svedoči da postoji lažno znanje i lažno prosvećenje, kao i demonizovani razmi raslabljena priroda. I dok je za Dositeja "praroditeljski greh" bilo i ostalo neznanje, dotle je za biblijsko iskustvo upravo iskanje lažnog znanja i prosvećenja, zasnovano na poročnom usmerenju slobodne volje, pravi izvor svakog greha i zla i ljudske nesreće. Zlo usmerenje i nastrojenje slobodne volje razumnog bića, otuđuje ljudsko jestestvo i razum, uslovljene "prirodnom slabošću ( = tvarnost , ništavilo iz koga su nastali ) i nesavršenstvom, od onog što im od momenta nastanka da je večnobitije i istinsko Prosvećenje, tj. otuđuje ih od Duha večnog i životvornog i njegove večne božanske Svetlosti. Taj greh otuđenja i pomračenja rađa smrt i truležnost jestestva i lažnog znanja; a za pobedu nad smrću i truležnošću, nije dovoljan ljudski napor i ljudsko prosvećenje: potreban je ovaploćeni Bog Logos, kao večni Život i prosvetljenje, i Darodavac istinskog zdravog

koje postoji u svesnom i ličnom odnosu prema svom unutarnjem bitijnom jedru i prema drugom ( bilo da je taj drugi čovek ili svet ili onostrano ), čovek egzistencijalno vapije, naravno ukoliko je celovit i zdravouman, za večnošću tog novog kvaliteta života, tj. za večnošću ljudske ličnosti i dinamične raznolikosti po prirodi istovetnih bića. Traži li večnu punoću svoje ličnosti u onome što je nema samo po sebi ( a to su sam čovek i priroda uzeti sami za sebe, uslovljeni svojom tvarnošću i promenljivošću ), znači da pristaje na konačno ništavilo sebe i svojih odnosa, tj. na smrt. Otkriva li lični odnos sa večnim Drugim, kroz svoje opštenje sa njim, i kroz svoj neponovljivi način postojanja u odnosu na prirodnu opštost i isto tako neponovljivu različitost drugih bića, čovek time otkriva slovesnost ( logosnost ) sebe i svega postojećeg .

da je bogočovečnost potka njegovog bića a Bogočovek njegova krajnja mera i uzrast. Kosmičnost i čovečnost prijemčivi su i postoje za Bogočovečnost. Čovek postoji i nastaje ne da bi ostao ono što jeste, zatvoren u sebe i svoju kosmičnost: on je svojim bićem prizvan "na meru rasta visine Hristove" ( Apostol Pavle ), tj. da postane bogočovek. Čovek je "capax infiniti" zato što je prijemčiv za energiju Beskrajnog, kao takav on je biće sposobno za izlazak iz uslovljenosti svojom tvarnošću i za uzlazak na večne gore bogočoveštva i obožene drugačijosti, ne prestajući da bude ono što jeste po suštini, i ne poistovećujući se sa suštinom Nadsuštastvenog .

bogoslovlje počiva na pojmu Boga kao ličnosti, na Trojici: Ocu, Sinu i Duhu Svetom. Svojim silama i energijama, koje se nazivaju i božanskim "izlascima" Bog opšti sa bićima, postajući jedno sa njima i ostajući istovetan sam sebi, kao po suštini nepričastan. Ličnost je nosilac suštine i energije; energija je sila javljanja i ličnog opštenja . tvarnosti i kosmičnosti. U tome se i sastoji ono što se naziva ekstatičnim karakterom ljudske egzistencije. Ako je suština način čovekovog učešća u biću ( u onom što je opšte, zajedničko i jedinstveno kod svih bića ), energija je čovekova mogućnost da "eksistatai" - da postoji "van" svoje suštine ( izvan opšteg načina participacije u biću ), ne prestajući pri tom da bude ono što jeste. Energijama suštine čovekove nazivaju se one njegove sposobnosti koje karakterišu opšti način

u kome živi, stvoren iz nebića; da je Bog netvarno biće, a čovek i priroda - tvarno, tvorevina. Sama ta činjenica da su čovek i priroda, tj. sva ovostrana stvarnost - tvorevina, tvar, ukazuje na još jednu veoma bitnu dimenziju same stvorene stvarnosti, iz koje proističe i njena glavna razlika u odnosu na Boga: Ni iz čega nastala stvarnost, kao delo slobode Božije, mogla je i da ne postoji. Nastala neuslovljenom božanskom slobodom ona je istovremeno uslovljena samom svojom tvarnošću . Tako su slovesnost i tvarnost u celokupnom bitiju spojeni u jedno, kao sama njegova priroda. I jedno i drugo su svedoci Boga kao Tvorca, a tvarnost istovremeno svedok da je bilo vremena kada tvorevine nije bilo, svedok njenog prvobitnog nebića. Kao slovesna tvorevina poseduje svoju neuništivu dobrotu i lepotu, a kao tvorevina i iz nebića nastala, ona nije savršena nego nesavršena. To njeno prvobitno nastajanje i način postojanja čine je, po učenju Svetih Otaca, nekom

; da je Bog netvarno biće, a čovek i priroda - tvarno, tvorevina. Sama ta činjenica da su čovek i priroda, tj. sva ovostrana stvarnost - tvorevina, tvar, ukazuje na još jednu veoma bitnu dimenziju same stvorene stvarnosti, iz koje proističe i njena glavna razlika u odnosu na Boga: Ni iz čega nastala stvarnost, kao delo slobode Božije, mogla je i da ne postoji. Nastala neuslovljenom božanskom slobodom ona je istovremeno uslovljena samom svojom tvarnošću. Tako su slovesnost i tvarnost u celokupnom bitiju spojeni u jedno, kao sama njegova priroda. I jedno i drugo su svedoci Boga kao Tvorca, a tvarnost istovremeno svedok da je bilo vremena kada tvorevine nije bilo, svedok njenog prvobitnog nebića. Kao slovesna tvorevina poseduje svoju neuništivu dobrotu i lepotu, a kao tvorevina i iz nebića nastala, ona nije savršena nego nesavršena. To njeno prvobitno nastajanje i način postojanja čine je, po učenju Svetih Otaca, nekom vrstom "senke" i "nesavršenog

stvarnost - tvorevina, tvar, ukazuje na još jednu veoma bitnu dimenziju same stvorene stvarnosti, iz koje proističe i njena glavna razlika u odnosu na Boga: Ni iz čega nastala stvarnost, kao delo slobode Božije, mogla je i da ne postoji. Nastala neuslovljenom božanskom slobodom ona je istovremeno uslovljena samom svojom tvarnošću. Tako su slovesnost i tvarnost u celokupnom bitiju spojeni u jedno, kao sama njegova priroda. I jedno i drugo su svedoci Boga kao Tvorca, a tvarnost istovremeno svedok da je bilo vremena kada tvorevine nije bilo, svedok njenog prvobitnog nebića. Kao slovesna tvorevina poseduje svoju neuništivu dobrotu i lepotu, a kao tvorevina i iz nebića nastala, ona nije savršena nego nesavršena. To njeno prvobitno nastajanje i način postojanja čine je, po učenju Svetih Otaca, nekom vrstom "senke" i "nesavršenog obraza" stvaralačkog Prvolika, Prvoobraza, tj. Boga. Kao nastala ni iz čega tvorevina nosi u sebi mogućnost nebića ;

jedinstvu i savršenstvu jeste tajanstveni dar slobode. Jer samo postojanje svega postojećeg dar je božanske slobode; u njemu kao takvom sloboda je prisutna bilo kao zov ( potencijalno ) i kao mogućnost ili kao konačni cilj koga treba ostvariti i koji je moguće ostvariti. Prisustvo božanske bezgranične slobode u korenima bitija kao takvog, naročito u čoveku kao slovesnom biću, preduslov je sve dubljeg oslobađanja bitija od njegovih granica i njegove determinisanosti tvarnošću i sve većeg produbljivanja i usavršavanja slobode razumnih bića, a time i njihovog obraza. Bog se slobodno daruje čoveku i tvari; čovek slobodno prihvata to božansko darivanje, urastajući u njega i uzrastajući njime, ovladavajući tvorevinom oko sebe i tvarnošću u sebi .

. Prisustvo božanske bezgranične slobode u korenima bitija kao takvog, naročito u čoveku kao slovesnom biću, preduslov je sve dubljeg oslobađanja bitija od njegovih granica i njegove determinisanosti tvarnošću i sve većeg produbljivanja i usavršavanja slobode razumnih bića, a time i njihovog obraza. Bog se slobodno daruje čoveku i tvari; čovek slobodno prihvata to božansko darivanje, urastajući u njega i uzrastajući njime, ovladavajući tvorevinom oko sebe i tvarnošću u sebi .

, da bez Boga ne može da ostvari život, mada ovu prirodnu nesavršenost sveta ne treba mešati sa nesavršenošću pale prirode. 8 ) Ipak, sve ono što je Bog stvorio neće se više vratiti u apsolutno ništavilo, a sve ono što je Bog stvorio slovesnim angele i ljude sve to u eshatološkom stanju neće preći u nepostojanje, iako će samo Bogopodobni zadobiti večni život.9 ) danas se u pravoslavnoj teologiji često ističe samo jedna strana ove dvostrane biblijske istine: ili čovekova tvarnost i sklonost ka ništavilu ili svojevrsna čovekova apsolutna besmrtnost koja kao da postaje autonomna, nevodeći računa o tome da je Bog jedini koji ima besmrtost ( 1 tim.6, 16 ). to se pogotovo odnosi na rasprave o smrtnosti prvih ljudi prema biblijskoj pripovesti praoca adama i pramajke Eve. Ipak, kako bogomudro zapaža sv. Irinej Lionski, praoci nisu bili apsolutno ni smrtni ni besmrtni, nego kao odojčad koja je kroz duhovno sozercavanje tek trebalo da ostvari punotu

i sejači našeg života . tvarnost i energiju, što sam kosmos nije sposoban da učini. Za njega je ograničeno ono što je čak i za najuzvišeniji ljudski um bez početka i beskonačno. Kosmos je za njega jedna određena tvar, jedan od mnogih proizvoda uzroka. O njegovim drugim tvorevinama mi nikada ništa nećemo saznati, ali one moraju postojati. Uzrok je sa ljudskog stanovišta u svakom pogledu beskonačan u odnosu na vasionu koja je, sa svoje strane, beskonačna u odnosu na bilo koji deo kosmosa: na čoveka, na Zemlju ,

potezima četkice sa bogate palete. Otuda i imamo pred sobom putopise, putopise sa proteklih i budućih putovanja, i slike koje nose nazive Amsterdam, Stokholm, Pariz, Njujork, Kopenhagen, Rim, ... I onda kad koristi faktografiju, ona se na vrlo vešt način od nje oslobađa, čuvajući tako prostor za buduće i još nedoživljene impresije, koje će opet biti samo njene . tvarnosti , a još manje vremena, odnosno njegovog proticanja. Boje pulsiraju u zatečenom ritmu, stvaraju određenu unutrašnju tenziju, ali smo svedoci samo jednog neponovljivog, zarobljenog trenutka. I dok nas nazivi slika zavode da možda obratimo pažnju samo na arhitekturu, dotle nas boje opominju da mi to ustvari prelistavamo intimni dnevnik slikarke i putujemo kroz njen unutrašnji svet. ' '

po upečatljivosti / τύποσις /, a ti otpečatovani primerci nisu prosto fizički i tvarni, sadržavajući u sebi pojavu tih ili drugačijih strana ideje, njoj svojstvenih karakteristika; te su slični ideji ( isto, 839, 20 - 842,14 ). Po stepenu bliskosti sa idejom, stvari su manje ili više savršene, tako da je spram toga dat i stepen nedovoljnosti i ograničenja stvari ( isto, 859, 15 - 860, 7 ). Ideja je tako niti u položaju nepristupačnosti idealne celovitosti, niti razdrobljene tvarnosti , a to se vidi u logosu :

duga Tvorcu . tvarnosti života je podlost kojom se služe slabi, loši i zli, u pohodu protivu od sebe boljih. Ako valjaš, što nisi bogat? vele Angli, ponavljajući ubeđenje svojih duhovnih otaca .

i anđela Preteče, treba zablagodariti činjenici da je čedno rodila, da je nosila Primivšega tijelo čovječije, Onoga koji nosi sve i sva, rodila Milostivoga, vječno Slovo Božije. Ona postaje, svojim izbranjem i svojim rođenjem Sina Božijeg, "čistija od Sunca. " tvarnosti nego i tajanstvene predvječnosti i nadvremenosti. To opet znači da je čovjek, sagledavan u tajni Bogorodice, dublji i širi od tvorevine, da nije samo uslovljen tvarnošću, nego da je biće blagodatno otvoreno, predvremeno i zavremeno, mjereno mjerom "od pamtivijeka skrivene tajne" i mjerom "eshatona "." Tijelo Čovječije "koje ona nosi je tijelo" Onoga koji nosi sve i sva. "Ona nosi ne samo tijelo čovječije nego i" Primivšega "to tijelo. Tu je čovjek sagledan u strašnoj i

tvarnost

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov