se učinilo, izgleda, da je krajnje vreme da Dalmacija dobije jedan svoj časopis, i oni su se rešavali da ga pokrenu, prvi od svih. O tome u ranim Kreljanovićevim pismima Apendiniju ima dosta spomena. Trebalo je da se, prema Kreljanovićevom predlogu, taj časopis zove Efemeridi poligrafiche della Dalmazia, a na svojim stranicama on bi, prema

i nauke. Delo je imalo da sadrži samo najkraća obaveštenja i nije, svakako, moglo da bude više od kompilacije. Ipak je zadatak bio težak, i Kreljanović je slao Apendiniju čitave spiskove s imenima pisaca o kojima je od njega molio obaveštenja. Ali iako je molba bila poslata rano (7. septembra 1815), iako je zatim ponovljena više puta (

. Neobavešteni o njihovoj vrednosti, ne možemo, međutim, ništa reći ni o tome da li, i koliko, treba da zažalimo nad ovim gubitkom. Apendiniju Kreljanović je iz svoje teskobne usamljenosti mogao da održava kontakt s dubrovačkom literarnom produkcijom i s ponekim njenim predstavnicima. Tako on već avgusta

Hesioda i Homera ", Dubrovčanina Bernarda Džamanjića, ništa nije manja. "Koliko li će anegdota on imati uzvikuje Kreljanović pominjući Džamanjića u jednom pismu Apendiniju o mnogim slavnim ljudima s kojima je prijateljski živeo u Italiji pedesetak i više godina unazad Kako ste vi srećni što možete uživati u tako dragocenoj konverzaciji "

on zaista malo zatim i privodi u delo: žurno i u bescenje rasprodavši svoja dobra, seli se, zajedno s porodicom, u Veneciju. "Zavist i kleveta trijumfovali su ", piše on Apendiniju u prvom svom pismu otuda, 8. juna 1819. godine. Žaleći se tom prilikom na "zlobu doba, opakost ljudi i nesposobnost onih koji vladaju ", što ga je sve nagnalo da

Venecije, Kreljanović je najzad mogao da se u tišini i spokojstvu, a daleko od dalmatinske bede, preda svojim literarnim zanimanjima. "Nemam drugoga posla javlja on Apendiniju sem onog koji sam hoću, a ovaj uvek odgovara omiljenim mojim književnim studijama, i specijalno stvarima erudicije ". Pre svega, sada je bilo vreme, i pogodan

vreme glasoviti Ipolito Pindemonte, pesnik, prozaista i prevodilac, dočekuje ga više puta u svome domu. Upravo o svojoj vezi s ovim poslednjim Kreljanović u pismu Apendiniju od 8. juna 1819. beleži anegdotu koja je puna časti kako za ondašnji dubrovački latinizam tako i za njegovoga Nestora, reč je Kreljanovićeva već. spomenutog Bernarda

"; bio je on sve to još i za mnoge druge. Potpuno neočekivano, uspeo je da to bude i za Kreljanovića. U to nas uveravaju mnogi redovi iz pisama koje je Kreljanović uputio Apendiniju u ovo vreme i u kojima je reč više puta došla na Solarića. "Često želim da ste blizu mene ", piše Kreljanović Apendiniju 8. juna 1819, na primer," i običavam da o tome

mnogi redovi iz pisama koje je Kreljanović uputio Apendiniju u ovo vreme i u kojima je reč više puta došla na Solarića. "Često želim da ste blizu mene ", piše Kreljanović Apendiniju 8. juna 1819, na primer, "i običavam da o tome govorim s jednim vrlo vrednim srpskim književnikom" vrlo vredni srpski književnik je u stvari Solarić, kako se vidi odmah

kutka pojave tekstovi koji će u to pitanje uneti mnogo više svetla nego što se sad možemo i nadati. Apendiniju , povod je dao Gundulićev Osman. Taj barokni epos Apendini je uvek visoko cenio deleći, uostalom, opšte uverenje koje je tad vladalo u Dubrovniku i u svom pregledu

nije došlo samo od sebe i bez tuđeg posredovanja; naprotiv, njega su i pripremili i omogućili drugi. Apendiniju odaslato 17. jula 1819. iz Venecije, [ 40 ] upućuje na već spomenutog lorda od Gilforda kao na ličnost koja je dva pisca dovela u vezu. Prema tom pismu, to se dogodilo u

vrste, Rimljane slavenstvovavše, koje je, rekli smo, za Gilforda i pisano. Apendiniju svoje Rimljane, a navedeno njegovo pismo samo je propraćalo tu pošiljku. No istovremeno, Solarić je koristio priliku da tu izrazi još i svoje poštovanje za

je u Dubrovniku imao Apendinija, pouzdanog znalca tamošnjeg "knjigohranilišta ", mogao je ovo putovanje zaželeti još jače. I kao da nisu bile tek prazne reči kad je Apendiniju javljao o svom skorom kretanju na put. Jer sad znamo sasvim dobro da su mu se u to vreme u Dubrovniku nadali. Jeremija Gagić, koji je 21. marta 1820. pisao Vuku kako

uostalom, dočekao je i smrt. Apendiniju uveravaju, videli smo, kako se on već više godina broji u poštovaoce talenta i radova dubrovačkog erudite. Po svoj prilici to nije u svemu samo ljubazna

bio iskren Apendinijev poštovalac, mada mu se teško može verovati kad kaže da je to postao tako davno. Jer njegov prijatelj Kreljanović jednim svojim pismom upućenim Apendiniju mesec dana pre toga svedoči upravo protiv njega. Po Kreljanoviću, Solarić je, njegovim posredovanjem, tek tih dana po prvi put čitao glavne Apendinijeve filološke

apendiniju

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov