kod žutokljunog ruskog studenta Ivana Karamazova. U njima bi našao svoje najbolje opravdanje, svoju najsavršeniju đavodiceju . Uopšte, sve stare i nove filosofije ateizma, upoređene sa filosofijom ateizma kod Dostojevskog, nisu drugo do

kao kosmološki dokaz egzistencije ne Boga, već đavola. A istoriju roda ljudskog mogu primiti ne kao teodiceju, već kao đavodiceju . Besmislena tragika sveta demantuje Boga, afirmiše đavola; osuđuje prvog, apologira drugog .

sagoreva njihovu krv, pustoši njihove duše. Kroz njih zadaje i rešava prokleta pitanja, stvarajući tako svoju jezivu đavodiceju i sjajnu teodiceju .

koji su stvorili pozitivne i negativne heroje Dostojevskoga. I osposobili ih da dadu rodu ljudskome takvu demonsku đavodiceju i takvu heruvimsku teodiceju, kakve svet nije video .

tvorac svekolikog zla đavo, koji pomoću ogrehovljenog uma ateista i ogrehovljene volje anarhista vešto stvara svoju đavodiceju . Jer je glavni cilj vrhovnog duha zla: pokazati da je postojanje đavola logička i prirodna potreba ljudskog života, i

čovekovu ličnost. Samo kao takav, Dostojevski je mogao pomoću svojih antiheroja i tvoraca čovekoboga napisati đavodiceju kakvu ne vide svet .

i čovečanske i demonske svetove, i njihove istine i stvarnosti? Nema sumnje, on je darovit filosof, jer je stvorio đavodiceju i teodiceju, kojima nema ravnih u filosofiji roda ljudskog. Ali, i kao filosof, on je filosof proročkog duha ,

uz Boga ili uz đavola, jer trećega ne može biti . đavodiceju ili svoju teodiceju. Svoju đavodiceju čovek stvara kada svojim gresima i zlom podržava i opravdava đavola ,

biti . đavodiceju čovek stvara kada svojim gresima i zlom podržava i opravdava đavola, ostvarujući njegov lukavi i pagubni plan o čoveku

o čoveku i svetu. Drugim rečima: idući putem nepogrešivog čoveka, čovekoboga, čovek apologira đavola i stvara svoju đavodiceju ; a idući putem evanđelskog svečoveka, Bogočoveka, on apologira Boga i stvara svoju teodiceju .

putem evanđelskog svečoveka, Bogočoveka, on apologira Boga i stvara svoju teodiceju . đavodiceju kada je bio uz Satanu-kušača, a svoju teodiceju kada je stao uz Hrista i ostao sa Njim zanavek. U svojoj đavodiceji on je

. Za vreme tih kušanja Dostojevski je zaronio u jezive dubine pakla, poznao apokaliptične dubine Satanine, i stvorio đavodiceju , za kakvu ljudsko saznanje znalo nije. Čak i Ničeova đavodiceja, upoređena sa njom, sricanje je bukvarica. Po svemu ,

ovaj svet "najboljim od svih mogućih svetova ", osećajući se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju , projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i istoriju .