preselila se u Raj. Prenos je obavljen 27. januara; međutim, tokom krstaških ratova, 1204. godine, njegove mošti su prebačene u Vatikan i kasnije smeštene u crkvi Sv. Petra, dok se glava nalazi i čuva u Uspenskom hramu u Moskvi . hristočežnjivi podvižnik, slatkorečivi, medotočivi ... .

nju, pa i samu dušu svoju . hristočežnjivi Ispovedniče: da i mi Gospoda Hrista pretpostavimo svima i svemu; da i mi Njega ljubimo iznad svega; da i mi Njega neustrašivo ispovedamo i pred ljudima, i pred Anđelima, i pred đavolima; da i nas nikakvo stradanje za Njega, nikakva smrt za Njega, ne uplaši i ne odvoji od Njega. O, daj nam svete sile i svete snage da budemo Njegovi, samo Njegovi u svima svetovima, u kojima živi ljudska duša. Jer znamo, jer osećamo, svim srcem i svom dušom znamo i osećamo, da

osećamo, svim srcem i svom dušom znamo i osećamo, da je On: večna radost naša - Radost iznad svih radosti; večna Istina naša - Istina iznad svih isgina; večna pravda naša - Pravda iznad svih pravda; večna ljubav naša - Ljubav iznad svih ljubavi; večni život naš - Život iznad svih života; večno blaženstvo naše - Blaženstvo iznad svih blaženstava. Za Njega živeti, za Njega po hiljadu puta na dan umirati, - o daj nam te revnosti, tog ushićenja, tog umilenja, hristoljubljeni care i hristočežnjivi Velikomučeniče Njega moli, Njega umoli, da se i u nama, tvojim mnogogrešnim potomcima, vrši Njegova svega Božanska vola, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin .

pak i post rađa i razvija i oplođuje evanđelska prvovrlina - svevrlina: vera u sladčajšeg Gospoda Isusa. Jer Sveistina je objavila ovu istinu: "Sve je moguće onome koji veruje" ( Mk. 9, 23 ). Mladi Stefan se dugo podvizavao u svetoj Morači kao iskušenik, revnosno i samopregorno prolazeći sva manastirska poslušanja. Duša mu je sva rasla ka nebu. Evanđelske miomirisne vrline množile su se u njemu, i usavršavale jedna pomoću druge: svaka pomoću svih i sve pomoću svake. I hristočežnjivi Stefan bi udostojen monaškog angelskog čina. Revnostan i ognjen u svetim vrlinama, on bi u Morači rukopoložen za jerođakona, a zatim i za jeromonaha. Kasnije on postade i Iguman manastira Morače. No u to doba, u sedamnaestom veku, Turci i okolni Arnauti su često napadali manastir Moraču. Oni su obično dolazili iz Kolašina, pljačkali manastir i zlostavljali monahe. Prepodobni otac Stefan, dok je bio iskušenik, mogao je i podnositi ove napade i zlostavljanja, jer nije među

neverne ka Gospodu obratiše i krstiše u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Neznabošci ih uhvatiše, i dugo mučiše; i tela im dugim gvozdenim šipkama probodoše. I onda ih po zemlji vukoše, nogama gaziše bez milosti; i tako svi sveti stradalci predadoše Bogu svoje svete duše. A hrišćanin neki Terencije krišom uze česne mošti njihove; položi ih na ostrvu Tasu, gde one neprekidno daju isceljenja svima vernima . hristočežnjivi knez napusti slavu i čast svetsku, otputova u Perejaslavlj Zaljeski, i tamo prerušen i nepoznat služaše trideset godina kao crkvenjak pri crkvi svetog Nikole, živeći pobožno, i sirotujući Hrista radi. Upokojio se u Gospodu mirno 1390. godine. Mošti mu netljene i čudotvorne pronađene 1540. godine; one počivaju u Perejaslavlju u crkvi njemu posvećenoj .

ćeš sav svet zavoleti vascelom, svemirnom ljubavlju ". hristočežnjivi apostol blagovesti: Izgubljen na Zapadu Lik Hristov sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote u Pravoslavlju, stoga ništa drugo nije ni potrebno, jer je Pravoslavlje sve ". Na otpor Zapadu treba da zablista naš Hristos, koga smo mi sačuvali, a koga oni nisu ni znali ". Rusija nosi dragocenost kakve nigde više nema: Pravoslavlje. Ona je čuvar Hristove istine, istinskog Lika Hristovog, koji je pomračen u svima drugim verama i u svima drugim narodima. I glavno prizvanje

pouku da se nalazimo u vremenu koje možemo razumeti samo ako nauku Gospoda našega Isusa Hrista budu tumačili i prenosili dobro obrazovani sveštenici. O tome će se, po rečima vladike Save, starati kragujevačko bogoslovsko učilište koje za zaštitnika ima svetitelja koji je svetilo sveta, učitelj vaseljene, zemaljski anđeo, nebeski čovek, nenadmašni blagovesnik Večnog Evanđelja Spasovskog, propovednik pokajanja, heruvimski molitvenik, svežalostivi milosrdnik , hristočežnjivi podvižnik, bogonadahnuti pesnik, bogomudri filosof, stub i tvrđava Crkve .

. I baš stoga oseća da je i on sam nekako kriv za sve grehe i patnje ljudske. Tako se jednom prilikom i izražava: Najverovatnije je da sam za sve samo ja kriv Ja još ne znam zbog čega sam kriv, ali kriv sam ... Zbog takve evanđelske smirenosti i takvog osećanja lične sveodgovornosti, ljudi užih shvatanja smatraju Miškina za idiota, i nazivaju ga idiotom. Ali je Dostojevski celim svojim romanom genijalno pokazao i dokazao: da je idiot ne Miškin nego oni koji ga smatraju za idiota . Hristočežnjivi Makar sav odiše nekom blagom i setnom smernošću. Svojom milom pojavom on smirava burne duše svojih bližnjih. Ako gordost nagriza srce drugih ljudi, ili im gnev pustoši dušu, on im pristupa sa toliko nežnosti, dobrote i samilosti, da gordost neosetno iščezne iz njih i gnev se izgubi. Raznežen molitvenim raspoloženjem prema svima i svakome, on iskreno i radosno svima oprašta sve. Njemu je sasvim tuđa svaka gordost i oholost, jer je evanđelsku smirenost i samilost učinio

; a mržnja je ne sebi. R. Hamerling. Neprevodljivo ali izrazito izražava tu ideju formulom: ljubav je das lebhafte Sich-selbst-bejahen des Seins = živo sebi samome da bića . hristočežnjivi apostoli ljubavi. Po tom otkrivenju: ljubiti hristolikom ljubavlju znači: još ovde na zemlji živeti večnim životom, pobediti greh i smrt i biti besmrtan. Ne ljubiti znači: biti mrtav i ostati u smrti. Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; ko ne ljubi, ostaje u smrti .

čoveka, jer su u ličnosti Bogočoveka Hrista Bog i čovek sjedinjeni tako prisno, da je oboženje čoveka postalo prirodni izraz toga . Hristočežnjivi heroji Dostojevskog učinili su tu ljubav dušom svoje duše, srcem svoga srca, voljom svoje volje. Voleti, ljubiti čoveka za njih znači: ovaplotiti se u njega, preobraziti se u njega, postati ono što i on: osećati njegovim osećanjima, misliti njegovim mislima, patiti njegovom patnjom, tugovati njegovom tugom, radovati se njegovom radošću .

nikako ne spominju; a koliko bi se zadivili kad bih im kazao: da će od tih krotkih i žednih usamljene molitve, možda još jedared doći spasenje zemlje ruske. Jer su oni vaistinu spremljeni u tišini za dan i čas, za mesec i godinu. Lik Hristov čuvaju zasad u usamljenosti, divan i neiskvaren, u čistoti istine Božje, kakav je od najdrevnijih otaca, apostola i mučenika, i kad zatreba, oni će ga objaviti pokolebanoj istini u svetu. Ta misao je velika. Od istoka će ta zvezda zasijati . Hristočežnjivi podvižnici se neprestano preobražavaju duhovno, trude se da lik duše svoje formiraju po liku Hristovom, te stoga danonoćno žive po Evanđelju Bogočovekovom. Svetovni ljudi idu suprotnim putem, putem koji kvari i unakažuje bogoliku dušu ljudsku. Pogledajte na svetovnjake, pa recite: zar se nije u njih iskvario lik Božji i pravda njegova? Oni imaju nauku, a u nauci je samo ono što je podvrgnuto čulima. A duhovni svet, viša polovina bića ljudskog odbačena je sa nekakvim

da mu se ne daje ni hleb ni voda, i da ga dvaput dnevno biju. Sve to mučenik radosno podnošaše, ostajući nepokolebljiv u veri. Pokušavahu i laskama i pretnjama da ga privole ili primoraju na odrečenje od Hrista i na poturčenje. A on neustrašivo govoraše: Makar me u more bacili, makar me u ognju spalili, makar me na sitne komade isekli, ja se preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista odreći neću Sudija ponovo baci svetog mučenika u tamnicu. I ponovo ga stavljahu na razne i strašne muke. A hristočežnjivi mučenik radovaše se i slavljaše Gospoda što ga udostoji da strada za sveto ime Njegovo. Videći ga čvrsta i nepokolebljiva u svome ispovedanju vere, sudija naredi te mučenika obesiše u Smirni 1657. godine u šesti dan meseca decembra. I tako blaženi stradalnik primi neuvenljivi venac mučeništva i bi ubrojan u svete mučenike .

po čemu niste smrtni. Dobro vaše je besmrtno, ali i zlo; vrlina vaša je besmrtna, ali i greh. I sama smrt vaša je besmrtna. Jer je besmrtan nosilac vašeg zla i greha: duša. Ako čovek sve što čini, čini "u ime Gospoda Isusa ", duša mu se postepeno ispunjuje božanskom radošću od toga, jer jasno oseća da sve to u njemu čini ustvari blagodat Božja, koja mu se za napor i trud daje sve više i više. Onda i najteži napori evanđelski postaju laki, te hristočežnjivi delatnik evanđelski sve s radošću čini "u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu i Ocu kroz Njega ". Jer ga sve to kroz Gospoda Isusa duhovno sjedinjuje sa Trosunčanim Bogom, sa Njegovom besmrtnošću i večnošću." I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu i Ocu kroz njega ". Ako tako budemo radili, veli sveti Zlatoust, onda se ništa prljavo, ništa nečisto neće naći onde gde se priziva Hristos. Jedeš li, piješ li, ženiš li se, krećeš li

je sveti Zlatoust rekao. Tumačeći četiri sveta Evanđelja, on je u stvari napisao peto Evanđelje. Tumačeći svetog apostola Pavla, on je ustvari postao drugi apostol Pavle. Sve je u njega bogonadahnuto, i stoga sve bogomudro. Njegov um pun je bogoumlja, njegovo srce puno neba, njegov duh pun Duha Svetoga. Kada govori, on Bogom govori, i Božje govori. S pravom on veli za sebe; "Nije naše ono što govorimo, nego nam to blagodat Duha udahnjuje ... Mi ne govorimo svoje nego Božje ". A hristočežnjivi su ljudi davno i davno izrekli o bogorečitom blagovesniku ovu sveistinitu istinu: sveti Zlatoust - "svezlatna usta Svetoga Duha ". Htelo bi mi se da nešto-nešto odaberem iz svetog Zlatousta i ispišem ovde, uz njegav životopis. Ali, s uzbudljivom radošću priznajem: vrlo je teško, i skoro nemoguće, praviti izbor iz svetog Zlatousta. Jer u njega sve je odbir, sve sam nebeski biser, kojim se i Heruvimi mogu ponositi, a kamoli mi ljudi, mi zemni mutavci. Kada se ljudskom biću

i on stade raditi to isto ugledajući se na hrišćanina. I ne samo to, nego on poče činiti sa toplom verom i druga hrišćanska dela. Zbog toga lice mu stade sijati nekim božanskim sjajem, i sam ga Bog naučavaše hrišćanskim istinama. Pri tome on se strogo pošćaše, danima i danima ne uzimaše hrane, kao da nije osećao glad. To bi za neke iz njegove okoline sablazan: jednom ga bestidno napade jedna jevrejska devojka, no on se prekrsti i ona pade mrtva, ali je on zatim vaskrse. I ovaj hristočežnjivi mladić, vođen Božanskim oblakom, [ 21 ] otide u jedan manastir, zvani Fuvution, gde življahu tada veliki muževi, koji sijahu monaškim podvizima i vrlinama. Izveden pred igumana manastira, Konstantin mu ispriča ove podrobno o sebi. Iguman naredi da mu donesu krst, i zapovedi Konstantinu da se pokloni krstu i da ga celiva. Blaženi Konstantin se s radošću pokloni časnome krstu, i celiva donji kraj krsta, i - o čuda krst se podiže i položi sebe na njegovu česnu glavu, ubeleži se