, ako već postoji odomaćen i sasvim dobar izraz na narodnom jeziku. U Holandiji nema lekara koji sasvim pristojno ne govori engleski, mnogi ( pa i ja ) imaju objavljene radove u angloameričkim časopisima, koristeći njihovu terminologiju a ipak se u svojoj zemlji u stručnoj literaturi drže narodnog jezika. Srpskim ljubiteljima ( iskrivljene ili doslovno prevedene ) anglosaksonske terminologije bih od srca preporučio da ( još jednom? ) pročitaju dobrog starog Jovana Steriju Popovića a naročito njegovu Pokondirenu tikvu. Možda će promeniti mišljenje, pa i srpski naziv svog Udruženja ( a na engleski treba svakako da ga i dalje prevode kao Public Health. ) .

po tekstu i u režiji Dušana Kovačevića "Kumovi" u izvođenu ansambla "Zvezdara teatra ". Zoranov brk za bravurozno tumačenje uloge Milana pripao je Predagu Mikiju Manojloviću. Neposredno pre predstave akademiku i dramskom piscu Dušanu Kovačeviću uručena je nagrada za životno delo koja se dodeljuje od ove godine. Obrazloženje je pročitao predsednik žirija Božidar Đurović . Steriju Popovića i Branislava Nušića. Vrsni poznavalac našeg mentaliteta, uspeo je da se na istinski artificijelan način, u vremenima koja nisu bila naklonjena slobodoumlju, obračuna sa svim našim manama, da ih uz visok stepen empatije i humora "servira" publici tako da svest o njima izazove vbisoku katarzu, koja je nesporno temelj ozbiljne literature .

ove institucije. Posebno je bilo važno da već od osnivanja u njenim amfiteatrima budu profesori koji su se školovali na prestižnim evropskim univerzitetima sa snažnom reputacijom. Tako su se unosili u mlade naraštaje evropski duh i ideje, što je svakako uticalo da Srbija u oba svetska rata bude na strani sila pobednica. Beč, Budimpešta, Berlin, Lajpcig, Pariz, Ženeva i drugi značajni evropski univerziteti školovali su velika pravnička pera tadašnje Srbije: Jovana Steriju Popovića, Gligorija-Gligu Geršića, Stojana Novakovića, Branislava Nušića, Aćima Čumića, Milenka Vesnića, Kostu Kumanudija, Andru Đorđevića, Slobodana Jovanovića, Mihaila Ilića, Đorđa Tasića, Živojina Perića, Teodora Taranovskog, Aleksandra Solovjeva, Božidara Markovića, Mihaila Konstantinovića, Borislava Blagojevića, Milana Bartoša, To mu Živanovića, Mehmeda Begovi ća, Jovana Lovčevića, Radomira Lukića i mnoge druge. Od Evrope su učili, ali su Evropi

i mnoge naše velikane kao repere u okviru nacionalnih težnji. Milutin Milanković je odbijajući katedru u Beču 1904. godine kao razlog naveo to što je Srbin . Steriju koji :

očekuje lovorike, nego je "svoju snagu upregao" na nacionalnom polju, a sve "putujući po svetu i gledajući kako srećniji narodi muzički napreduju ". Zato je beležio, kao učesnik Srpsko-turskih ratova, šta na straži srpski i turski vojnici pevaju, pa je od toga građu za operu" načinio ". Steriju jedan od najznačajnijih poslenika srpskog pozorišta tog vremena, sa družinom koju je sastavio, prikazao tri puta svoju preradu Dositejeve Alpske pastirke. U komadu je bilo i pesama. Prošlo je i gotovo pola veka od kako je "otac" srpskog pozorišta Joakim Vujić 1835. u Kragujevcu prikazao prve predstave u prvom srpskom pozorištu - Knjaževskom srbskom teatru kneza Miloša. Među prvim predstvama bio je njegov prevod i prerada komada Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa - "

. Nipošto Egzit Steriju Popovića za Kostu Trifkovića .

u antičkoj Atini, napadan i vređan kao vojvođanski Švaba, Sterija je postao nepoželjan u kneževini Srbiji, i vraća se u Vršac. Tu u damaru unutrašnjeg izgnanstva ispija svoju kukutu melanholije i gorčine u poslednjim usamljeničkim danima čemernog života u histeriji evropske revolucije. Kao konzervativac ne snalazi se najbolje u demokratskim i liberalnim previranjima i žudnjama mlade generacije uoči revolucionarne 1848. godine. Branko Radičević apostrofira Steriju kao nosioca protivvukovskih i antidemokratskih stremljenja u srpskoj kulturi. Sterija je skeptičan u pogledu revolucionarne perspektive i po njemu ratni metežni događaji u borbi s Mađarima nisu vodili ljudskoj sreći. Duboko nesrećni poeta u pesmi Godina 1848. kazuje o nacionalnom buđenju i ratu kao o ogromnim ljudskim zabludama i prolivanju nedužne krvi. U Steriji je pri kraju života ugasla nada u budućnost. Preovladala je melanholija, sumnja i nedostatak vere da će

događajima i svaka sličnost sa realnim licima je namerna . Steriju Kosovo je naše večno sudbinsko pitanje. SAD i Evropa podržavaju nacionalizam susednih nam država dok nama pridikuju kako su otadžbina, nacija, teritorija, istorijska prošlost i tradicija nepotreban i suvišan balast. Da li je moguć univerzalistički čovek bez nacionalnih svojstava bića, etničke pripadnosti, običaja, jezika i istorije? U mnogim zemljama ljubav prema otadžbini se podrazumeva. U japanske škole je uveden predmet rodoljublje, negovanje patriotske

. Ne smemo podleći floskuli da nemamo nikakvu moć da promenimo tok događaja koji razbijaju san o ljudskoj sreći. Ne smemo biti neodgovorni i indiferentni prema vlastitim životima u ovo doba krize nacionalnog identiteta. Uteha, nada i nepresušna inspiracija je okretanje večno aktuelnim klasicima svetske baštine i duhovnim osnovama na kojima počiva kulturna tradicija. Između ostalog, knjizi moramo vratiti uzvišenu misiju da ne bi postala sekundarna sirovina . Steriju , kao verovatno i sve naše klasike, čitaju đaci, vaši studenti, i reditelji i glumci koji postavljaju na scenu neki njegov dramski tekst. Zašto mislite da je to nedovoljno ?

problem. Mi ćemo vas obučiti kako da pasivnim izdahom prevarite mozak i da trajno govorite fluentno Steriju , naš najveći komediograf. Ovu konstataciju danas niko ne dovodi u sumnju. I teško je poverovati da tako nije oduvek. Ali činjenice govore suprotno ... Tokom dugog, izuzetno burnog, raznovrsnog i plodnog života, ovaj svestrani pozorišni stvaralac bio je omiljen među glumcima, obožavan od strane publike ( čitalačke i pozorišne ), mnogo prevođen i često igran u inostranstvu, zavredeo je i titulu člana Akademije nauka, ali od domaće kritike nije dočekao lepu reč. Iz

premijeru ( u skladu sa finansijskim mogućnostima ), donoseći na scenu stilove i pravce koji u to vreme vladaju u slikarstvu. I dalje se igra klasičan repertoar, kao i savremeni svetski pisci ( Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvodri, Judžin O ' Nil ... ) ali na velika vrata na našu scenu dolazi i takozvani bulevarski repertoar, naročito francuski laki komadi, koje je publika volela a zbog kojih je kritika burno negodovala. Pored svetskih, može se slobodno reći da je, uz Steriju , Nušić, čija stvaralačka zrelost pada u međuratne godine već za života postao domaći klasik. U doba svoje stvaralačke zrelosti, u međuratnom periodu, on je neka vrsta kućnog pisca Narodnog pozorišta: sve svoje komade piše imajući u vidu taj ansambl, a često i sam, mimo svakog pozorišnog običaja, učestvuje u podelama uloga. Iako kritika ne deli to mišljenje, on je publici bez premca najomiljeniji pisac, svaki njegov nov komad se s nestrpljenjem očekuje, postaje

