugi dragovoljno i radosno predadoše u ruke mučitelja, da bi postradali za ime Onoga koji je prvo za njih postradao. Amfijan bude među ovim poslednjim. On dođe nebojažljivo u hram neznabožački, gde knez Urban prinošaše žrtve idolima, pa uhvati kneza za ruku, kojom držaše žrtvu, i viknu mu, da odustane od služenja n žrtvoprinošenja mrtvim idolima i da pozna Boga istinoga. Neki koji čuše ove reči i videše ovoliku hrabrost Amfijanovu pokajaše se i primiše veru Hristovu. No knez ražljućen baci Amfijana na muke. Između ostalih muka zaviše mu noge pamukom pa zapališe. No kad osta živ, baciše ga u more sa kamenom o vratu; a more se uzburka i izbaci telo mučenikovo u grad. Edesije bi najpre poslan u bakarne rudnike u Palestinu, po tom odveden u Misir. U Aleksandriji ispuni se svetom revnošću protiv nekoga kneza Jeroklea, koji na trgu beše prikupio hrišćanske monahinje, devojke i časne žene, i razdavaše ih najbestidnijim

. "Nad kulom je 1892. godine podignuta kapela koja do danas čuva preostalih 58 lobanja. Ćele-kula predstavlja jedinstven spomenik takve vrste u svetu i verno oslikava turske zločine nad srpskim narodom . pokajaše ih 29. decembra 1877. godine osvojivši Niš. "Današnji spomenik u obliku kule - simbola vojnog utvrđenja - podignut je povodom pedesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka 1. juna 1927. godine. U polukružnoj niši spomenika na Čegru postavljeno je 1938. godine bronzano poprsije Stevana Sinđelića .

kao zaspala ležahu u pećini netljena i neizmenljiva. Sutradan car naredi da traže sedam visokorodnih mladića; i pošto ih ne pronađoše on reče velmožama: Žalim te mladiće, jer su plemenitog roda i vrsni lepotom. Držim da su oni, bojeći se našeg gneva, pobegli nekuda i kriju se; ali naša carska dobrota gotova je da poštedi one koji se kao pokajnici opet obrate bogovima našim. - Na to velmože odgovoriše caru: Nemoj se, care, žalostiti zbog tih mladića, jer čusmo da se oni ne samo ne pokajaše nego još gori hulitelji bogova postadoše, i razdavši siromasima po gradskim ulicama mnogo zlata i srebra oni iščezoše bez traga. Ako pristaješ, mogu se njihovi roditelji dozvati i mukama primorati da kažu gde im se sinovi nalaze. Car odmah naredi da se pozovu njihovi roditelji, i reče im: Kažite mi pravo, gde su vaši sinovi, ružitelji moga carstva? Inače, narediću da umesto njih pogube vas, pošto im vi dadoste zlato i srebro i odaslaste ih nekuda, da se ne bi javili pred lice

onda pretiš smrću? A ako se sinovi naši pokvariše, mi ih nismo tome naučili, niti smo im davali zlata i srebra; oni ga sami krišom uzeše, razdadoše sirotinji, pa pobegoše i sakriše se, kako čujemo, u onoj velikoj pećini na gori Ohlon. Već je prošlo mnogo dana, a oni se ne vraćaju; i mi ne znamo jesu li živi tamo, ili su pomrli. Saslušavši roditelje, car ih otpusti, pa naredi da se ulaz u tu pećinu zazida velikim kamenjem, govoreći: Pošto se ne pokajaše , i ne obratiše se k bogovima, i ne javiše se meni, onda neka više ne ugledaju lica čovečijeg, nego neka u tami pećinskoj pomru od gladi i žeđi. - Car i žitelji Efesa držahu da su mladići još živi, ne znajući da sveti mladići već behu usnuli u Gospodu. Pri zazidavanju pećine, dva carska komornika, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, opisaše na dvema olovnim pločama stradanje ovih sedam svetih mladića, zabeleživši i njihova imena, položiše ploče u kovčežić od bakra, zapečatiše ga ,

, i na kajuće se zbog svog pada. A tama i mrak obuzeše antipata i savetnike njegove, i sve neznabošce. I prepadoše se, i dršćahu od straha, jer mišljahu da će grad propasti. Pošto dugo beše tajac, verni čuše odozgo glasove svetih Anćela koji hvaljahu i slavljahu Boga. I pošto prođoše dva sata, stade se tama razilaziti, i neznabošci pogledavši prema svetima, videše svetlost nebesku. A antipat, jedva došavši k sebi, naredi da uhvate sve koji se pod uticajem mučenikovih reči pokajaše i opet Hristu vratiše, te i njih vezaše, pa sve zajedno u tamnicu odvedoše. Antipat takođe naredi da svetog Kodrata odreše od drveta, odvedu u tamnicu, i stave u okove kao i ranije. Sutradan antipat Perenije izvede na sud preda se sve hrišćane iz tamnice osim svetog Kodrata. I ceo dan ih istjazavaše, čas ih laskama mameći, čas mukama primoravajući, na pogano žrtvoprinošenje. I kada vide da su oni čvrsti i nepokolebljivi u ispovedanju svoje vere, stavi ih na strašne muke, pa

sutradan u zoru i podgrize tikvu, i ona uvenu. I kad ogranu sunce i stade jako žeći Jonu po glavi, Jona klonu duhom i požele da umre, govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti. - A Gospod reče Joni: Tebi je toliko žao tikve, oko koje se nisi trudio, niti si je odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade. A zar meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kom ima više od sto dvadeset tisuća ljudi, koji se obratiše k meni i pokajaše , i mnogo stoke? ( Jon. 4, 6 - 11 ). Pošto prođe četrdeset dana i Ninevija ne propade, Ninevljani videše u tome znak milosti Božje i oproštaja, izađoše iz grada k proroku Joni i dadoše mu dare za hram Jerusalimski, kao blagodarnost za spasenje. Praćen blagodarnošću Ninevljana što ih blagovremeno urazumi i privede pokajanju, Jona s mirom otputova iz Ninevije u svoju postojbinu. Pošto požive tu dugo bogougodnim životom, sveti prorok Jona mirno skonča i bi pogreben u svom rodnom

šest meseci stariji od Isusa, Bog uputi u žarku pustinju u blizini reke Jordana. U pustinji je Jovan, odeven u haljinu od kamilje dlake i opasan kožnim pojasom, živeo isposničkim životom. Hranio se divljim medom i suvim, pustinjskim biljem. Po zapovesti Gospodnjoj, propovedao je: Pokajte se "; gromoglasno je uzvikivao, Približilo se Carstvo Nebesko Pripremite put Gospodnji Poravnite staze Njegove "U glasu ovog proroka Božjeg mnogi ljudi prepoznaše glas Gospodnji . Pokajaše se zbog kršenja Božjih zakona i dođoše Jovanu da ih krsti u Jordanu. Tada je govorio: Ja samo pripremam put Onome koji dolazi za mnom, i koji je mnogo veći od mene: ja nisam dostojan ni da mu odrešim remen na obući. Ja vas krštavam vodom za pokajanje, a on će vas krstiti Duhom Svetim. On je Hristos, pomazanik Božji koga očekujemo. "

čistotu pred vratima carskog dvora, i biće odmah uveden u carski dvor, i biće sretnut i zagrljen od cara. i imaće sve. Živeće s carem, sedeće za carskom trpezom, imaće sve, sve, sve O braćo moja, ovo nisu samo reči, nego je ovo živa i sveta istina. Jer mi znamo, da mnogi pokajnici i pokajnice primiše sve ovo što je obećano. Mnogi se javiše iz onog sveta i potvrdiše istinitost ovih reči, posvedočivši kako sad žive kao carski sinovi i carske kćeri. Ali se oni pokajaše blagovremeno; a nama još ostaje da se pokajemo, ako želimo biti s njima zajedno kao naslednici carstva. Gospode milostivi, pomozi nam da se pokajemo pre smrti da bismo i mi večno živeli. Tebi slava i hvala vavek. Amin .

iz man. Svetog Nikole Galatakijskog, prisvojiše ovu baštu kao svoju, pripojivši je jednoj manjoj koja je njima pripadala. Starac David čuvši za to ništa im ne reče, nego i dalje čuvaše ljubav prema njima. Šta više, kad njihov manastir napadoše razbojnici, bio im je od velike pomoći, duhovne i materijalne. No Bog ne ostavi nekažnjenu lakomost ovih dva monaha. Oni se razboleše od teške bolesti tako da poče telo da im truli i raspada se. Osetivši da im se primiče kraj, oni se pokajaše i tražahu od Starca da im oprosti njihov greh. Teolipt dobi oproštaj preko pisma i upokoji se, a Pahomije pade u postelju i ne mogući sam ići, uze četvoricu ljudi da ga ponesu svetitelju radi oproštaja. Prepodobni mu izađe u sretanje, pa došavši do utvrđenja grada Evripa i videvši Pahomija u kakvom bednom stanju se nalazi, zaplaka se i dade mu oproštaj. Kad ovog vratiše u manastir, on odmah posla prepodobnome dug i ispovedi se pred smrt: da vrt ne pripada njima već manastiru

zašto brani Srbe, on je rekao, otprilike: Ja ne branim Srbe Ja samo pitam čime smo se mi prodali za ovaj nesvakidašnji presedan u istoriji čovečanstva? Nema šta da volim ili mrzim Srbe, jednostavno nije normalno da toliko zemalja bombarduje jednu zemlju i narod Hoću reći da gore navedeni slučaj nije bio usamljen, već da je bilo i drugih, ali su pojedinačni. No, za vreme koje dolazi može-biti i dovoljni . pokajaše , videći na terenu stvarno stanje, i prave pregrupisavanje. Čestitih ljudi ima i među neprijateljima, koji to možda nisu hteli da budu .

s neba, i neka sudi - Prokonzul ga upita: Kojeg Gospoda prizivaš, prokletniče? - Tarah odgovori: Onoga kojeg ti ne znaš, koji će dati svakome po delima njegovim. Tada prokonzul naredi da Taraha uzmu pod stražu, a da drugoga dovedu na istjazavanje. Kada dovedoše Prova, kapetan Dimitrije reče prokonzulu: Evo, gospodine, pred tobom stoji Prov. - Prokonzul reče Provu: Savetujem ti, Prove, nemoj navlačiti na sebe pređašnja mučenja; jer oni koji se pre tebe ponašahu uporno , pokajaše se zbog toga; a ti sada prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti poštovan i od nas i od bogova. - Prov odgovori: Mi smo jedne misli i jednim srcem služimo Bogu. He nadaj se da od nas čuješ što drugo, jer si već čuo i video da nas ne možeš odvratiti od Boga. Evo, ja sada stojim pred tobom i ne bojim se tvojih pretnji. Šta onda očekuješ više? - Prokonzul reče: Vi ste se složili u zlobi svojoj da odbacite bogove. - Zatim naređujući da ga vežu

onoga mesta. Poverova u Hrista isto tako i gospodarica toga sela Trojana sa sinom svojim Trojanom, i moljaše da se krsti. A ja grešni Evsignije, veli opisivač, gledajući sve što se zbiva, od srca se radovah i proslavljah Gospoda. Tog istog dana predveče, stado volova i druga stoka, vraćajući se sa paše u selo putem gde sveti mučenik stajaše, došavši do njega, padoše pred njim na kolena i pokloniše se pravedniku, svojim glasovima slaveći Boga. Tada se magistrijan i vojnici pokajaše za muke koje nanesoše svetitelju, jer ih užas obuzimaše gledajući preslavna čudesa što ih svetitelj činjaše. Idućeg dana izjutra magistrijan krotko predloži mučeniku: Ako ti je po volji, gospodine Vasilišče, možemo da krenemo na put, da nas zbog tebe ne bi snašla neka beda od upravitelja. Svetitelj odgovori: Hajdemo, jer hoću da umrem za Gospoda mog. Kad iziđoše iz sela, sav narod, sa gospođom Trojanom, praćaše svetitelja. A sveti mučenik ih moljaše da se vrate kućama

bi bili osuđeni. Jer niko nije siguran, da neće i on do smrti učiniti onaj isti greh za koji osuđuje brata svoga. Sv. Anastasije Sinajski uči: "Ako i vidiš nekoga da greši, ne osuđuj, jer ne znaš kako će on dovršmti svoj život. Ovaj razbojnik, raspeti s Isusom, beše čovekoubica, Juda pak beše apostol Isusov, pa ipak razbojnik uđe u Carstvo, a apostol ode u pakao. Ako i vidiš nekoga da greši, ti ne znaš i njegova dobra dela. Jer mnogi sagrešiše javno a pokajaše se tajno, i mi vidimo grehe njihove a pokajanje njihovo ne znamo. Zato, braćo, nikog da ne osuđujemo, da ne bismo bili osuđeni. "

pokajaše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov