je misleći miš, čovek je čovekomiš. čovekomiš nije zaustavio na toj gadosti, već je uspeo da natrpa oko sebe, u obliku pitanja i sumnji, još toliko drugih gadosti; pod

i logičkoj datosti saznanje nije u stanju da pronađe prvobitni izvor svojih sopstvenih zbivanja i delanja. Ogorčenom čovekomišu ostaje jedno: da udvostruči svoju snagu, da se probije iza saznanja, da prodre u dublje ponore čovečijeg bića i tamo

mu u čovekovom biću ni izdaleka ne pripada glavna i centralna uloga. Svojom nemilosrdnom kritikom ljudskog razuma čovekomiš je u svom podzemlju stvorio svoj sirovi i zajedljivi bergsonizam i javio se kao neelegantan, ali ipak pravi preteča

i javio se kao neelegantan, ali ipak pravi preteča elegantnog francuskog bergsonizma. čovekomiša završava uspehom. On je pronašao prvi uzrok svoga bića. To je nešto i nadrazumno i podrazumno, i natsvesno i potsvesno.

i neodoljivije. U njoj se život izražava sa svima svojim bezbrojnim paradoksima i jezivim protivrečnostima. Čovekomiš filosofira: Htenje je ispoljavanje celokupnog života, to jest, celog čovečijeg života, i sa razumom i sa svim oko toga

i ispada često tričarija, ipak je život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korena. Eto, na primer ja, izjavljuje čovekomiš , hoću, sasvim prirodno, da živim da bih zadovoljio sve svoje životne sposobnosti a ne samo sposobnost razuma, to jest,

odgovara: otuda, što nam čuva ono što je najglavnije i najdragocenije, a to je: našu ličnost i našu individualnost. Čovekomiš je našao suštinu svoga bića. To je slobodna volja. Ona je temelj ličnosti; ona stvaralačka i kohezivna sila ličnosti. U

je u ovom svetu surove neophodnosti kao miš uhvaćen u mišolovku iz koje nema izlaza. To tragično oseća i uviđa nesrećni čovekomiš .

mišolovku iz koje nema izlaza. To tragično oseća i uviđa nesrećni čovekomiš. čovekomiš ; nje se ne tiču vaše želje, ni da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, razume se, i

specifičnog bića. Priroda i njeni zakoni sputavaju, a ponekad i onemogućavaju, ispoljavanje čovečje volje. Stoga čovekomiš škrgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Oni ga bezdušno vređaju i ucveljuju. Prirodni zakoni su me stalno,

zakonima. čovekomiša dovodi do besa. I dok žestoko buntuje, on s pomamnim negodovanjem i ciničnim gađenjem traži reč koja bi mogla potpuno

Naplevać na sve prirodne zakone. Čovekomiš je došao do njega i nema mu izlaza. Svojim razvijenim, i razdraženim, saznanjem on očajnički juriša na poslednji zid,

očajnički juriša na poslednji zid, ali se svaki njegov juriš završava neuspehom. Zid je dakle zid, priznaje izmučeni čovekomiš . Ali, zar na tome stati, na tome večno ostati? Ne, borba se mora nastaviti po svaku cenu. I čovekomiš zapomaže: Gospode