slični izrazi i sinonimi u savremenom srpskom, hrvatskom i slovenskom
Sličnost reči ili fraza u rezultatima zavisi od toga, koliko puta se reč ili fraza
pojavlja u sličnom kontekstu kao "gledaočev".
Slični izrazi i sinonimi za
Kliknite za traženje
Primeri iz opštega korpusa
Korpus srWac
srWaC je korpus srpskog jezika (Clarin.si)
je pedantno upriličio dramski tekst, ali je njegova predstava monotona. Naprosto, on se nije odredio prema centralnoj ličnosti komada, Tati, kako bi etički usmerio gledaočev pogled na zbivanje. To je ista greška koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, krajem prošle sezone, napravio Slobodan Unkovski, koji se, doduše, prema tekstu
nivou je umetnički postupak Hanekea koijm nam baca svetlo na gore spomenute teme. Haneke u stilu čistog genijalca koristi kameru kao sredstvo sporog penetriranja u gledaočevu svest, i kamera postaje alat pomoću koga Haneke stvara opipljivo spori i kontemplativni tempo, da bi svoje stavove prezentovao na podsvesnom nivou koji deluje na
mogućih granica. Ispunjen je izvođačima, predmetima i maskama do te mere da ne ostaje ni jedna neispunjena tačka a samim tim nijedno nenapadnuto mesto u sferi gledaočevog senzibiliteta, u cilju da se izbriše granica između pozorišta i života. Pored toga, gledalac je stalno izložen glasovima, zvucima i kricima, koji su izabrani zbog
bio prisiljen da oseća za Hauera i Grifitovu, roditelje jedinog normalnog deteta u gradu sa "poboljšanim" podmlatkom. Kraj je dolazio kao milosrdno okončanje gledaočevih muka, ali ono što je svemu davalo posebnu dimenziju strave bila je poruka koja se sve vreme provlačila kroz film i funkcionisala na nivou koji je potpuno nevažnim činio
režija nose u sebi jednu jedinu želju i nameru: uticati na gledaoca, stvoriti u njemu tok utisaka koji, raspoređeni u vremenu i prostoru pozorišne predstave, mogu u gledaočevoj svesti stvoriti pozorišno umetničko delo. Tu, u tom rasponu između pozornice i dvorane, u toj komunikaciji između govorenja i slušanja, kretanja i posmatranja, u
delo. Tu, u tom rasponu između pozornice i dvorane, u toj komunikaciji između govorenja i slušanja, kretanja i posmatranja, u tom preplitanju glumčevog izraza i gledaočevog utiska - tu leži funkcija i suština kompozicije. Pod ovom rečju, koja možda i nije najsrećnije izabrana, ne podrazumevam samo nešto što je čisto tehničko. Nije tu reč
protok filmske trake. Treperenja između fotograma (sličica kvadrata), inače razdvojenih tamnim intervalima, zbog retinalne perzistencije ne dopiru do gledaočeve svesti; retinalna perzistencija je produženje draži mrežnjače (retine) oka, u trajanju od 1 / 10 sekunde nakon što svetlosni impuls koji u sebi sadrži trenutak
, počinje da se odvija zaplet Bomaršeove komedije koji prethodi toj revoluciji. Zašto je ovaj naizgled formalni zahvat bio potreban? Pogotovo ako iskušavanje moći gledaočeve percepcije nije ništa novo postmoderno i postdramsko pozorište nebrojeno puta je provodilo eksperimente te vrste; a teoretičar dekonstrukcije gledaočeve pažnje
moći gledaočeve percepcije nije ništa novo postmoderno i postdramsko pozorište nebrojeno puta je provodilo eksperimente te vrste; a teoretičar dekonstrukcije gledaočeve pažnje Hans-Tis Leman obrazložio je i zašto je sve to potrebno. Prema postdramskoj teoriji tradicionalna celina radnje je samo teorijska fikcija koja ne odgovara ni
se individualno, životno iskustvo sažima u artificijelnu umetničku formu, koja na koncu treba da ostavi utisak realnosti same, stvar je u autorskoj intervenciji na gledaočevu percepciju vremena i prostora. Hronotop (vremeprostor matematički termin iz Ajnštajnove teorije relativiteta) dopušta da se vreme ne odvija mehanički, po
, šira i prenosna značenja. Na filmu se to postiže većma posredstvom onih koji metafiziku svoje role opredmećuju, otelovljavaju. Glumac je taj koji inkarnira svet gledaočeve fantazije i emocije.
i na Skorcezeov Shutter Island. Odlični glumci koji pošteno rade svoj posao (Krejg, Vajs, Vots), naizgled jednostavan zaplet koji postaje kaskadno poigravanje s gledaočevom ali i junakovom svešću, i večito pitanje ko je živ a ko mrtav.
jezikom, a i kada se njime ne govori, narodni jezik je, kako nam pokazuje istraživanje Bratoljuba Klaića o jezičkim osobenostima Sterijinih komedija, [ 7 ] tačka gledaočevog razumevanja poliglosije između ostalih likova. Uprkos tome, tema Sterijinih inostranih uzora i Sterijine (ne) originalnosti bila je izrazito prisutna još od
maskom moralne pouke, u svom gledaocu izazivaju, najblaže rečeno, duševnu pometnju i nemir, kao začetak onoga što Sterija razume kao revoluciju destruktivnog dela gledaočeve ličnosti i prelomnu tačku ka njegovoj pozitivnoj modifikaciji. Za razliku, dakle, od Šilera koji je lepim rečima, moralnim dilemama i samosvesnim preispitivanjem
dramskih priča. gledaočev temeljiti psihološki preobražaj.