, to je bez sumnje rađanje dramske priče u kome, iz ovog ili onog razloga, neke mogućnosti visprenog komičnog zaplitanja ostaju neiskorišćene. [ 1 ] Steriju rukovodili u konstruisanju dramske priče, ali i čitave jedne vizije teatra kao kulturne ustanove. Dostignuća koja tom prilikom Sterija koristi su brojna, i pred današnju publiku iznose čitav niz novina i postupaka koje jedva da smo u stanju da objasnimo pozorištem klasicizma, baroka ili bilo kojeg drugog domaćeg ili inostranog pozorišnog iskustva Sterijinog doba, jer verujemo da traganje za Sterijinim pozorišnim uzorima nije predmet koji nas odvodi daleko u

pozorišnim uzorima nije predmet koji nas odvodi daleko u objašnjenju njegovih komedija. Štaviše, kao što ćemo videti, osobenosti Sterijine dramaturgije uspešnije otkrivaju poređenja sa komadima pojedinih dramskih pisaca na prelazu iz 19 - og u 20. vek, dok su, na primer, Sterijine estetičke preokupacije u pozorištu bile upadljivo srodne onima Fridriha Šilera, iako je malo verovatno da je Sterija njima zaista bio nadahnut i da ih je uopšte poznavao . Steriju i njegov teatar nemoguće je posmatrati van konteksta njegovog čitavog književnog dela, pa i šire, jedne književne i istorijske epohe. Sterijin teatar, kao što je poznato, nastajao je tokom burnih, možda najburnijih godina političke i kulturne istorije Srba, naporedo sa političkim rađanjem Srbije kao samostalne države, Vukovom reformom književnog jezika i polemikama koje su povodom nje vođene tridesetih godina 19. veka. Kada je desetak godina kasnije, pobedom

, život Sterijinih komada, naročito komedija, se, izgleda, još intenzivnije odvijao na margini pozorišnog života, među neprofesionalcima i u prigodnim prilikama, o čemu u citiranom osvrtu svedoči i sam Skerlić. Na opstojnost i vitalnost veselih pozorja kao da nije obraćana pažnja ni kada je u srpskoj književnosti prvi put obnovljeno značajnije zanimanje za Sterijino delo. Interesovanje koji su srpski simbolisti i pesnici na razmeđi 19. i 20. veka pokazivali za Steriju dotaklo je samo jednu oblast njegovog stvaralaštva, njegovu poeziju. Ono nije bacilo više svetla na Sterijino delo u celini, njegovu žanrovsku i stilsku raznovrsnost, a pogotovo ne na ona zapažanja koje istoričar književnosti tumači kao teško izmirljive protivurečnosti, a književni kritičar kao estetičke stavove i stilska opredeljenja unutar neke skrivene, ne uvek lako objašnjive tipologije .

spasa, hvataju za svaki detalj koji bi im izgledao poznato iz pozorišne literature koju je Sterija nesumnjivo poznavao . Steriju u polemike, poput onih sa Konstantinom Popovićem Kamerašom, Pavlom Ars. Popovićem ili Konstantinom Bogdanovićem. Sterijine kritičare i njihove sudove o neoriginalnosti danas uglavnom cenimo kao ličnosti i stavove bez dovoljnog razumevanja za novine Sterijinog teatra; istovremeno, pak, primećujemo i to da neke od ovih ocena, iako tokom vremena opovrgnute, danas nisu ništa manje zanimljive, a kada je reč o Sterijinoj dramaturgiji i njenim teatarskim konvencijama

steriju

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov