onih desetina hiljada glasova koji žive pod zemljom kontakt uspostavljen samo sa trojicom: Danijelom, Natanijelom i Belialom . Danijela je knez rado pozivao, bio je to Glas pesme sirena, zvuk vode i talasa, donosio je vesti iz dalekih krajeva,

oluje. Sve do danas Radun nije video da je nekome naneo zlo, ali nikada nije sumnjao da je u stanju da to učini. Belial , a taj Glas knez je najradije ostavljao na miru. Jednom je rekao Radunu da veruje kako je Belial bio među onima koji su

da to učini. Belial bio među onima koji su stvorili Sibirsko more i progutali Nebrasku. Belial je bio zvuk ludila, vrisak vatre iz srca

. Jednom je rekao Radunu da veruje kako je Belial bio među onima koji su stvorili Sibirsko more i progutali Nebrasku. Belial je bio zvuk ludila, vrisak vatre iz srca Zemlje. Knez je verovao da on spada među najmoćnije Glasove i Radun je više nego

. Grlo mu se treslo od besplodnih pokušaja da zajeca. Beliala i izgovorio mu ime? Da sam mu rekao jasno i glasno: "Uništi" Knez na trenutak zamisli luciferske legije zvučnih zveri

, nosioče Pesme? Beliala , Veliborovog ličnog gospodara rata, a osvajači će ga valjano napojiti krvlju i poslati među ljude po još.

duša može onda da vapi koliko god ju je volja. Postao si ništa, ključaru pakla. Za tebe gore ne može biti. Beliala sada? upita se. Jednim udarcem zbrisao bi i mučitelje i žrtve. Vatrom bi naplatio Jelenin, Radunov bol. Šta je to do čega

se napetost sakuplja u vazduhu, poput uzdaha obavija sivu pustaru. On diže glavu, lica oblepljenog pašinom krvlju. Belial je dolazio.

koji živi čovek do tog dana nije čuo. Prostor se rascepi nadvoje, tlo zaigra kao da nije ništa materijalnije od magle. Belial se smejao.

, veo praha dignut Belialovim smehom lagano se vraćao na tlo. On prepozna Danijela i shvati da je ovaj zaslužan što ga Belial nije uništio kao Osmanlije. Pokuša da se digne i vide da ga je snaga napustila. Droga mu je sve brže saletala čula, činilo

čula, činilo mu se da postoji u polusnu. Napeo se ponovo, pa ponovo, a zatim nemoćno spustio glavu u prašinu i zajecao. Belial se gubio u daljini poput zvuka hiljade erupcija, zamirao poput grmljavine u planinama, kotrljao je bregove tamo iza

. On oseti kako mu se krv u bolnim damarima vraća u prste, ali ruke su mu ponovo bile slobodne. Belial vraća, sada se više nije smejao, bio je prepun jarosti, plimski talas mržnje okrenut prema svemu što postoji. Danijel

uz grudi, onda prekorači truplo i, više gonjen Danijelovim glasom nego svesnom željom, pođe prema olupini broda. Belial je bio sve bliži. Danijel mu je nešto vikao u uvo, ali je to sada čuo samo kao šapat. Sa mukom se popeo na pašin dirižabl,

¶ Belial procepio Zemljinu koru. Bujica rastopljenog stenja koja je zauzimala mesto nekadašnjeg mora sada je uz huku

, pitao se: zar nema izbavljenja, makar i u paklu? Beliala . Bol koji ga je držao dugo najednom uminu, ostavi samo ugodnu toplinu i želju da spusti glavu, da usne. U ušima mu se