čitao je odlomke iz svoje urnebesno komične sapunice Marabunta, kao i tekstove o avanturama porodice, čiji je kućni ljubimac prasić Gudi Gudi. - Festival je postao veoma poznat u regionu i mnogi pisci se raspituju kako bi mogli da dođu, jer su čuli da je Užička gimnazija mesto gde književnost uživa veliko poštovanje - kaže Veličković . ŽŠNI ( Ženska škola nove istorije ), kako je nju i još nekoliko njenih koleginica pežorativno nazvao Slobodan Antonić, ali su to one, kako je rekla, prihvatile sa ponosom, govorila je o našim istorijskim zabludama, zaključivši da se Srbija poslednjih 150 godina veoma sporo menja, jer nam nedostaje lične hrabrosti .

se izdavač. Ali njemu na dušu mora pasti retko ružna, gotovo odvratna korica knjige, sa tzv. grafičkim rešenjem koje bog će ga znati šta predstavlja i kakve veze ima sa sadržinom knjige ( reč je o foto grafiji neke mlađe žene, našminkane na način sedamdesetih, debelo obele ženih usana, koja umesto očiju ima svoje sopstvene fotografije? ) ŽŠNI ). Kada čitamo spise naših nacionalnih istoričarki recimo, Latinke Perović iz starijeg, Olivere Milosavljević iz srednjeg, ili Dubravke Stojanović iz mlađeg naraštaja nameće nam se utisak njihovog nepre stanog sučeljavanja i protivstavljanja pristupu, opet uslovno rečeno, muške škole nacionalne istorije ( nadalje MŠNI ), koju čine, pre svih, istori čari iz Srpske akademije nauka, predvođeni Vasilijem Krestićem. ( Ova podela je, naravno, vrlo gruba i strogo

nauka, predvođeni Vasilijem Krestićem. ( Ova podela je, naravno, vrlo gruba i strogo prigodna, i svakako ne podrazumeva da svi srpski istoričari nužno pripadaju jednoj od ove dve škole, a još manje da je ona isključivo određena polom spisatelja. ) ŽŠNI svoj osnovni zadatak vidi u razbijanju mitomanskih i zato lažnih slika koje imamo o svojoj prošlosti i u sučeljavanju s onim što stvarno jesmo. I drugo, dok MŠNI nastoji da sasvim izbegne, ili bar do kraja umanji, korišćenje teorijskih okvira u koji bi se smeštala istorij ska razmatranja, dotle ŽŠNI svesno preuzima i koristi teorijske okvire za davanje istorijskih objašnjenja, a najomiljeniji okvir za istraživanje Srbije XIX i XX veka joj je teorija modernizacije .

. Prvo, dok MŠNI smatra da je istorijska svest jezgro nacionalne svesti koju onda valja jačati neprestanim osvešćivanjem najboljih strana srpske istorije i tradicije, dotle ŽŠNI svoj osnovni zadatak vidi u razbijanju mitomanskih i zato lažnih slika koje imamo o svojoj prošlosti i u sučeljavanju s onim što stvarno jesmo. I drugo, dok MŠNI nastoji da sasvim izbegne, ili bar do kraja umanji, korišćenje teorijskih okvira u koji bi se smeštala istorij ska razmatranja, dotle ŽŠNI svesno preuzima i koristi teorijske okvire za davanje istorijskih objašnjenja, a najomiljeniji okvir za istraživanje Srbije XIX i XX veka joj je teorija modernizacije .

vidi u razbijanju mitomanskih i zato lažnih slika koje imamo o svojoj prošlosti i u sučeljavanju s onim što stvarno jesmo. I drugo, dok MŠNI nastoji da sasvim izbegne, ili bar do kraja umanji, korišćenje teorijskih okvira u koji bi se smeštala istorij ska razmatranja, dotle ŽŠNI svesno preuzima i koristi teorijske okvire za davanje istorijskih objašnjenja, a najomiljeniji okvir za istraživanje Srbije XIX i XX veka joj je teorija modernizacije . ŽŠNI je doživela značajan uspon i potvrdu u krugovima srednjih i mlađih naraštaja društvenih naučnika u Srbiji. U odnosu na često kruto tradicionalističku i na trenutke stvarno mito man sku MŠNI, ženska škola je bila pravo osveženje za našu naučnu javnost. Njene pripadnice su ne samo uspešno razvejavale naslage mitske svesti, već i ukazivale na nove ili dotle zapretene činjenice bez kojih je teško razu meti ne samo srpsku prošlost već i sadašnjost. Međutim, u žaru sučelja

već i sadašnjost. Međutim, u žaru sučelja vanja sa jednostranošću pa i tvrdokornošću MŠNI, i sama ženska škola je počela da pokazuje izvesnu jednostranost pa i tvrdokornost, samo, narav no, drugog predznaka. Prvo, razbijanje mitova nije više bilo nastojanje da se dođe do jezgra istorijske istine, već je nekako sve više postajao cilj za sebe, prepoznatljivi način na koji pripadnice ove škole pristupaju isku stvenoj građi. I drugo, teorija modernizacije, tako draga ŽŠNI , preuzeta je prvenstveno u njenoj suženoj, neomarksističkoj varijanti, pa je kao takva proglašena dogmom prema kojoj se meri i ocenjuje naša istorijska stvar nost .

ništa drugo do auto ri tarizam, ne samo da previđate vredne i značajne stvari iz naše prošlosti koje kao društveni naučnik ne smete smetnuti s uma, već i sadašnjim nosio cima vlasti dajete sjajno opravdanje za njihovo usrdno negovanje prakse autoritarizma ( "Ovaj narod i nije nizašta bolje" i "Ovaj narod baš ima vlast kakvu zaslužuje ". ) ŽŠNI , pa i naša spisateljka, dobijate sledeću postavku. Poznato je da "baza određuje nadgradnju ", što će reći da" ekonomska i socijalna osnova "određuju" pravno-političku nadgradnju ". Otuda demokratija, kao vid razvi jenije, modernije "superstrukture ", može da postoji samo u društvima razvi jene i moderne" infrastrukture ", a to su prvenstveno industrijali zo vana društva. Pošto zastupnici ove predstave veruju u čvrstu i jedno smernu uzročnu vezu baza nadgradnja ,

superstrukture ", može da postoji samo u društvima razvi jene i moderne "infrastrukture ", a to su prvenstveno industrijali zo vana društva. Pošto zastupnici ove predstave veruju u čvrstu i jedno smernu uzročnu vezu baza nadgradnja, onda oni mogu mirno da zaključuju i od posledica ka uzroku, tj. kad god naiđu na neki čvršći nedemokratski režim oni za njegov glavni uzrok odmah uzimaju" nerazvijenost društvene osnove "i time završavaju sav posao objašnjavanja . ŽŠNI upala je, u osnovi sasvim bespotrebno, upravo u zamku ovakvog rasuđivanja. Čak i za one njene predstavnice koje dobro uviđaju značaj društvenih elita, kao što je Latinka Perović, "srpsko društvo je sve do Drugog svetskog rata ostalo agrarno društvo, s viškom selja čkog stanovništva" pa je otuda takvo društvo i bilo "bez korena za parlamen tarnu demokratiju" ( Perović, 1996:130 ). Štaviše, ako se zapitamo zašto u današnjoj Srbiji nema demokratije, odgovor ćemo naći

je otuda takvo društvo i bilo "bez korena za parlamen tarnu demokratiju" ( Perović, 1996:130 ). Štaviše, ako se zapitamo zašto u današnjoj Srbiji nema demokratije, odgovor ćemo naći upravo u tome što je komunistički režim, istina, razvijao industriju ali je samo srpsko druš tvo "ostalo neraslojeno" ( Perović, 1996:131 ). "Srbija ni na kraju, kao ni na početku XX veka nema društvene pretpostavke za stvarni politički plura lizam ", samouvereno zapaža najmlađi predstavnik ŽŠNI , Dubravka Stojanović. "Pretežno monolitno, strukturno nestratifikovano društvo osnova je za nastajanje monolitnih političkih sistema koji su određeni gotovo potpunom prevlašću jedne partije, koja prožima sve nivoe države i društva. Slabo diferencirano društvo ima slabo diferencirane inte re se, pa političke stranke ne mogu postati njihovi predstavnici i u njihovo ime uticati na državu" ( Stojanović, 1996: 507 ) .

, koja prožima sve nivoe države i društva. Slabo diferencirano društvo ima slabo diferencirane inte re se, pa političke stranke ne mogu postati njihovi predstavnici i u njihovo ime uticati na državu "( Stojanović, 1996: 507 ) . ŽŠNI , naravno, ne dospevaju budući da njihov vrednosni pristup uključuje i snažno demokratsko opredeljenje. Ali, upravo se na istorijsko izvođenje ŽŠNI s pravom slašću nadovezuju pri padnici nekih naših a-demokratskih pa i anti-demokratskih škola društ venih nauka, sa njihovim viđenjima "modernizacije ". Naime, ako demokra tiju, po ovakvoj" teoriji modernizacije ", mogu imati samo razvijena, "moderna" društva, onda nerazvijena i "ne-moderna" društva treba da zabo

predstavnici i u njihovo ime uticati na državu "( Stojanović, 1996: 507 ) . ŽŠNI s pravom slašću nadovezuju pri padnici nekih naših a-demokratskih pa i anti-demokratskih škola društ venih nauka, sa njihovim viđenjima "modernizacije ". Naime, ako demokra tiju, po ovakvoj" teoriji modernizacije ", mogu imati samo razvijena, "moderna" društva, onda nerazvijena i "ne-moderna" društva treba da zabo rave na parlamentarizam, demokratiju i slične stvari, i da se posvete isključivo modernizaciji ( a sledstveno tome i daljoj socijalnoj "diferen

režima ( Dahl, 1997: 63 - 66; 95 - 97 ). Zato u Rumuniji sve do 1920 - ih i nema pravog parlamentarizma ( osim već opisanog oligarhijskog, tj. veleposedničkog ) a u Srbiji seljaci biraju skupštinu već od 1858. godine, a od 1888. godine pa ponovo od 1903. godine u Srbiji postoji jedna vrsta seljačke republike . ŽŠNI počinju da shematska objašnjenja, koja su se, eto, pokazala baš zgodna za staru Srbiju, protežu i na današnju Srbiju Tako odjednom današnje društvo postaje jednako "pretežno mono litno, strukturno nestratifikovano" kao i društvo s početka XX veka, te otuda "Srbija ni na kraju, kao ni na početku XX veka nema društvene pret po stavke za stvarni politički pluralizam ". Baš lepo Nije važno što je udeo poljoprivrednog življa u međuvremenu pao sa 86 % na 18 % stanovni štva ( prvi

pada Zida ih ima bar 40 % ( prvi podatak na osno vu Bogdanović, 1989:77, a drugi na osnovu Mitrović, 1996:104 ). Nije važno ako je gradske srednje klase nekada bilo oko 2 % stanovništva, dok početkom 1990 - ih ona već broji oko 20 % srbijanskog življa ( Antonić, 1999 ). Ne, to nije važno. Važno je samo da u Srbiji nema demokratije jer je ona i dalje "strukturno nestratifikovano" društvo. I da naš obrazac baza-nadgradnja tako lepo objašnjava sve stvari oko nas . ŽŠNI nadovezuje se, kao što smo videli, "Milićevska neoboljševička škola ". Samo što je, srećom, za razliku od mnogo mekše i prihvatljivije priče ŽŠNI, priča MNBŠ u našoj naučnoj zajednici već" pročitana "i odbačena. Njihova" apologija svake modernizirajuće vla sti ", upozorava jedan kritičar, "temelji se na shvatanju modernizacije kao svetsko-istorijskog procesa koji sve objašnjava i sve legitimiše: tu i tamo po koji Aušvic, Gulag ili Tjenanmen nisu vredni pomena samo

klase nekada bilo oko 2 % stanovništva, dok početkom 1990 - ih ona već broji oko 20 % srbijanskog življa ( Antonić, 1999 ). Ne, to nije važno. Važno je samo da u Srbiji nema demokratije jer je ona i dalje "strukturno nestratifikovano" društvo. I da naš obrazac baza-nadgradnja tako lepo objašnjava sve stvari oko nas . ŽŠNI , priča MNBŠ u našoj naučnoj zajednici već "pročitana" i odbačena. Njihova "apologija svake modernizirajuće vla sti ", upozorava jedan kritičar," temelji se na shvatanju modernizacije kao svetsko-istorijskog procesa koji sve objašnjava i sve legitimiše: tu i tamo po koji Aušvic, Gulag ili Tjenanmen nisu vredni pomena samo ako autori tarna vlast izlazi u susret zahtevima modernizacije. Hitler je nesumnjivo bio šampion modernizacije, sve dok se jevrejska svetska

je, sudeći po najnovijijm represivnim merama prema silama haosa i bezumlja ( tj. univerzitetima, medijima, advokatskim komorama, lokalnim buržoaskim vlastima, itd ) rešila da se definitovno oslobodi, kako bi rekao Todor Kuljić, razli či tih verzija post-socijalističke pomodne i neistorične liberalno-bur žo a ske eshatologije i da napokon krene stopama, Kine i Vijetnama, na pravi autentičan put modernizacije "( Molnar, 1998: 141 ) . ŽŠNI , zaboravite teoriju moderni za cije, ili bar njenu neomarksističku baza-nadgradnja varijantu. Nije to ono što mi, naučnici iz ostalih društvenih disciplina, od vas očekujemo. Nije to ni ono što vi same, prema svom demokratskom opredeljenju, ustinu mislite. U ideološki neopterećenoj društvenoj nauci davno je prošlo vreme u kome je pitanje uspostavljanja i održavanja demokratskog poretka vezivano prvenstveno za društveno-ekonomsku strukturu ( to je bilo tokom