slični izrazi i sinonimi u savremenom srpskom, hrvatskom i slovenskom
Sličnost reči ili fraza u rezultatima zavisi od toga, koliko puta se reč ili fraza
pojavlja u sličnom kontekstu kao "pavićevo".
Slični izrazi i sinonimi za
Kliknite za traženje
Primeri iz opštega korpusa
Korpus srWac
srWaC je korpus srpskog jezika (Clarin.si)
posednici jedine i svete istine i njima potčinjeni nadzornici, svejedno da li ih zovemo palatinska policija, inkvizicija, cenzura ili partijska komisija. Postmodernistička književnost pripoveda i o tome . Pavićevo izdanje Hazarskog rečnika, razlikuje se po tome što se važne odrednice ne nalaze na istom mestu kao u prvoj, Daubmanusovoj verziji, što je, po rečima pisca "glavni nedostatak" pomenute rekonstrukcije, budući da "samo onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige, može nanovo stvoriti svet ". A ponovo stvoriti svet znači negirati postojanje starog Boga, što se može tumačiti i kao delo nečastivog. Iz tih razloga Daubmanusova knjiga je spaljena 1692. Pisac nas
da pri tom ne vidi manje kovanice ili ih javlja tonom gvozdja.Kada ga izgrundiras i stabilizuje da li pravi masku, kovanica pored ili ispod kovanog gvozdja? Ako ispunjava sve ove uslove, ako je problem sto postize vece dubine od ostalih, to je odlicna masina u poredjenju od ostalih.Miki, nista dok ne vidim kako radi na terenu, posle toga mozemo da pisemo utiske.Veliki pozdrav . Pavićevo literarno proročanstvo da će biti pisac svih drugih naroda, sem srpskog naroda, kojem je pripadao i na čijem je jeziku stvarao, upozoravaju iz njegovog legata .
posmatra, onda se dobija pravi pogled i na ono što je hteo Pavić i na ono što predstavlja, u stvari, jednu od teorema jer, inače, ako bismo to isključili, onda nam ne bi bila jasna druga tačka ili druga teorema, ne govorim, razume se, po važnosti nego po srodnosti izlaganja i tema, koja se svodi na to da se postmodernistički pisac, što ne znači da takvih pojava nije bilo i pre toga, kreće stalno između reference i kompozicije. Upravo za to je primer, izuzetan primer , Pavićevo delo ali on proizilazi iz onog prethodnog principa u kome se zajedništvo ne stvara potiranjem onoga što ga sačinjava niti naizmeničnim rotiranjem oko polova, nego naporednim postojanjem i uzajamnim dopunjavanjem, stalnim i neprekidnim kretanjem između reference i kompozicije, to su sada dva nova elementa poetike koji sudeluju u izgradnji njegove strukture. Mislim, to je neophodno imati u vidu da bismo se inače snašli u tom rastrzanom i gotovo neuhvatljivom ,
je u svojim slavističkim interesovanjima posvećivao značajno mesto ruskim pitanjima. Dalje, radnja se sinhrono prenosi u Pariz, zatim u XV vek na Dunav, gde preobražena junakinja Filipa Avranezović čita fragmente pesme despota Stefana Lazarevića "Slovo ljubve ". Baš tako -" ljubve ", a ne "ljubavi ", prevodio je ovaj naslov autor recencije da bi najadekvatnije preneo drevni srpski original. Dalje su, ponovo, bombe padale na Beograd. Zatim je bio XVIII vek, omiljeno Pavićevo doba, koji, između ostalog, jeste i izvanredan poznavalac srpske i ukrajinske barokne književnosti. Naročito interesantna i bitna igleda molitvena formula, aktualna ne samo u doba baroka: "Duša na Istoku, srce na Zapadu ". Istok i Zapad buče u dušama u čitavom našem megaregionu; gde je svim mislećim ljudima jasno kao beli dan da je Zapad - negde tamo na zapadu, a Istok - negde tamo na istoku. Posle putovanja Arhondule Nehami po grčkim ostrvima, u pripovetku se ponovo uvlači
takvim grubim promovisanjem istorijskih ličnosti koje su, najblaže rečeno, još uvek kontroverzne, samo sužavaju svoj politički front, odbijajući značajan broj ljudi koji bi im se možda aktivnije priključili? Pa zar u srpskoj istoriji nema svetlije i veličanstvenije figure od jednog Draže, Nedića ili Ljotića ? Pavićevo pitanje iz naslova njegovog teksta, a imajući u vidu ovu Sartrovu misao, koja se može primeniti na levicu uopšte, možemo reći: levica ne može prevazići sebe, niti biti prevaziđena, sve dok su okolnosti koje su je iznedrile još uvek žive i delatne. Sve dok, s jedne strane, postoji svet kapitalizma sa njegovim imanentnim protivrečnostima, koje se ne mogu razrešiti bez intervencije levičarske teorije i politike. I dok, s druge strane, kao reakcija na transnacionalni
kakvih novih govora i čitalačkih odgovora može dovesti pisac i njegovo delo nego je, takođe, isto toliko značajno, naročito u okvirima svetske književnosti gde je metoda čitanja komparativna, do kakvih novih čitanja pisac može dovesti u čitalačkim odgovorima i koja nova poređenja može njegovo delo izdržati u svetskim relacijama, koliki je opseg, kakav je kvantum i, mnogo više, kakav je kvalitet tih poređenja. Želim da kažem zašto o toj temi, o katalogu poređenja koji je Pavićevo ime i delo doživelo, hoću da govorim večeras. Prvo, što to podrazumeva izvestan popis, odnosno listu, tačnije jezikom postmoderne - katalog. Taj katalog nije iscrpan, naravno ni potpun, jer poređenjima nema kraja u Pavićevom slučaju. Ipak, nisu ni sva poređenja podjednako vredna, nisu ni podjednako relevantna ni značajna ali na svoj način govore. Ja ću samo za večerašnju priliku uzeti ne samo ona najopštija nego i ona najneočekivanija. Uopšte, jedan nacionalni pisac
ni sva poređenja podjednako vredna, nisu ni podjednako relevantna ni značajna ali na svoj način govore. Ja ću samo za večerašnju priliku uzeti ne samo ona najopštija nego i ona najneočekivanija. Uopšte, jedan nacionalni pisac sa strepnjom može očekivati svako poređenje sa kanonskim piscima jer se postavlja pitanje da li će to pitanje pokazati dobru meru ukusa, istinitosti i tačnosti . Pavićevo ime stavlja uz imena svetskih pisaca čovek je zaista zatečen kao što je i ta sama kritika zatečena. Simon Gi, jedna od Pavićevih kritičarki, upozorava sa izvesnom ogradom, rezervom: "ali nikakva poređenja nisu pravilna ", ukazujući sasvim opravdano da pored čitavog sistema poređenja, kojim je okruženo to ime u svetskoj konstelaciji, ostaje na neki način sasvim jedinstvena pojava, ona ima svoju razliku, svoju posebnost. Već smo čuli neka poređenja večeras. Bio bi jako
izvikani, manje u sistemu mode. Roland Cinklauer upoređuje Pavića sa poetskim piscem francuskog jezičkog izraza Janom Potockim. To je jedno vrlo plodno poređenje koje je malo nerazvijeno no koje pokazuje da uzajamna svetlost između ovog klasika iz Servantesove tradicije i Pavića može da nam omogući pravo zadovoljstvo komparativnog čitanja. Dalje, jedno poređenje sa piscem iz osamnaestog veka, velikim nemačkim imenom Lesingom, piscem "Emilije Galoti ", gde je Pavićevo delo upoređeno sa kružnom parabolom Lesinga. Možda danas to i ne blista u svom sjaju, možda je manje čitano i gledano ali svakako svakom piscu čini čast da bude stavljen uz to ime. Zatim jedno originalno poređenje koje potiče iz Latinske Amerike i koje čini isto ono što i mi činimo. Slavim taj rečnik, kaže kritičar ushićeno, tu novu staru knjigu, veličanstvenog rođaka Floberovog dela "Buvar i Pekiše" i kod ovog poređenja dozvolite da zastanem. Možda u literarnom pogledu i sa
našim očima ). Paradoksalno, ali zanimljivo i vrlo karakteristično za Milorada Pavića jeste da je u ovom procesu pošao od najtradicionalnijeg polazišta - arhivskog rada na rukopisima i starim izdanjima ( ipak nezaobilaznog u svakom ozbiljnijem književnoistorijskom istraživanju ) kako bi na kraju stigao do najinovantnijeg i najsavremenijeg prostora, tehnosfere i elektronske knjige, odnosno digitalne tekstualnosti u najširem smislu. U krajnjoj liniji, ovakvo Pavićevo putovanje kroz srpsku književnost može se sagledati i kao sinteza čitavog njenog razvojnog luka ( od srednjeg veka do danas ), dakle od rukopisnog preko štampanog do elektronskog medija: naravno, ni taj aspekt nije samo simbolički, svaki medij podrazumeva drugačije kreativne mogućnosti, ali su još bitniji njegov doživljaj i vizija kulturnog, civilizacijskog kontinuiteta od Antike preko Vizantije do epohe koja počinje Prosvetiteljstvom ( a završava se
kulturu, adaptacije i omaži njegovim delima u drugim umetnostima. Pozorišne, pa i par filmskih adaptacija Pavićevih priča i knjiga su dobro poznate, a u ovom tekstu ćemo se pozabaviti nečim sasvim drugačijim - jednim stripom Pavićevo delo, već i međaš srpskog stripa uopšte. Internacionalno vrednovana odrednica koja je u mršavim 90 - im godinama prošlog veka pokazala da je makar i u skrajnutim umetnostima kao što je strip, naš autor itakako imao šta da ponudi svetu .
sam da relevantne državno-nacionalne instance kao što su Sud, Ministarstva za kulturu, Ministarstvo inostranih poslova, SANU, Krunski savet, izdavači, PEN, Srpsko književno društvo, a možda i poneki preostali pošteni patriota, pomognu da oslobodim delo Milorada Pavića, te da njegove knjige i zaostavština nastave normalan život u zemlji i inostranstvu. Ne samo da se očekivano nije dogodilo ( očigledno da previše tražim ), nego se trenutno dovodi u pitanje i Pavićevo zaveštanje gradu Beogradu nbsp nbsp nbsp nbsp nbsp nbsp Da podsetim, Pavić je umro 30. novembra 2009., ostavinska rasprava bez podizanja parnice, dakle u redovnom postupku, traje još uvek, a sada je 2011. Svi relevantni zakonski naslednici, porodica i Grad Beograd, dali su svoje izjave Sudu. Ali, finalnog rešenja nema. Usled nemogućnosti da se zbog neokončane ostavinske štampaju dela Milorada Pavića, na srpskom tržištu nema nijedne njegove knjige, a u inostranstvu
svoje rukopise, knjige, arhivu, biblioteku od više hiljada naslova, pisaći sto iz 18. veka, kao i dve uljane slike iz istog perioda, opisane u njegovom romanu "Predeo slikan čajem" . Pavićevo poprsje postavljeno u Aleji svetskih pisaca .
što većina naziva fantastičnim i izuzetnim predstavlja za mene ponekad samu suštinu stvari. I u Hazarskom rečniku i romanu Predeo slikan čajem i u Unutrašnjoj strani vetra Pavić koristi čudesno i fantastično kao jednu prepoznatljivu romansijersku nit. Pojam čudesnog, znamo, vezivao se najčešće za romantičarsku i nadrealističku poetiku kao i za latinoameričku školu realismo magico. Andre Breton je i rekao čudesno je uvek lepo, čak je čudesno i jedino lepo. Naravno , Pavićevo čudesno nije čudesno u nekom nadrealističkom ili kakvom drugom smislu, to je, rekli bi smo pavićevsko čudesno. Od mnoštva čudesnih priča i situacija iz sećanja se ne briše lako priča iz Hazarskog rečnika o dr Isailu Suku koji, nakon dobro prospavane noći, iz usta izvlači mali ključ sa zlatnom drškom. Tu takođe srećemo priču o hazarskoj princezi Ateh koja je na svakom kapku noći ispisivala po jedno slovo iz zabranjene hazarske azbuke. Svako pismeno je moglo ubiti onoga ko ga
izbila dešavanja sa kraja utakmice, kada je došlo tuče na terenu, a u celoj pometnji bilo je i rasističkog skandiranja . PAVIĆEVO OTVORENO DELO
koji, barem meni u svetskoj književnosti novijeg doba nije poznat a ranije ga nije ni bilo, uobliči književne tvorevine koje su stvorena dela po svom strukturalnom statusu ali ujedno dela koja imaju vrednosni status prvoga reda . Pavićevo moglo bi se uporediti sa bistrom i prozirnom vodom koja je duboka. Onaj ko u tu prozirnu bistru vodu zagazi misleći da je plitka lako se može u njoj udaviti. Prozirnost Pavićeve literature zapravo skriva jednu dubinu koja je smišljeno tako uobličena da čitalac, opredeljujući se između različitih verzija koje mu pisac nudi, može pomisliti da je njegov posao jednostavan i lak, daleko jednostavniji i lakši od posla koji čeka čitaoca Fukoovog klatna .